Јелена Гускова
Југославија — смисао живота

Јелена Гускова, др историјских наука, са којом је у Москви разговарала Јасмина Павловић-Стаменић, била је претходних година прва која је стала у одбрану истине о Југославији, која се усамљено борила да праве Информације допру у руску јавност, пробуде свест да се традиционално пријатељство два народа не сме изневерити.

Тешко да неко бар једном, није чуо за Рускињу која свим срцем воли нашу земљу, којој је посветила целокупни научни рад, све своје мисли, слободно време, интересовања, која у рубрици хоби, пише — Југославија!

Магистрирала је на Историјском факултету у Москви изучавајући уставобранитеље у Србији, а докторирала на политичком систему Југославије. Објавила је 140 научних радова, меду којима је 12 књига и брошура о кризи на Балкану, нашим проблемима, распаду СФР Југославије, рату... Сматрају је једним од најзначајнијих познавалаца историјских и политичких збивања на нашим просторима; указали су јој поверење да буде специјални саветник Уједињених нација и Јасуши Акашија, као експерт за Балкан... На седници Комитета за међународне и политичке односе Врховног совјета Русије, говорила је управо тада када се решавало питање спровођења санкција Савета безбедности против Југославије. Осудила је поступак Андреја Козирјева, тадашњег шефа руске дипломатије који је у Савету безбедности гласао за ембарго. Назвала је то „безумном одлуком” због које ће сваки Рус морати да се извињава Србима.

Једна обична руска жена, мајка Даше и Ане, супруга Саше, инжењера електронике, са којим је преко тридесет година (још из ђачких дана) али у исто време — необичан човек и научник, стала је својим људским и професионалним потенцијалом и знањем у одбрану наше земље, народа, истине. Др Јелена Гускова била је и остала гласнија од многих својих колега, од државних институција, политичара... и све то из потребе да се о стварима и догађајима у Југославији говори истинито, праведно у интересу, како то често наглашава — „једног поносног и храброг народа али и Русије која мора да остане присутна на Балкану, која мора да учествује у садашњим збивањима и одлучивању, која мора да помогне пријатеље у невољи, и уједно заштити и сопствене интересе, границе и спречи даљи распад”.

— Ове, 1998. године много је лакше говорити и борити се за интересе Југославије, из простог разлога што постоји сагласност у свим структурама власти да је недопустиво мешање у унутрашње ствари једне суверене државе и да се не сме дозволити претња и примена силе. 1992. тешко је било бити симпатизер Југославије, јер су покушавали да нас окрену Западу, и тврдили да је везивање за Балкан — корак уназад. Андреј Козирјев је лагао председника, Думу, цео народ... Према југословенској кризи играо је двојну игру; једно је говорио на Западу, сасвим друго у Русији, да би умирио духове. Он није разликовао народе, мешао је Словенију у Славонију. На седници Комитета за спољнополитичке односе питао је што се толико залажемо за Србе, а не и за друге православне народе — рецимо Словенце. На важне скупове где се очекивало руско решење и предлог изласка из кризе, одлазио је са празним папиром, и на лицу места импровизовао. Русија је, добрим делом, и уз његову помоћ, постала инструмент притиска на Балкану, и то је оно чега ћемо се стидети.

Јелена Гускова је све то вредно бележила, скупљала документацију како би од заборава сачувала те недопустиве грешке руске политике. Каже даје знала да ће Срби, који увек први праштају, преко много тога прећи и заборавити, као што су и кроз историју чинили,

— И те, 1992. године — прича Јелена Гускова — били сте спремни да тражите оправдање за наш глас у Савету безбедности после кога су уведене санкције. Ја нисам хтела да из сећања нестану дуге и мучне седнице Врховног совјета, на којима се о санкцијама против Југославије расправљало. У мојој књизи „Балканска криза и Русија” остали су стенограми, који су данас једино сведочанство, јер су сви други изгорели у Белом дому.У књизи су имена новинара који су отпуштени зато што су се бавили југословенском кризом, сведочанства о сукобима у научном свету...

За све ове године, колико знам и срећем Јелену Гускову, увек сам се питала: одакле толико љубави за нас, који смо специфичан и нимало једноставан народ. Размишљала сам о томе да је можда, због неке љубави из младости толико привржена Србима, да је везују успомене и да због њих тако гласно и здушно брани наше интересе, не заборављајући при томе сопствено порекло, своју земљу. Никад раније нисам успела да је о томе и питам, јер иако ми је била блиска, увек су нас одвлачиле неке официјелне околности, сусрети на научним скупови-ма, на пријемима у Амбасади, југословенским културним вечерима... Знала сам да живи у складном браку, да вечито седи за компјутером и ради, да уме да гата уз помоћ старинских руских карата, да је ћерке које су у међувремену, за ових девет година колико се знамо (Даши је 17 а Ани 25 година) научила да кувају, помажу јој у кући, да разумеју па чак и нешто кажу на српском. Љубављу према Југославији „заразила” је целу породицу па је Даша, док је била сасвим мала васпитачици у вртићу рекла: „Кад порастем, удаћу се за Југославију!”

— Волим вас јер сам сада, када вас и са научне стране знам — сигурна да сте ви једини народ на свету који се са истинским симпатијама односи према Русији. Док сам била студент, и на другој години факултета први пут посетила Београд и вашу земљу, тада сам само осетила, а сада знам да нас много тога везује. Никада као млади људи нисмо доживели да нам насред Теразија, тих година када смо једни о другима ћутали, неко поклони корпу пуну јабука само зато што је чуо руску реч! Или, да нас нахрани и напоји, да нам у том истом Београду купи сладолед јер смо — Руси. А сада сам открила да ми је прадедин прадеда био рођени брат генерала Черњајева, што значи да све није случајно. Упознала сам све народе бивше Југославије, и сваки је прича за себе, А кад је требало да се на другој години факултета определим коју ћу земљу изучавати, била сам уверена да ће то бити Бугарска. О њој смо много знали, слушали... Годинама су све информације о Југославији биле затворене, забрањене... и одлучила сам се случајно! Тату сам питала коју би земљу одабрао а он је рекао — Југославију. Стара поколења памтила су историју, везе између нас, Други светски рат... Данас, од свих мојих колега који се баве разним темама, највећи заљубљеници су они који су изабрали Југославију.

Много је путовала, али тек од 1985. године. До тада, у Југославију није долазила од студентских дана. Писала је на основу књига, материјала, изучавала систем самоуправљања, о томе реферисала највишем руководству али не и јавности, где су такве идеје биле забрањене. Докторирала је на том истом самоуправљању, научила да скува нека наша јела, стекла је много пријатеља широм Југославије, била је на свадбама и славама, увек као драги гост, држала је „купусну дијету”, била на страницама наших дневних листова и телевизији. Доживела је да јој људи, приликом сусрета у Београду, пољубе руку и захваљују за речи охрабрења, када су нам претили бомбардовањем. Јелена је била сигурна и пред тв камерама је тврдила да НАТО неће употребити силу.

— Са научне тачке гледишта, НАТО-у није било потребно да уништи српски народ — становништво, већ да их натера да прихвате план Запада. Зато сам се усудила да тих дана када су се сви спремали у склоништа, паковали у торбе воду, хлеб и пелене за децу — тврдим да се неће бацати бомбе. Охрабрила ме је и позиција Русије која је, као никада до сада, била једнодушна, обећавала помоћ, Чак и војну! Коначно је наше руководство схватило да је то једини начин да свету покажемо колико је непоколебљива наша позиција, и да смо у тренутку када то нико није очекивао, пре свега због наше економске слабости, спремни да се супротставимо, кажемо „не”. Шта је то Југославија скривила целом свету, зашто нас не оставе да сами решавамо своје проблеме?

— Западу не треба велика Албанија, Муслимани или Хрвати... Он тражи начин како да стигне до Русије, како да је распарчају и ослабе. То се не ради традиционалним методима, већ кроз перфидну игру, економски и идеолошки притисак. И све би то ишло много брже да на Балкану нема Србије и Црне Горе, њихове традиционалне оријентације према Русији и њихове, некада најјаче армије у Европи. Дакле, треба уништити све те „факторе сметње” и докопати се руских граница! Зато је важно да се држимо, бранимо своје позиције, не одступамо.

Много тога си видела као експерт Уједињених нација. Шта највише памтиш?

— Кризне године на просторима бивше Југославије, распад, рат — то је нешто што никако нисам могла да предвидим и што ћу увек памтити. Од свега што сам видела, за мене су најболније слике из Вуковара. Када сам тамо поново дошла 94-е, народ ме је пред Информативним центром дочекао са вотком и хлебом. Један сликар поклонио ми је своје платно које чувам: „Голуб над градом који гори”... Памтим Плитвице и самоуког мештанина који је слагао дашчицу по дашчицу како би сам обновио мостиће који су срушени у рату. Памтим стотине судбина, српске избеглице и сву неправду која је учињена. И желим да се ништа од тога не преда забораву, већ да вечно остане у сећању људи како се сличне трагедије не би поновиле. Зато размишљам о новим књигама; оне све памте, боље него људи који су склони да праштају. Можда је та особина, вас Срба, то добро које ће спасти човечанство!?

На крају ми је још једном рекла да нас воли. Цела породица живи и мисли на исти начин, њихов дом је пролазна база за све који стижу из Југославије, или их са њом нешто везује. Зато нема љубоморе јер после толико година заједничког живота, и супруг и ћерке су научиле да је то Јеленин живот, смисао и хоби без кога она не би била оно што је данас. Стекла је углед, одређену популарност, али јој живот није постао лакши. Плату није примила неколико месеци, и цела породица живела је од дедине пензије. Тако је то у научним круговима, смеје се Јелена, јер зна да то није само „руска бољка”. Листа последњи број „Портала” и каже да је срећна што ће се на један другачији начин представити југословенским женама, којима се диви због умећа да са малим могућностима буду лепе, допадљиве, шармантне, али уз то — изванредне домаћице. Нико као Југословенке, тврди Рускиња која нас је добро упознала — не уме да тако прави торте, дочекује госте, али и — избори своје позиције, тамо где је и када је то потребно.

© 1998 „Портал”


Лична карта:
Јелена Јурјевна Гускова, доктор историјских наука
Година рођења:
Москва, 1949.
Образовање:
Универзитет „Ломоносов” — Историјски факултет
Радна места и функције:
Руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука, главни научни сарадник Института научне информације друштвених наука, професор Историјског факултета МГУ „Ломоносов”. Члан председништва Асоцијације за сарадњу са УН, члан председништва Друштва пријатеља Југославије, почасни Члан београдског Друштва српско-руског пријатељства.
Награде и научни радови:
Орден Његоша другог степена Републике Српске, одликовање као најбољем научнику Русије у 1993. Орден поводом прославе 850-е годишњице Москве. Аутор 140 научних радова, меду.којима је 12 књига и брошура: „Југославија у пламену”, „Југословенска.криза и Русија”, „Регулисање на Балкану, од Бриона до Дејтона”, „Етно-политички конфликти на Балкану”, „Нове државе на Балкану”.

Грех према Србима

Директне последице 1948. године, односно ИБ-а су генерације Руса које су одрасле у незнању о Југославији, што је Запад вешто искористио за своју информативну агресију у виду лажне пропаганде о дешавањима на простору бивше Југославије. Срећом, научници су реаговали муњевито, и књиге о Југославији, серије написа у штампи — покренуле су јавно мњење Русије у корист истине, Срба. Међутим, то изгубљено поверење Срба у Русе, коме је много допринео бивши шеф дипломатије Козирјев, мораће да враћа много наших генерација. Русија, пре свега, наша влада је више пута погрешила у својој политици према Југославији. Али, срећа је да је наш народ, много брже него руководство, те грешке и увидео...

Историја ће све поставити на своје место! Међутим, дуго ће нас болети чињеница да смо издали братска, словенска осећања. И повредили храбар и поносан народ са којим се ништа не може на силу. У књигама које сам писала ја сам управо желела да покажем свету да је Србија земља која има своју историју дугу хиљаду година, традицију, достојанство — и да тај народ није лако победити.


Различити интереси

Наши интереси на Балкану су геостратешки, културни, национални, историјски, па чак и — религиозни, Косметска криза јасно је показала да смо изгубили Румунију и Бугарску, а са Србијом то не сме бити случај. Истовремено, Америка нема економских интереса у вашој земљи. Американци желе што слабију и исцрпљену Србију како би имали лакши прилаз Русији. То морамо да схватимо и — памтимо! Русија је почетком 90-их сама себе протерала са Балкана. Тако је Југославија остављена да се сама бори против интереса САД и њених европских савезника. То је била та наша неопростива грешка према народу са којим нас много тога веже, који нам је ближи од било ког другог у Европи, према којем гајимо истинске симпатије. Доласком на чело руске дипломатије Јевгенија Примакова, садашњег премијера, и одласком издајника Козирјева, наша земља поново схвата да има великих обавеза и интереса на Балкану. Догађаји на Косову и Метохији су показали да Русија има начина и моћи да се супротстави онима који угрожавају пријатеље, али и њене виталне интересе, Паметни политички притисак однео је овог пута превагу над америчким и НАТО-овским војним претњама бомбардовањем. Руси су се вратили на Балкан, коначно окренули старим, традиционалним пријатељима — Србима.

За „Портал”,
о Јелени Гусковој написала:
Јелена Павловић-Стаменић
децембар 1998. г.

-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~
[Латиница] [Ангелина]

Публиковано:
Портал (№ 9). Београд.
Скраћено:
Не
Датум:
децембар 1998. г.
Преведено:
Не

Тражити:

Координатор пројекта:
Д. Лабан <info@laban.rs>

© 2003–2017 Ј. Ј. Гускова
Сва права заштићена.

Страница саздана: 2004-07-21
Последња модификација: 2017-11-23