O čemu je govorio general Ratko Mladić

Već drugi put u sastavu delegacije članova Komiteta za podršku Ratku Mladiću pošlo mi je za rukom da posetim srpskog generala u zatvoru Haškog tribunala.

General je izgledao pomalo umoran, ali bio je vrlo zadovoljan. Pripremao se za susret. U zatvorskoj prodavnici je kupio namirnice: sir, kobasicu, voće, bezalkoholno pivo, čokoladu. Sedeli smo za postavljenim stolom i razgovarali. Oboje smo uživali u razgovoru: ja zato što razgovaram sa jednim od glavnih učesnika rata u Bosni i Hercegovini, a general zato što ima šta da kaže, a na zasedanjima suda mu ne dozvoljavaju da govori, čak se sa advokatima dopisuje, mada oni sede pored njega. Ne mogu ni da podmignem, samo da dišem — sa žaljenjem je rekao on. — Odmah me isteruju iz sudnice.

Najzanimljivije je slušati sećanja o 90-im godinama, pamtiti detalje pregovora, sastanaka, događaja na frontovskim putevima. Opisaću nekoliko epizoda o kojima je govorio general, maksimalno priblizivši tekst onome što je govorio Ratko Mladić.

Posle četiri meseca konsultacije lideri tri bosanske strane okupili su se za jednim pregovaračkim stolom početkom januara 1993. godine. U Ženevu su doputovali Alija Izetbegović, Radovan Karadžić, Mate Boban, predsednici Jugoslavije Dobrica Ćosić i Hrvatske Franjo Tuđman, kopredsednici pregovaračkog procesa Sajrus Vens i Dejvid Oven, kao i komandant snaga UN Satiš Nambijar. Kopredsednici su smatrali da bi jedino životno i pouzdano rešenje bilo da se formira decentralizovana država u kojoj bi mnoge od njenih glavnih funkcija obavljalo deset autonomnih pokrajina. Proces usaglašavanja stavova strana na osnovu predloženog plana bio je mučan. Ni Srbi, ni Hrvati, ni muslimani nisu se slagali sa predloženim planom. Tada je bila doneta odluka da se izvrši pritisak na Radovana Karadžića, predsednika Republike Srpske. Kao glavna figura trebalo je da istupi Slobodan Milošević, ispostavlja se, nije bio isključen ni komandant srpske armije general Ratko Mladić.

General se seća: Upoznao sam se sa Čurkinom u Ženevi 1993. godine. Kozirev i on su pozvali mene i generala Tolimira u Ženevu, u rusku ambasadu. Čurkin je izgledao malo stegnuto, videlo se da je Kozirev bio glavni. Mi smo bili u sobi, u sredini je stajao sto i na njemu vaza sa suvim cvećem. Molim vas, druže Mladiću, sedite za ovaj sto, za njim su razgovarali Gorbačov i Nison. Odgovorio sam: Ne želim da sedam za sto za kojim je sedeo Gorbačov, pošto je on potpisao kapitulaciju, razrušio Varšavski ugovor. Pređite u drugu sobu. A sam sam se digao u otišao. Kozirev je naredio da promenimo sobu. Pitao sam ga: Vi ste ministar inostranih poslova Rusije? — Da. — A gde je vaša porodica? — U Americi. — A ko vas finansira: SAD ili Rusija? — Rusija. — Zašto je onda porodica u Americi? Ko ih izdržava? — Kakve to ima veze? — Ima evo kakve: ne izazivaš poverenje! A Čurkin meni: Vi vređate ministra!

Kozirev je hteo da ja predstavljam političko rukovodstvo Republike Srpske, da potpišem plan Vensa-Ovena, ja nisam hteo to da radim. Milošević me je u to vreme snažno pritiskao da ja u ime političkog rukovodstva potpišem plan Vensa-Ovena umesto Karadžića. Politika je prostitutka. A ja sam vojnik, branim i braniću svoju zemlju, svoj narod, Republiku Srpsku dok sam živ.

Posle izvesnog vremena general se vratio datoj temi. 1993. godine sam doputovao u Ženevu. U Palati Un u velikoj sali je stajao ogroman dug sto. Za njim su sedeli Vens, Oven, Stoltenberg, Sadaka Ogato, muslimanska delegacija — Izetbegović, Halilović, hrvatska delegacija — Gojko Šušak, Anton Tus u uniformi skrojenoj potpuno po nemačkom obrascu iz 1945. godine. Od Srba su bili Karadžić, Krajišnik. Iz Jugoslavije Ćosić, Milošević, Bulatović, general Radinović. Mi svi u civilu, osim Radinovića (Radovan Radinović).

Sastanak je započeo. Prvi je govorio Alija. Zatim Halilović. On je rekao: Četnici su ubili 200 hiljada muslimana, uključujući žene i decu, 50 hiljada silovali, u Sarajevu nema vode, nema struje, hrane, potrebna je humanitarna pomoć. Svi su se okrenuli Ćosiću: Zašto nema vode? Ni on, ni Karadžić, ni Koljević ni drugi nisu znali zašto nema vode. Rešili su da naprave pauzu kako bi precizirali to pitanje.

Ustao je Sajrus Vens, za njim lord Oven. Vens mi je prišao, uzeo pod ruku: Za mene je velika čast da vas zamolim da nastupite pred novinarima, hajde da priđemo kamerama. Novinara je bilo mnogo, verovatno sto ljudi, Bi-Bi-Si mi je postavio pitanje. Sećam se, pitali su koliko smo muslimanskih žena silovali. Objašnjavao sam da se srpska armija time ne bavi, da je to propaganda čiji je cilj da se optuži samo srpska armija za sve grehe.

Tu se general setio zabavne epizode kako ga je kasnije nemačka novinarka Renata Flotau dva sata nagovarala da da intervju za Špigel. Pitao sam je: Vi ćete objaviti šta ja kažem? Ona je odgovorila da će zabeležiti doslovno šta kažem, a glavni urednik će ostaviti ono što smatra potrebnim. Tada sam odbio da dajem intervju. Sastanku je prisustvovao naš ministar inostranih poslova Republike Srpske Aleksa Buha, koji me je takođe nagovarao. Ja nikako. Hajde bar da se fotografišemo, molio je on. Imao je polaroid. Ja sam pristao. Aleksa Buha je napravio dva snimka. Na prvom ja kao da hoću da priđem gospođi, a ona se uplašeno odmakla. A na drugoj ju je on prigrlio, i ona je naklonila glavu ka mom ramenu. Renata Flotau je zatim oštroumno prokomentarisala: prva je pre silovanja, druga posle.

Vratimo se pregovorima u Ženevi. Posle novinara Vens me je poveo ka stolovima za kojima sedi delegacija. On je počeo da me nagovara da popijem kafu sa Tusom. A Tus, sećam se, u nemačkoj oficirskoj kapi! Odbio sam.

Počelo je savetovanje. Svi su bili zabrinuti zbog odsustva vode u Sarajevu. Dali su mi reč. Zamolio sam da prevodi Koljević, a ne zvanični prevodilac, plašio sam se da će biti nepreciznosti. Otvorio sam kartu, na njoj su detaljno bili označeni položaji naše armije, hrvatske i muslimanske, svi odredi. Predložio sam Haliloviću da pokaže gde se nalaze rezervoari sa vodom, kako bismo osigurali njenu dostavu. On nije znao, nije znao ni razlog zašto voda ne stiže u Sarajevo. Morao sam sam da utvrdim. Tu sam prvi put video mobilni telefon. Zovem (generala armije Republike Srpske) Manojla Milovanovića. On referiše da se rezervoari nalaze u selu Bačevo. Tamo su upali muslimani, sve su polomili, zatvorili ventile. Pitam: a može li da se popravi? Odgovara: saopštiću za pola sata. Za pola sata zove i referiše da su mislimane isterali, ali oni ne daju da mi popravimo, pucaju na prilaze. Tada je postalo jasno da su muslimani namerno to uradili kako bi optužili Srbe. A Sajrus Vens je video da mi vladamo situacijom, da možemo i vodu da pustimo, i struju, i gas.

U razgovoru Ratko Mladić je stalno govorio o svojoj ljubavi prema Rusiji. Najtoplija sećanja su vezana za njegovu posetu Moskvi od 9. do 11. aprila 1995. godine. Evo nekoliko epizoda koje je zapamtio.

Krenuo sam kod minstra odbrane Gračova, stojim pred njegovim kabinetom. Izašao je Gračov, zagrlio me, izljubili smo se. Ušli u kabinet. Kabinet dug. On mi se obratio: Druže generale, kako mogu da vas zovem? Mi smo braća, mogu li da vas zovem „brate“? — Možeš. Na zidu velike slike: Žukov, Suvorov, Kutuzov, Frunze. A jedno mesto prazno. Pitao sam: A to je mesto za portret Gračova? Gračov kaže: To je mesto da stavimo portret generala Mladića. Ja sam mu rekao: Sakupi 50 generala, ja ću im govoriti o ratu u Bosni. Tada sam hteo da odem kod Jeljcina, ali nije uspelo. Bio sam na Poklonoj gori, u muzeju, svi službenici i umetnici koji su tamo radili bacili su se na mene kada su saznali da je pred njima general Mladić. U crkvi sam upali dve sveće — za žive i poginule. Pitao sam mogu li da se vidim sa patrijarhom? Kiril koji je odgovarao za međunarodne crkvene veze rekao je da ću sutra imati 15-minutni susret sa Aleksijem Drugim. Razgovor sa Aleksijem Drugim bio je vrlo topao. On je bio nadahnut, rekao je da će doći u Republiku Srpsku. I došao je nama, Srbima. Bio je na Kosovu. A u Sarajevo muslimani ga nisu pustili.

U Moskvi posle Gračova otišao sam ministru inostranih poslova Kozirevu. On nas je primio u niskoj staroj zgradi u centru grada. Ulazim a tamo stolice pozlaćene, slike u zlatnim ramovima. Rekao sam ministru za potrebe Armije Republike Srpske, pitao da pomogne oružjem i municijom. A on odgovara: Nema para. A ja njemu: Kako nema para? Ti sediš na zlatnim stolicama! Kozirev je hteo da mi pokloni figuru medveda. Rekao je da je to nacionalni simbol Rusije. Ja sam odbio da uzmem. Kakva je Rusija medved, ako NATO ulazi u Rusiju. Pre će biti da je zec.

Za vreme našeg susreta bile su ispričane još mnoge zanimljive epizode. Sećanja su nosila karakter upečatljivih skica zvaničnih susreta, prijateljskih razgovora, životnih kolizija, ali o tome drugi put.

________
Elena Guskova


2013

-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~
[Ćirilica] [Angelina]

Opublikovano:
«http://serbian.ruvr.ru/2013_10_15/O-chemu-je-govorio-general-Ratko-Mladic/
Sokraщeno:
Net
Data:
2013
Perevedeno:
da

Tražiti:

Koordinator projekta:
D. Laban <info@laban.rs>

© 2003–2017 J. J. Guskova
Sva prava zaštićena.

Stranica sazdana: 2008
Poslednja modifikacija: 2017-11-24