Nachalo > Raboty > 90-e gody > 2007-01

Jugoslavija: prinuđivanje na mir pod bombama koje padaju

Istorija istiche lichnosti koje najvishe odgovaraju momentu, ili lichnosti stvaraju istoriju? U leto 1999. godine deshavali su se dramatichni događaji zavrshne faze tragedije na Balkanu. Mi svi smo bili svedoci primoravanja na mir naroda na koji svakodnevno padaju bombe. Ali njikhova unutrashnja logika i mekhanizmi razvoja malo kome su poznati. Ipak ochigledno je da je vazhna uloga u tom procesu bila poklonjena ruskom diplomati i politicharu Viktoru Chernomirdinu. O tome u komentaru Jelene Guskove, doktora istorije, rukovodioca Centra za prouchavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN.

Beograd su josh kazhnjavali za neposlushnost bombama, kada su Amerikanci pocheli da vode vanblokovsku diplomatiju u koju su khteli da uvuku i Rusiju. Oni su skhvatili da ne mogu da naeraju uvređenog i tvrdoglavog Slobodana Miloshevića da se potchini zakhtevima NATO-a bez podrshke Rusa. Tako se kod Amerikanaca pojavila ideja da privuku predstavnika Rusije u grupu regulisanja balkanskog problema. Amerikancima koji su zapocheli igru regulisanja problema, u timu je obavezno bio potreban Rus, poshto su preko njega razgovori sa Slobodanom Miloshevićem mogli da budu efikasniji. Ali ne bilo kakav Rus, već onaj koji će da povlađuje kolegama i bude chvrst sa Srbima. Izbor je pao na Viktora Chernomirdina koji je postao lichni prestavnik Predsednika RF Borisa Jeljcina.

Zashto je izabran upravo on? Sa jedne strane, bivsheg premijera dobro su poznavali u SAD po radu komisije Gor-Chernomirdin i njegova kandidatura je odgovarala Zpadu. Sa druge, Predsednik Rusije je stavio do znanja da namerava da okoncha kurs konfrontacije sa Zapadom: imenovanje je pokazalo Americi da se Rusija neće protiviti planovima NATO-a. Indirektno Chernomirdin u svojoj knjizi potvrđuje da je Klinton telefonirao Borisu Jeljcinu i da je trazhio da se imenuje upravo on, poshto sa Miloshevićem tobozhe niko vishe nije mogao da razgovara.

Chini se da je Chernomirdin pribegao lukavosti kada je govorio da su Amerikanci veoma rizikovali prilikom izbora njegove kandidature zbog njegove chvrste naravi. U stvari rizikovala je Rusija, poshto su njenim rukama Srbe naterali da kapituliraju pod ponizhavajućim uslovima. U Institutu za psikhoanalizu i mentalna istrazhivanja SAD odavno su kandidaturu Chernomirdina prouchili i doshli do sledećeg zakljuchka: koeficijent intelekta iznad prosechnog, vlastoljubiv, po potrebi mozhe biti dobar i strpljiv pregovarach, poshtuje naredbe, koristoljubiv, pravi diplomata, po potrebi ume da bude grub. Kako su pokazali kasniji događaji, psikholozi nisu pogreshili: Viktor Chernomirdin je bio u potpuno solidaran sa stavom Bele kuće, prema kojem će se Slobodan Miloshević odazvati samo ako se sa njim govori jezikom sile.

Posle imenovanja Chernomirdin je formulisao za sebe prioritetne ciljeve. Prvim je smatrao da ne sme da se dopusti uvlachenje Rusije u vojna dejstva, drugi je formulisao kao ochuvanje celovitosti Jugoslavije. Ostali zadaci su se ticali pregovarachkog procesa i proistekli su iz direktnikh naredbi Predsednika: osuditi agresiju, poshtovati Povelju UN, međunarodno pravo, postići shiroku autnomiju za Kosovo u granicama Jugoslavije. Sve ispravno. Ali bio je josh jedan vrlo vazhan ukaz koji je doplomata iz nekog razloga prećutao. Jeljcin je insistirao: prvo treba da bude zaustavljeno bombardovanje, a zatim Srbima treba da budu predstavljeni uslovi mira. Upraksi ovaj princip je za nepunikh mesec i po dana korak po korak izneveren od strane predstavnika Rusije.

Nagovarajući Slobodana Miloshevića da prikhvati plan regulisanja krize, predstavnik Rusije je uveravao da će prvo biti prekinuta vatra, a zatim će zapocheti pregovarachki proces. Pri tome Chernomirdin je znao da nema shanse da se postigne prekid bombardovanja kod NATO-a. Zato je chinio sve kako bi Srbi bez pogovora prikhvatili ultimatum protivnika koji se svodio na sledeće: prvo povući sve srpske snage sa Kosova, a zatim dozvoliti NATO trupama da ostanu u pokrajini. I tek tada će biti obustavljena vojna dejstva bloka.

Tako se desilo i sa drugim vazhnim pitanjem — sastavom međunarodnikh snaga na Kosovu i lociranjem ruskikh trupa. Zbog popustljivosti Chernomirdina Amerikanci nisu izdvojili Rusiji njen sektor, mada su ruski vojnici usaglasili sa americhkim kolegama svoje prisustvo u pokrajini u posebnom sektoru. Kako je cinichno pisao americhki diplomata i uchesnik pregovarachkog procesa Stroub Telbot, ultimatum je postao snazhnija verzija onog shto su pokushali da poture Milosheviću u Rambujeu. Kosovo je u ochima međunarodnog zakonodavstva ostalo u sastavu Jugoslavije, ali svu doglednu budućnost ostaje protektorat UN, potkrepljen NATO snagama. To znachi povlachenje srpskikh trupa iz pokrajine, postavljanje mirovnikh snaga pod komandu Bloka i povratak izbeglica i raseljenikh lica kućama.

Vashington je insistirao na tim uslovima stalno, upravo oni su bili osnova zakhteva grupe osam, rezolucije SB i na kraju konachnikh zakhteva postavljenikh Milosheviću pochetkom juna, uz direktno posrednishtvo Chernomirdina. Pri tome stalno se ponavljalo da Jugoslavija na pregovorima nema pravo da zakhteva prema sebi ravnopravni odnos.

Stvarajući plan za Kosovo i Jugoslaviju, postavljajući politichke figure, i chak planirajući NATO akcije, Vashington se ni sa kim nije savetovao. Kakvi saveti, zashto? Kako kazhemo, tako će i biti — objasnio je situaciju Stroub Telbot.

Marti Akhtisari i Stroub Telbot, chlanovi pregovarachke trojke, videli su svoj zadatak u otme da maksimalno priblizhe stav Moskve svome, odnosno NATO stavu. Samou tom sluchaju Viktor Chernomirdin je mogao da odigra ulogu koju su od njega ochekivali — ulogu istrumenta pristika na predsednika Srbije.

Polozhaj Slobodana Miloshevića nije bio lak. Postavili su mu ultimatum, nisu reagovali na njegove ustupke i uzvratne gestove koji su pokazivali dobru volju i fleksibilnost. Sfera njegove delatnosti je bila ogranichena. Branilaca nije bilo, međunarodne organizacije su ćutale i od ucheshća u reshavanju krize su odustale. Osim toga, Međunarodni tribunal za bivshu Jugoslaviju je izdao nalog za khapshenje Miloshevića na osnovu optuzhbi za zlochine upravo na Kosovu: tachnije s pravne tachke gleditsha od tada su se pregovori vodili već sa međunarodnim zlochincem. I kako bi pritisak stekao konachni oblik. SAD su ojachale napade, chineći to već i danju. One su unishtavale vojnu tekhniku, zheleznichku prugu, puteve, mostove, bacale bombe na naseljene kvartove, bolnice, kolone izbeglica. Broj civilnikh zhrtava je rastao.

V sbornike privoditsja Ramochnoe soglashenie mezhdu Makedoniejj i Evro-atlanticheskim sojuzom, kotoroe polozhilo konec vooruzhjonnomu stolknoveniju v Makedonii i nametilo osnovnye puti reformirovanija gosudarstva i izmenenija Konstitucii Makedonii v napravlenii sovremennogo demokraticheskogo gosudarstva, kotoroe dolzhno v polnom ob"eme garantirovat' prava i potrebnosti vsekh ego grazhdan v sootvetstvii s samymi vysokimi mezhdunarodnymi standartami.

Boris Jeljcin nije se previshe udubljivao u sadrzhaj sporazuma, njemu su odgovarali referati Chernomirdina, ali on nije prestao da ponavlja o vazhnoj ulozi Rusije u mirovnjashtvu. Khteo je takođe da postigne od SAD i NATO-a poseban status za ruske mirotvorce, shto će biti uspekh u priznavanju nashe uloge. Predsednik je uveravao da će lichno kontrolisati to pitanje. Pri tome on je pozhurivao Chernomirdina i insistirao na shto skorijem zavrshetku pregovornog procesa, na sazhetijim rokovima rada na usaglashavanju predloga.

Po mishljenju Chernomirdina, uzrok zhurbe bio je ekonomski pritisak Zapada, pregovori o kreditima MMF, razmatranje restrukturizacije duga između Moskve i Londonskog kluba. Prema verziji Strouba Tebolta, zhurba ruskog predsednika u dostizanju rezultata pregovora objashnjava se sasvim drugim razlozima: Poshto vazdushni napadi nisu slabili, a Miloshević nije planirao da popusti, pred Jeljcinom je stajala neprijatna perspektiva: najkraće za 6 nedelja, 18. juna, trebalo je da se sastane licem u lice sa Klintonom, Shirakom, Shrederom i Blerom u Kelnu, na narednom samitu Velike Osmorke. Ako se to tada rat nastavi, Jeljcin neće imati izbora: ili da bojkotuje sastanak ili da pripredi tamo skanal poput budimpeshtanskog. Ni jedna varijanta mu nije odgovarala. Velika Osmorka je dugoochekivani i teshko dostignut trofej njegovog predsednichkog mandata. Pretpostavljalo se da će godishnji samit biti apoteoza novog ruskog ugleda i lichnog Jeljcinovog prestizha. Nije khteo da izgleda u Kelnu kao suvishni chovek ili buntovnik — khteo je da doputuje tamo kao mirotvorac, ravnopravan. A to je znachilo da mir treba napraviti shto pre.

Pregovarachki proces je zavrshio dramatichni susret trojke pregovaracha 2. juna sa predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloshevićem. Na sto jugoslovenskog predsednika legli su predlozi koje su ranije u Bonu formulisale zapadne zemlje. Razgovor je bio tezhak. Trebalo je objasniti Milosheviću zashto je sadrzhaj dogovora izemnjen, zashto predlozhena varijanta vishe lichi na kapitulaciju. Ili ne objashnjavati, već jednostavno uplashiti, ne ostaviti izbor i naterati na potpisivanje? Kako pishe Stroub Telbot, Chernomirdin je dobio od svog predsednika kart-blansh i upravo zato je bio tako siguran u svoja dejstva, nagao i zhestok. Glavnu ulogu prese koja treba da natera Jugoslaviju na kapitulaciju preuzeo je na sebe, ma kako to bilo zhalosno, ruski predstavnik. To je bio vesht potez Amerikanaca: Srbima je uvek teshko da odbiju Ruse, jer Srbi im veruju i nadaju se u podrshku.

Chernomirdin je odabrao ovakvu taktiku: da khvali konachni dokument, da pokazhe da on nema alternativu, da se zhali na teshkoće urađenog posla, zatim da pritisne i da ne ostavi nikakav izlaz Milosheviću. Osim toga, Chernomirdin je rachunao na pretkhodni rad presinga u vishe pravaca na Miloshevića. Shveđanin Peter Kastenfeld po zadatku specijalnikh sluzhbi predao je Milosheviću poruku u kojoj su mu savetovali da prikhvati predlog Chernomirdina i Akhtisarija i objasnili da Rusija ne mozhe da pomogne Jugoslaviji, zato bolju ponudu neće dobiti.

Miloshević je nekoliko puta pitao shta će biti ako Jugoslavija odbije da potpishe ovaj kapitulantski sporazum? Trazhio je da mu se da savet kako da postupi u takvom sluchaju. Chernomirdin je samo plashio: Vas će dokrajchiti, bombardovati, zauvek ćete izgubiti Kosovo i neće biti nikakve celovitosti. Srpska vojska je pitala Ruse: da li ćete nam pomoći ako ne potpishemo ultimatum i pochnemo da ratujemo sa NATO-om? Nashi generali su spushtali glave i ćuteći odmakhivali glavama: ne.

3. juna 1999. godine Miloshević je saopshtio da se konsultovao sa svim politichkim strankama i objavio da poshto su Srbi ostali sami, bez podrshke, doneli su odluku da prikhvate dokument: Prikhvatamo predlog kao ponudu za mir. Mi ne smemo da odbacimo mirovni predlog iza kojeg stoji predsednik Rusije, govorio je Slobodan Miloshević. Narodna skupshtina Republike Srbije 3. juna 1999. godine je odobrila dokument za postizanje mira, koji između ostalog niko nije video.

NATO je proslavljao pobedu i nastavljao da bombarduje teritoriju Jugoslavije. Chernomirdin nije mogao da postigne osnovni uslov koji je odredio predsednik Rusije: prekidanje bombardovanja kao uslov za pochetak pregovora. Evropa se oprashtala od sistema međunarodnog prava. Rusija se pravila da je uspela da donese mir na teritoriju Jugoslavije i pokushala da vrati UN pretkhodnu ulogu u procesu regulisanja međunacionalnikh konflikata.

Posledice sporazuma koji je potisala Jugoslavija pod pritiskom Chernomirdina su sledeće:

Agresija je stekla zakonitu snagu, poshto nije bila osuđena. Jugoslavija je proglashena za krivca zbog krize na Kosovu. NATO i njegova politika su ojachali svoje pozicije, dokazavshi efikasnost ultimatuma i kazni.

U Moskvi Chernomirdina nije ochekivao topli prijem. Da li je Viktor Stepanovich imao sastanak sa predsednikom u Kremlju ne zna se, jer Jeljcin nije bio zadovoljan radom Chernomirdina i sastanke sa svojim sada već bivshim specijalnim predstavnikom je izbegavao. A Albert Gor je zvao da zakhvali Chernomirdinu za sve shto je ovaj uradio. Chernomirdin je obećao da posao neće propasti.

Chernomirdin je bio zadovoljan time shto Miloshević nije postavio nikakve zakhteve, potpisao je ultimatum za koji je glasala Skupshtina Jugoslavije. Ali da li je mogla da bude zadovoljna Rusija koja nije uspela u konachnom dokumentu da odrazi ni jedan svoj unapred postavljeni zakhtev?

Pod pritiskom predstavnika Rusije Srbija je bila primorana da ode sa Kosova, i to je bio pochetak procesa gubitka atonomne pokrajine.

Doktor istoricheskikh nauk
Guskova Jelena Jurjevna

________
Opublikovano: http://serbian.ruvr.ru/2013_07_30/Jugoslavija-prinudivanje-na-mir-pod-bombama-koje-padaju/