Jelena Guskova. Jugoslavija — smisao života

Jelena Guskova, dr istorijskih nauka, sa kojom je u Moskvi razgovarala Jasmina Pavlović-Stamenić, bila je prethodnih godina prva koja je stala u odbranu istine o Jugoslaviji, koja se usamljeno borila da prave Informacije dopru u rusku javnost, probude svest da se tradicionalno prijateljstvo dva naroda ne sme izneveriti.

Teško da neko bar jednom, nije čuo za Ruskinju koja svim srcem voli našu zemlju, kojoj je posvetila celokupni naučni rad, sve svoje misli, slobodno vreme, interesovanja, koja u rubrici hobi, piše — Jugoslavija!

Magistrirala je na Istorijskom fakultetu u Moskvi izučavajući ustavobranitelje u Srbiji, a doktorirala na političkom sistemu Jugoslavije. Objavila je 140 naučnih radova, medu kojima je 12 knjiga i brošura o krizi na Balkanu, našim problemima, raspadu SFR Jugoslavije, ratu... Smatraju je jednim od najznačajnijih poznavalaca istorijskih i političkih zbivanja na našim prostorima; ukazali su joj poverenje da bude specijalni savetnik Ujedinjenih nacija i Jasuši Akašija, kao ekspert za Balkan... Na sednici Komiteta za međunarodne i političke odnose Vrhovnog sovjeta Rusije, govorila je upravo tada kada se rešavalo pitanje sprovođenja sankcija Saveta bezbednosti protiv Jugoslavije. Osudila je postupak Andreja Kozirjeva, tadašnjeg šefa ruske diplomatije koji je u Savetu bezbednosti glasao za embargo. Nazvala je to „bezumnom odlukom” zbog koje će svaki Rus morati da se izvinjava Srbima.

Jedna obična ruska žena, majka Daše i Ane, supruga Saše, inženjera elektronike, sa kojim je preko trideset godina (još iz đačkih dana) ali u isto vreme — neobičan čovek i naučnik, stala je svojim ljudskim i profesionalnim potencijalom i znanjem u odbranu naše zemlje, naroda, istine. Dr Jelena Guskova bila je i ostala glasnija od mnogih svojih kolega, od državnih institucija, političara... i sve to iz potrebe da se o stvarima i događajima u Jugoslaviji govori istinito, pravedno u interesu, kako to često naglašava — „jednog ponosnog i hrabrog naroda ali i Rusije koja mora da ostane prisutna na Balkanu, koja mora da učestvuje u sadašnjim zbivanjima i odlučivanju, koja mora da pomogne prijatelje u nevolji, i ujedno zaštiti i sopstvene interese, granice i spreči dalji raspad”.

— Ove, 1998. godine mnogo je lakše govoriti i boriti se za interese Jugoslavije, iz prostog razloga što postoji saglasnost u svim strukturama vlasti da je nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države i da se ne sme dozvoliti pretnja i primena sile. 1992. teško je bilo biti simpatizer Jugoslavije, jer su pokušavali da nas okrenu Zapadu, i tvrdili da je vezivanje za Balkan — korak unazad. Andrej Kozirjev je lagao predsednika, Dumu, ceo narod... Prema jugoslovenskoj krizi igrao je dvojnu igru; jedno je govorio na Zapadu, sasvim drugo u Rusiji, da bi umirio duhove. On nije razlikovao narode, mešao je Sloveniju u Slavoniju. Na sednici Komiteta za spoljnopolitičke odnose pitao je što se toliko zalažemo za Srbe, a ne i za druge pravoslavne narode — recimo Slovence. Na važne skupove gde se očekivalo rusko rešenje i predlog izlaska iz krize, odlazio je sa praznim papirom, i na licu mesta improvizovao. Rusija je, dobrim delom, i uz njegovu pomoć, postala instrument pritiska na Balkanu, i to je ono čega ćemo se stideti.

Jelena Guskova je sve to vredno beležila, skupljala dokumentaciju kako bi od zaborava sačuvala te nedopustive greške ruske politike. Kaže daje znala da će Srbi, koji uvek prvi praštaju, preko mnogo toga preći i zaboraviti, kao što su i kroz istoriju činili,

— I te, 1992. godine — priča Jelena Guskova — bili ste spremni da tražite opravdanje za naš glas u Savetu bezbednosti posle koga su uvedene sankcije. Ja nisam htela da iz sećanja nestanu duge i mučne sednice Vrhovnog sovjeta, na kojima se o sankcijama protiv Jugoslavije raspravljalo. U mojoj knjizi „Balkanska kriza i Rusija” ostali su stenogrami, koji su danas jedino svedočanstvo, jer su svi drugi izgoreli u Belom domu.U knjizi su imena novinara koji su otpušteni zato što su se bavili jugoslovenskom krizom, svedočanstva o sukobima u naučnom svetu...

Za sve ove godine, koliko znam i srećem Jelenu Guskovu, uvek sam se pitala: odakle toliko ljubavi za nas, koji smo specifičan i nimalo jednostavan narod. Razmišljala sam o tome da je možda, zbog neke ljubavi iz mladosti toliko privržena Srbima, da je vezuju uspomene i da zbog njih tako glasno i zdušno brani naše interese, ne zaboravljajući pri tome sopstveno poreklo, svoju zemlju. Nikad ranije nisam uspela da je o tome i pitam, jer iako mi je bila bliska, uvek su nas odvlačile neke oficijelne okolnosti, susreti na naučnim skupovi-ma, na prijemima u Ambasadi, jugoslovenskim kulturnim večerima... Znala sam da živi u skladnom braku, da večito sedi za kompjuterom i radi, da ume da gata uz pomoć starinskih ruskih karata, da je ćerke koje su u međuvremenu, za ovih devet godina koliko se znamo (Daši je 17 a Ani 25 godina) naučila da kuvaju, pomažu joj u kući, da razumeju pa čak i nešto kažu na srpskom. Ljubavlju prema Jugoslaviji „zarazila” je celu porodicu pa je Daša, dok je bila sasvim mala vaspitačici u vrtiću rekla: „Kad porastem, udaću se za Jugoslaviju!”

— Volim vas jer sam sada, kada vas i sa naučne strane znam — sigurna da ste vi jedini narod na svetu koji se sa istinskim simpatijama odnosi prema Rusiji. Dok sam bila student, i na drugoj godini fakulteta prvi put posetila Beograd i vašu zemlju, tada sam samo osetila, a sada znam da nas mnogo toga vezuje. Nikada kao mladi ljudi nismo doživeli da nam nasred Terazija, tih godina kada smo jedni o drugima ćutali, neko pokloni korpu punu jabuka samo zato što je čuo rusku reč! Ili, da nas nahrani i napoji, da nam u tom istom Beogradu kupi sladoled jer smo — Rusi. A sada sam otkrila da mi je pradedin pradeda bio rođeni brat generala Černjajeva, što znači da sve nije slučajno. Upoznala sam sve narode bivše Jugoslavije, i svaki je priča za sebe, A kad je trebalo da se na drugoj godini fakulteta opredelim koju ću zemlju izučavati, bila sam uverena da će to biti Bugarska. O njoj smo mnogo znali, slušali... Godinama su sve informacije o Jugoslaviji bile zatvorene, zabranjene... i odlučila sam se slučajno! Tatu sam pitala koju bi zemlju odabrao a on je rekao — Jugoslaviju. Stara pokolenja pamtila su istoriju, veze između nas, Drugi svetski rat... Danas, od svih mojih kolega koji se bave raznim temama, najveći zaljubljenici su oni koji su izabrali Jugoslaviju.

Mnogo je putovala, ali tek od 1985. godine. Do tada, u Jugoslaviju nije dolazila od studentskih dana. Pisala je na osnovu knjiga, materijala, izučavala sistem samoupravljanja, o tome referisala najvišem rukovodstvu ali ne i javnosti, gde su takve ideje bile zabranjene. Doktorirala je na tom istom samoupravljanju, naučila da skuva neka naša jela, stekla je mnogo prijatelja širom Jugoslavije, bila je na svadbama i slavama, uvek kao dragi gost, držala je „kupusnu dijetu”, bila na stranicama naših dnevnih listova i televiziji. Doživela je da joj ljudi, prilikom susreta u Beogradu, poljube ruku i zahvaljuju za reči ohrabrenja, kada su nam pretili bombardovanjem. Jelena je bila sigurna i pred tv kamerama je tvrdila da NATO neće upotrebiti silu.

— Sa naučne tačke gledišta, NATO-u nije bilo potrebno da uništi srpski narod — stanovništvo, već da ih natera da prihvate plan Zapada. Zato sam se usudila da tih dana kada su se svi spremali u skloništa, pakovali u torbe vodu, hleb i pelene za decu — tvrdim da se neće bacati bombe. Ohrabrila me je i pozicija Rusije koja je, kao nikada do sada, bila jednodušna, obećavala pomoć, Čak i vojnu! Konačno je naše rukovodstvo shvatilo da je to jedini način da svetu pokažemo koliko je nepokolebljiva naša pozicija, i da smo u trenutku kada to niko nije očekivao, pre svega zbog naše ekonomske slabosti, spremni da se suprotstavimo, kažemo „ne”. Šta je to Jugoslavija skrivila celom svetu, zašto nas ne ostave da sami rešavamo svoje probleme?

— Zapadu ne treba velika Albanija, Muslimani ili Hrvati... On traži način kako da stigne do Rusije, kako da je rasparčaju i oslabe. To se ne radi tradicionalnim metodima, već kroz perfidnu igru, ekonomski i ideološki pritisak. I sve bi to išlo mnogo brže da na Balkanu nema Srbije i Crne Gore, njihove tradicionalne orijentacije prema Rusiji i njihove, nekada najjače armije u Evropi. Dakle, treba uništiti sve te „faktore smetnje” i dokopati se ruskih granica! Zato je važno da se držimo, branimo svoje pozicije, ne odstupamo.

Mnogo toga si videla kao ekspert Ujedinjenih nacija. Šta najviše pamtiš?

— Krizne godine na prostorima bivše Jugoslavije, raspad, rat — to je nešto što nikako nisam mogla da predvidim i što ću uvek pamtiti. Od svega što sam videla, za mene su najbolnije slike iz Vukovara. Kada sam tamo ponovo došla 94-e, narod me je pred Informativnim centrom dočekao sa votkom i hlebom. Jedan slikar poklonio mi je svoje platno koje čuvam: „Golub nad gradom koji gori”... Pamtim Plitvice i samoukog meštanina koji je slagao daščicu po daščicu kako bi sam obnovio mostiće koji su srušeni u ratu. Pamtim stotine sudbina, srpske izbeglice i svu nepravdu koja je učinjena. I želim da se ništa od toga ne preda zaboravu, već da večno ostane u sećanju ljudi kako se slične tragedije ne bi ponovile. Zato razmišljam o novim knjigama; one sve pamte, bolje nego ljudi koji su skloni da praštaju. Možda je ta osobina, vas Srba, to dobro koje će spasti čovečanstvo!?

Na kraju mi je još jednom rekla da nas voli. Cela porodica živi i misli na isti način, njihov dom je prolazna baza za sve koji stižu iz Jugoslavije, ili ih sa njom nešto vezuje. Zato nema ljubomore jer posle toliko godina zajedničkog života, i suprug i ćerke su naučile da je to Jelenin život, smisao i hobi bez koga ona ne bi bila ono što je danas. Stekla je ugled, određenu popularnost, ali joj život nije postao lakši. Platu nije primila nekoliko meseci, i cela porodica živela je od dedine penzije. Tako je to u naučnim krugovima, smeje se Jelena, jer zna da to nije samo „ruska boljka”. Lista poslednji broj „Portala” i kaže da je srećna što će se na jedan drugačiji način predstaviti jugoslovenskim ženama, kojima se divi zbog umeća da sa malim mogućnostima budu lepe, dopadljive, šarmantne, ali uz to — izvanredne domaćice. Niko kao Jugoslovenke, tvrdi Ruskinja koja nas je dobro upoznala — ne ume da tako pravi torte, dočekuje goste, ali i — izbori svoje pozicije, tamo gde je i kada je to potrebno.

Greh prema Srbima

Direktne posledice 1948. godine, odnosno IB-a su generacije Rusa koje su odrasle u neznanju o Jugoslaviji, što je Zapad vešto iskoristio za svoju informativnu agresiju u vidu lažne propagande o dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije. Srećom, naučnici su reagovali munjevito, i knjige o Jugoslaviji, serije napisa u štampi — pokrenule su javno mnjenje Rusije u korist istine, Srba. Međutim, to izgubljeno poverenje Srba u Ruse, kome je mnogo doprineo bivši šef diplomatije Kozirjev, moraće da vraća mnogo naših generacija. Rusija, pre svega, naša vlada je više puta pogrešila u svojoj politici prema Jugoslaviji. Ali, sreća je da je naš narod, mnogo brže nego rukovodstvo, te greške i uvideo...

Istorija će sve postaviti na svoje mesto! Međutim, dugo će nas boleti činjenica da smo izdali bratska, slovenska osećanja. I povredili hrabar i ponosan narod sa kojim se ništa ne može na silu. U knjigama koje sam pisala ja sam upravo želela da pokažem svetu da je Srbija zemlja koja ima svoju istoriju dugu hiljadu godina, tradiciju, dostojanstvo — i da taj narod nije lako pobediti.

Različiti interesi

Naši interesi na Balkanu su geostrateški, kulturni, nacionalni, istorijski, pa čak i — religiozni, Kosmetska kriza jasno je pokazala da smo izgubili Rumuniju i Bugarsku, a sa Srbijom to ne sme biti slučaj. Istovremeno, Amerika nema ekonomskih interesa u vašoj zemlji. Amerikanci žele što slabiju i iscrpljenu Srbiju kako bi imali lakši prilaz Rusiji. To moramo da shvatimo i — pamtimo! Rusija je početkom 90-ih sama sebe proterala sa Balkana. Tako je Jugoslavija ostavljena da se sama bori protiv interesa SAD i njenih evropskih saveznika. To je bila ta naša neoprostiva greška prema narodu sa kojim nas mnogo toga veže, koji nam je bliži od bilo kog drugog u Evropi, prema kojem gajimo istinske simpatije. Dolaskom na čelo ruske diplomatije Jevgenija Primakova, sadašnjeg premijera, i odlaskom izdajnika Kozirjeva, naša zemlja ponovo shvata da ima velikih obaveza i interesa na Balkanu. Događaji na Kosovu i Metohiji su pokazali da Rusija ima načina i moći da se suprotstavi onima koji ugrožavaju prijatelje, ali i njene vitalne interese, Pametni politički pritisak odneo je ovog puta prevagu nad američkim i NATO-ovskim vojnim pretnjama bombardovanjem. Rusi su se vratili na Balkan, konačno okrenuli starim, tradicionalnim prijateljima — Srbima.