Početak > Radovi > Iz istorije Jugoslovena > 2013-3

Lav Trocki — novi stari izvor o Balkanskim ratovima

Poštovani slušaoci, predlažemo vam novi materijal rukovodioca Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta slavistike RAN Jelene Guskove. Reč je o balkanskim ratovima u sećanju revolucionara i publiciste Lava Trockog…

2012. i 2013. godine su jubilarne. Istoričari mnogo govore o balkanskim ratovima, njihovim uzrocima i rezultatima, nalaze nove dokumente, često na drugi način analiziraju već poznate činjenice. Dozvolite da vam predstavim izvor, koji su neobično malo koristili istraživači. 1926. godine je štampan VI tom sabranih dela Lava Trockog, potpuno posvećen Balkanu i balkanskim ratovima. Zatem u toku dužeg vremena Trocki se nije izdavao. Tek 2011. godine taj tom je bio izdat u Rusiji kao posebna knjiga.

Lav Davidovič Bronštejn (pseudonim Trocki) bio je profesionalni revolucionar, to znaju svi, ali on je imao takođe dar pisca, publiciste. Privlačilo ga je novinarstvo. Početkom HH veka je on aktivno sarađivao s listom «Iskra»: od novembra 1902. godine do marta 1905. godine on je objavio 31 članak u tom listu.

U septembru 1912. godine Trocki odlazi na Balkan kao dopisnik popularne demokratske «Kijevske Misli». On piše dopise o ratu i za «Odeske vesti», «Glas», «Dan», menjševistički «Luč».

Događaji balkanskih ratova su poznati. Zato nas u knjizi L.D. Trockog interesuju, pre svega, svedočanstva očevidaca. Novinar ima dobar stil, njegovi tekstovi su veoma slikoviti. Članci tog autora obuhvataju znatan period, njihov sadržaj je višeplanski. Neposredni učesnik mnogih događaja, Trocki je ostavio zanimljiv izvor, čije proučavanje omogućuje tretiranje na drugi način događaja od pre sto godina. Autor je posetio Srbiju, Bugarsku, Rumuniju, razgovarao sa mnogim političprima i vojnim licima svih rangova. Trocki detaljno opisuje put u Beograd iz Budimpešte, piše o Srbiji, srpskim novinama i časopisima iz tog doba, pruža jarke slike političara (Nikole Pašića, Draškovića, Stojana Novakovića i dr.), priča o srpskim političkim strankama, srpsko-crnogorskim vezama, o borbenom putu jedne srpske brigade. Njegovi članci sadrže mnoštvo interesantnih pojedinosti, on se čak podiže do geopolitičkih uopštavanja. Trocki-novinar prikazuje, kako on naziva, i etnografiju (život običnih ljudi), i diplomatiju — raspored kraljeva i ministara na evropskoj šahovskoj tabli, smatrajući da pravi igrači gledaju tablu odozgo, raspoređujući figure onako, kako smatraju potrebnim.

Nas su zainteresovali detalji, povezani s Makedonijom, jer o Makedonii i makedonskom pitanju Trocki piše dosta često, naročito kada je reč o uzrocima rata ili životu na oslobođenim od Turaka teritorijama. Prema njegovom mišlenju, važni uzrok početka rata je bila podela Makedonije. Upravo o tome su se dogovarale Bugarska i Srbija, zaključujući savezni ugovor. On piše da bi priključenje Makedonije potpuno zadovolilo Srbiju, povećavši njenu teritoriju i pruživši joj slobodni izlazak na more. Mada su za Trockog razumljiva obrazloženja Srba da su makedonski Sloveni Srbi, sam je on bio sklon da prihvati bugarski pogled da su makedonski Sloveni njihovi sunarodnici. Bugarska je u svim člancima i reportažama Trockog teritorija, kojoj mora da se priključi Makedonija. Zato je on isticao da je «stvaranje uslova normalnog života u Makedoniji elementarna potreba za stabilan i miran razvoj Bugarske». To je njegova opservacija upravo takvog borbenog raspoloženja širokih narodnih bugarskih masa. Vojnici su išli u rat radi oslobođenja braće. On je primetio da u Bugarskoj žive stotine hiljada Makedonaca-doseljenika. Oni ne daju da se ni za jedan dan zaboravi pitanje oslobođenja Makedonije. Trocki navodi zanimljivi monolog jednog bugarskog političara: «Rat je bio neophodan jer je neizbežan. Morali smo da svršimo sa unutrašnjom gnojavicom, koja u toku dve decenije razjeda našu zemlju: to je makedonsko pitanje. Bugari u Makedoniji i Bugari iz Makedonije su potpuno očajni, te smo se našli pred teškim komplikacijama u našem unutrašnjem državnom životu. Makedonci su se nadali na nas… Naše sopstveno stanovništvo takođe ropće: …ne možemo da pomognemo makedonskoj braći…».

Evo razgovora s srpskim novinarima o uzrocima rata početkom oktobra 1912. godine u Beogradu. Razmatralo se pitanje: da li stanovništvo želi rat? jedan od sagovornika je bio protiv rata. Njegovo obrazloženje: «Prolivati krv za budućeg hrišćanskog general-guvernera u Makedoniji - da li takav cilj, pitam vas, može da oduševi srpske mase? Druga su stvar teritorijalna osvajanja i izlaz ka moru, stvaranje šire baze za ekonomski i kulturni razvoj zemlje. Takav zadatak bi bio sposoban da podigne i oduševi narod za podvige. Međutim, teritorijalna osvajanja su nemoguća iz sto i jednog razloga…».

Dopisnici, piše Trocki, videli su mnogo, posmatrali sve ono, što prethodi ratu, kao i rezultate rata: ranjenike, zarobljenike, požare, čuli topovsku paljbu. Međutim, oni nisu mogli da prate armiju, posmatraju vojne operacije iznutra, žali novinar. Zato je on pribegavao detaljnom saslušanju vojnika i oficira, i to, «sa ispitivanjem mučenjem», te je, prema rečima učesnika, «obnavljao sliku života i smrti armije na bojištu».

Recimo, jedan srpski oficir mu je pričao o bornom pohodu «leteće brigade» iz Srbije u Makedoniju. On veoma interesantno priča o mesnim običajima, o uzajamnim odnosima srpskog, makedonskog i albanskog stanovništva, o borbama na makedonskim teritoriama. «Iz Gračanice smo se uputili prema Skopju preko Gilana i Karadaga… Zadatak nam je bio… da ugušimo otpor Albanaca u takvim mestima. Međutim, otpora nije ni bilo. Sela na putu su bila čas čisto albanska, čas mešovita, čas čisto srpska. Međutim, svi Albanci na Kosovu govore srpski, Srbi albanski, postoje i sela, gde vlada neki sredni srpsko-albanski jezik. Albanska sela su mnogo bogatija od srpskih, ima mnogo stoke. Neki imaju po 50, po 80 konja, hilade ovaca… Njihove kuće su lepše, imaju sprat, dok neki, u Badrovcima, naprimer, kod Skopja, imaju i poljoprivredna oruđa. Srbi se ne odlučuju da imaju mnogo stoke, da im je ne oduzmu likačaci (albanski banditi). Srbi, čak i bogati, ne grade lepe kuće u tim selima, gde ima Albanaca. Ako Srbin ima sprat, onda kuću ne farba da ne bi izgledala bolja od albanskih».

Kada pominje borbene akcije, srpski oficir ističe da «Turci, po pravilu, ne diraju crkve, sveštenike i žene». U pravim osmanima — Turcima, dodaje on, «bez sumnje postoje crte viteške plemenitosti».

Začuđeno čitamo da je za makedonske operacije srpski generalštab bio apsolutno nepripremljen. Tri godine su se spremali za generalnu bitku, međutim, kada nastale odlućujuće akcije na Kumanovu, Bitoli, svi su pretpostavke i planovi ispali pomešani. Pored demoralizacije turskih snaga, Srbi duguju svoje pobede sreći i magli. Mi mnogo saznajemo o armijskim nevoljama — vlazi, gladu, nesanici, stalnom umoru. Nije bilo dovoljno namirnica, vojnici su morali da idu gladni u borbu (reportaža je objavljena u listu "Dan " №№ 84 i 86, 25 i 29 decembra 1912. g.).

Veliko mesto u radovima Trockog zauzimaju materijali o tome, kako su se ponašale srpske, bugarske i makedonske snage na osvojenim teritorijama prema albanskom i turskom stanovništu. Trocki, tada još budući revolucionar, užasnuto piše o zverstvima prema neslovenima. «Sada će Evropa saznati da je put krstaške armije praćen takvim zlodelima, koja su sposobna da izazovu gađenje u srcu svakog kulturnog, svakog osećajnog čoveka koji razmišlja o svemu».

U jednom od svojih članaka Trocki je objavio priču koju mu je izdiktirao srpski prijatelj. On je s teškom mukom uspeo da dobije dozvolu da poseti Skopje, te je svojim očima video ono, o čemu nisu pisali u vladinim saopštenjima. «Strahote su počele čim smo presekli staru srpsku granicu. Oko 5 sati uveče smo došli u Kumanovo. Sunce je zašlo, pala je tama. Međutim, što je tamnije bilo nebo, to je upadljivija bila strašna iluminacija požara. Gorelo je sa svih strana. Čitava albanska sela su se pretvorila u ognjene stubove. Daleko, blizu, - kod same železnice. To je bilo prvo pravo istinito, što sam video iz oblasti rata, svirepog ljudskog uzajamnog istrebljivanja. Gorele su kuće, gorelo je dobro, koje su sakupljali očevi, dedovi i pradedi. Takva slika se ponavljala sve do Skopja».

Već u gradu na železničkoj stanici Srbin je video pijanog podoficira-komitadžija (četnik), kako drži u jednoj ruci kamu (makedonski bodež), a drugoj - bocu konjaka i maltretira dva Albanca, koja se sprema da zakolje. Kada pada tama, u Skopju «počinje rad komitadža. Oni upadaju u turske i arnautske kuće i vrše tamo isti rad: pljačkaju i ubijaju. U Skopju ima 60 hiljada stanovnika, polovina su Albanci i Turci. Doduše, jedan deo je bežao, ali je ogromna većina ostala. Upravo nad njima se vršio noćni masakr».

U Skopju je skroz vojni logor. Stanovnici, naročito muslimani, kriju se; na ulicama se vide samo vojnici. Među njima se mogu videti srpski seljaci, koji su došli skoro iz svih krajeva Srbije. Pod predlogom da tobože traže svoje sinove i braću, oni prolaze Kosovim poljem i - pljačkaju. Naprimer, troje takvih ljudi je stiglo iz Šumadije, centra Srbije, peške preko Kosova. Slovensko stanovništvo masovno ulazi u v albanska sela i uzima tamo sve što vide oči. Žene odnose na svojim ramenima čak vrata i prozore albanskih kuća.

Pljačkama i ubistvima su se bavili i armija, i komitadži, koje su regrutovali «uglavnorm od besposličara, bandita, pokvarenih lumpena, inače, od društvenog ološa, oni su pretvarali ubistvo, pljačku i nasilje u divlji sport. Njihova dela su suviše glasno svedočila protiv njih, - čak je vojne vlasti zbunila krvava bahanalija, u koju se preporodilo četništvo, te su one preduzele odlučnu meru: ne čekajući kraj rata, razoružali su komitadže i poslali kući» (objavljeno je u: Kijevska Misao, № 355, 23. decembraя 1912. godine.).

O bugarskim i srpskim krvavim delima Trocki je saznavao iz neposrednih izvora: ranjenih bugarskih i srpskih vojnika i oficira. Trocki je žigosao i bugarske snage. Trocki je tvrdio da je bugarska armija uz znanje, a u znatnoj meri i na inicijativu glavnog štaba vršila stravične zločine. U članku pod nazivom «U novim provincijama» on govori o tome, kako su bugarski vojnici ubijali zarobljene Turke. Novinar piše o «monstruoznim zverstvima, koja je učinila pobedonosna soldateska saveznika duž čitavog svog puta ne samo nad bezoružnim, zarobljenim ili ranjenim turskim vojnicima, već i nad civilnim muslimanskim stanovništvom, starcima i staricama, nad bespomoćnom decom». Cilj je ispravljanje ne baš povoljnih za Bugare u Makedoniji i Srbe u Staroj Srbiji podataka etnografske statistike. Zato se oni jednostavno bave sistematskim istrebljavanjem muslimanskog stanovništva sela, gradova i oblasti.

Jedna od interesantnih tema bi mogla da bude priča Trockog o stavu zvanične Rusije u vezi sa događajima na Balkanu u periodu balkanskih ratova 1912.-1913. godine. Međutim, to je posebna velika tema. Inače, odnos Rusije prema događajima na Balkanu mnogo podseća na 1990-e godine HH veka. Evo nekoliko citata. «Rusko javno mnjenje» je tražilo od ruske diplomatije aktivno mešanje u interese Srbije. Međutim, ruska diplomatije nije uzela u obzir taj zahtev…». Ili: «Rusko javno mnjenje» podsticalo je Srbe: izvršite samo kako treba vaš vojni rad, mi ćemo se zauzeti za vas. Uz ogromne žrtve je izvršeno srpsko kretanje prema moru. Od Prizrena do Duraco su išli 19 dana, od 3000 konja je ostalo samo 80, svi su ostali uginuli na putu. A kada su Srbi došli do mora, Austrija je zatražila, da ga oslobode. Kada su pitali Rusiju što da se radi, Peterburg je odgovorio: «S naše strane ništa ne čekajte…». Srbija je podnela žrtve, uverena da će njene pretenzije biti podržane, pisao je Trocki. Međutim, podršku od Rusije Srbija nije dobila.

Mi smo obuhvatili samo jednu temu iz članaka novinara Lava Trockog, koje je on poslao u Rusiju, budući na licu mesta balkanskih događaja iz početka HH veka. Međutim, istraživači imaju mogućnost da prouče desetine drugih važnih pitanja, proširivši naše predstave o događajima iz tog vremena. Važni istorijski izvor je sada pristupačan za naučnike.

Doktor istorijskih nauka
Guskova Jelena Jurjevna

________
Opublikovano: http://serbian.ruvr.ru/2013_06_23/Lav-Trocki-novi-stari-izvor-o-Balkanskim-ratovima/