Da li će Srbija kao i Ukrajina odustati od stupanja u EU?

U poslednje vreme novinari me često pitaju: Da li će na Srbiju uticati odustajanje Ukrajine od evrointegracije? Možda će se sada i Srbija zaustaviti i doneti sudbonosnu odluku da ne stupa u EU?

Ovaj problem ima nekoliko aspekata. Kao prvo, koliko je daleko zašla Srbija na svom putu približavanja ka EU, koliko je ona na tom putu izgubila i dobila? Kao drugo, koliko je iskreno Ukrajina spremna da odustane od EU, ili je to samo manevar koji joj omogućava da dobije značajne kompenzacije?

Da podsetimo da su početkom 90-ih godina zemlje Centralne Evrope koje su se ujedinile bile otprilike istog nivoa ekonomskog razvoja i razvijale se na osnovu zapadoevropskog društveno-ekonomskog modela, njima nisu bile potrebne duboke sistemske reforme. Proširivanje EU na istok 2004. i posebno 2008. godine bio je novi talas evropske integracije: u ujedinjenu Evropu su pozivane zemlje koje nisu odgovarale zapadnoevropskim političkim i ekonomskim standardima. U tom procesu nesumnjivo važnu ulogu je igrao politički faktor: EU je svesno išla na kompilikacije unutar već formiranog sistema kako bi fragmentirala Istočnu Evropu, izvela je iz ekonomske zavisnosti i političkog uticaja Rusije. Mada, glavni zahtevi prema zemljama pretendentima ticali su se adaptacije nacionalnog zakonodavstva i uvođenja evropskih standarda u nacionalni sistem standardizacije, za nove članove obavezni uslov je bila liberalizacija političkog života, uzimanje u ozbir interesa opozicionih pokreta, pravilno postavljanje spoljnopolitičkih prioriteta. Važno je podvući: sve zemlje koje su stupale u EU, pokazivale su ogromnu sreću od procesa objedinjavanja sa Evropom, bile su spremne da ustupe deo nacionalnog suvereniteta radi realizacije ovog životnog cilja. Nastalo uvernje nesumnjive koristi od evrointegracije rukovodstvo EU u punoj meri je koristilo na Balkanu.

Iskustvo Balkana pokazuje da privlačnost evrointegracije može da se upotrebi i kao uslov za manipulaciju neposlušnim ili politički nepopustljivim zemljama. Upravo to se desilo sa Sribjom. Posle tolikih godina unižavanja, nerazumevanja od strane međunarodnih organizacija, kažnjavanja u vidu bombardovanja 1999. godine, evrointegracije se činila kao ideal koji potpuno izjednačava Srbiju u odnosima sa drugim zemljama. I za ovaj evropski san rukovodstvo zemlje, počev od predsednika Borisa Tadića, bilo je spremno da ispuni svaki uslov. A uslovi su bili teški i uopšte nisu bili vezani za evropske standarde.

Važan zahtev bilo je izručenje takozvanih ratnih zločinaca Haškom tribunalu. Uhapsivši Radovana Karadžića (2008. godine), generala Ratka Mladića (2011. godine) i Gorana Hadžića (2011. godine) Beograd je mislio da je samim tim prevladao poslednju prepreku na putu u ujedinjenu Evropu. Ali ne lezi vraže.

Dalje je usledio još složeniji uslov koji je trebalo rešiti što je moguće pre: priznati nezavisnost Kosova. Počeo je da predaje pozicije boris Tadić, pristavši na razmeštanje snaga EU na Kosovu (Rusija je bila protiv), mada su svi znali da je to uvod u nezavisnost, a nastavila je vlada Ivice Dačića. Premijer je bio glavni i popustljiv pregovarač. Rezultat je bilo potpisivanje u aprilu 2013. sporazuma između Beograda i Prištine prema kojem su se opštine sa većinskim srpskim stanovništvom potpuno integrisale u politički sistem Kosova, uključujući pravosuđe, policiju. Sporazum sa prištinskim vlastima maksimalno je približio Kosovo nezavisnosti, potpuno je uklonio prisustvo Srbije u bivšoj autonomnoj pokrajini, čak u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom.

Bili su i drugi, manje važni uslovi, na primer, održavanje gej-parade u zemlji. Nemačka je akođe istakla zahtev da se Srbija izvini za «zločine» u ratovima. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se odlučio na to, izvinio se za Srbiju za zločine u Srebrenici, obećao da će postaviti memorijal i pokloniti se žrtvama zločina. Nemački Švobiše Cajtung 25. aprila jasno je protumačio: jednostavno izvinjenje za Srebrenicu ne može automatski da otvori vrata u EU. Tako da Srbi moraju da čekaju nove zahteve. Vreme prolazi, a datum stupanja u EU praktično se ne približava.

Ukrajini bi bilo dobro da pogleda koliko je ustupaka morala da učini Srbija, kak obi odredila datum početka pregovora. Želju da stupi u EU Beograd je izrazio još 2000. godine, a pregovori o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji su započeli sa EU tek 2005. godine. Samo potpisivanje stalno je odlagano, zamenjeno je simbiličnim «preliminarnim sporazumom». Sporazum je potpisan tek u aprilu 2008. godine, ali bio je odmah zamrznut. U decembru 2009. godine Srbija je predala prijavu za status kandidata za članove EU, ali tek 2011. godine EU je objavila da je status kandidata moguć, samo treba rešiti pitanje Kosova. Datum početka pregovora stalno je pomeran. A šta je Srbija dobila? Za 5 godina posle potpisivanja sporazuma o asocijaciji državni dug Srbije je uvećan 7 puta, ukinute su carinske mere zaštite domaće produkcije, u zemlju je krenula roba iz EU, industrija gasne, poljoprivreda nazaduje.

Srbiji obećavaju da će u januaru 2014. pregovori o stupanju Srbije u EU startovati. Ali to nije činjenica. Spisak zahteva može da bude produžen. Najverovatnije moraće da se popusti po pitanju samostalnosti Vojvodine, Sandžaka, juga Srbije. A zašto Evropa da ne traži ustupke, ako se Srbija lako slaže sa njima? Uz to rukovodstvo zemlje nema nikakve sumnje u ispravnost odabranog puta. Čak sa Rusijom je spremno da spusti nivo odnosa.

Ukrajini EU priprema srpski scenario: držati je na kratkom povodcu uslova i zahteva od kojih je glavni potpuni raskid odnosa sa Rusijom. A samo približavanje EU oteglo bi se na desetine godina. Uz to čak ukdianje bezviznog režima nije predviđeno. EU, navikla na pokornost potencijalnih članova, već je počela da ističe Kijevu zahteve koji nikako nisu vezani za obične uslove adaptacije zakonodavstva. I odjednom Ukrajina objavljuje obustavu pripreme za potpisivanje sporazuma o asocijaciji sa EU.

Za EU ova situacija je bila krajnje neočekivana i neprijatna. Ali ujedinjenoj Evropi ne sme se reći ne: ona kažnjava. Z akratko vreme organizovani su protestni pokreti po čitavoj zemlji. Signal je prilično jak: ako napravi pogrešan izbor, Ukrajini preti raspad. Gde je izlaz? Sa jedne strane u EU ne primaju, ali postavljaju žeestoke uslove, sa druge, ne sme se odbiti, tada ćeš da pogineš.

Činilo se da je Ukrajina dobro naučila lekciju koja je održana Srbiji. Čini se da bi Srbija trebala da izvuče pouku iz iskustva Ukrajine: pokazalo se da je moguće odupreti se!

Ali… Mediji u Srbiji skoro da nisu govorili o otme šta je dovelo vladu Ukrajine do toga da odustane od evrointegracije. Čitav akcenat je stavljen na istupanja naroda u podršku članstva u EU. Listovi, radio, televizija analiziraju mnogobrojne mitinge protivnika aktualne vlasti u Ukrajini i ne govore o mitinzima za podršku vlasti u istočnim regionima zemlje. I ni jedne alazile uzroka i posredica, posebno toga da li Srbija treba da se zamisli nad predlozima za evrointergraciju. Sasvim je očigledno da posle tolikih ustupaka srpske vlasti neće se povući. A poslednji događaji u Ukrajini pokazuju da je opasno govoriti ne Evropi i načiniti pokušaj vođenja samostalne politike. Zato se Ukrajina teško okreće licem prema Rusiji i vrlo nesigurno govori ne EU.

Prema slovenskim pravoslavnim zemljama EU ima posebne zahteve. EU ima zadatak da ne primi u svoje redove Ukrajinu ili Srbiju, već da ih učini poslušnim, kontrolisanim, da ne dopusti integraciju postsojvetskog prostora pod okriljem Moskve.