O knjizi Karle del Ponte «Lov: ja i ratni zlocinci»

Trecega aprila 2008. g. trebalo je da se obavi promocija memoara Karle del Ponte, u momentu kada tek sto joj je bila prestala sluzba na duznosti glavnoga tuzioca Medjunarodnog tribunala za bivsu Jugoslaviju (MTBJ) i Medjunarodnog tribunala za Ruandu. Knjiga je izasla pod pretencioznim naslovom “Lov: ja i ratni zlocinci”. Ona je posvecena dosta dugom periodu rada Karle del Ponte na duznosti tuzioca — od avgusta 1999. g. do decembra 2007. g. U njoj je dosta mesta posveceno bas “lovu” - pronalazenju i organizovanju sudskog gonjenja osumnjicenih lica, procesu pregovora s rukovodstvima niza zemalja i medjunarodnih organizacija o izrucivanju onih, koje je Tribunal proglasavao ratnim zlocincima, o preprekama, koje su joj postavljali cinovnici razlicitog ranga u tome nimalo lakom poslu.

Knjiga je izazvala senzaciju jos i pre izlaska iz stampe, jer je rukopis dopao novinarskih saka. Svetsku javnost je uznemirilo to, sto je Karla del Ponte u svojim memoarima iznela cinjenice, koje su citavo to vreme bile precutkivane i skrivane, - cinjenice o zverstvima Albanaca nad civilnim srpskim stanovnistvom kao i nad Albancima koji su odbijali da ucestvuju u vojnim akcijama protiv drzave na Kosovu i Metohiji, o trgovini telesnim unutrasnjim organima, koji su vadjeni otimanim Srbima, u sto je sve bilo upleteno rukovodstvo Oslobodilacke vojske Kosova (OVK).

Karla del Ponte pise, da je jos 1999. g. dobila podatke od novinara, da je na Kosovu i Metohiji bilo oteto, a zatim transportovano u Albaniju, oko 300 Srba. Suznje su isprva drzali u logorima u gradovima Kukes i Tropoja na severu Albanije, potom su od kosovskih Albanaca unajmljeni hirurzi stali u poljskim uslovima da otetim Srbima vade zivotno vazne organe. Spominjalo se i malo mesto Burel u Albaniji, gde su u nekakvoj “zutoj kuci” izvodjene operacije odakle su izvadjeni organi slati u Italiju, a zatim dalje razasiljani najcuvenijim klinikama citavog niza zemalja Zapadne Evrope.

Saglasno secanjima Karle del Ponte, “tek posle nekoliko meseci islednici Tribunala i UNMIK-a (Misija OUN na Kosovu. — J.G.) stizu u Centralnu Albaniju i odlaze u tu zutu kucu, koju su novinarski izvori identifikovali kao mesto, gde su zatocene ubijali radi vadjenja njihovih organa. Do te kuce islednike i albanskog tuzioca vode novinari. Kuca je sada bela; vlasnik porice da je kuca kad bilo prefarbavana i prekrecavana, mada su islednici nasli tragove zute boje duz temelja zidova. Unutra nalaze i komade gaze. Tamo se valja i jedan bacen upotrebljavani spric, dve plasticne ampule za injekcije... i prazne flasice od lekova, od kojih jedna — od miorelaksanta, koji se obicno koristi pri hirurskim zahvatima. Primena specijalnih hemijskih sredstava omogucila je da se otkriju tragovi krvi na zidovima u kuci, a takodje i na ociscenom delu patosa dimenzija 1,8 m sa 60 sm.”(1) .

Takva otkrica glavnoga tuzioca MTBJ sada, kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost, a teroristi, koji su ucestvovali u svim tim akcijama, udarili u politiku, stvarno preokrecu uvrezene stereotipe o svemu sto se zbivalo u tome nemirnom kraju. A zapravo sve te iznete cinjenice nisu ama bas nikakva novost, prosto naprosto o njima niko nista niti je hteo da cuje niti da slusa. Del Ponteova pise, da su joj porodice na Kosovu nestalih Srba jos ranije postavljale mnogo “u potpunosti opravdanih” pitanja: Zasto im Tribunal ne daje nikakvih informacija o njihovoj nestaloj rodbini? Kako to da Tribunal nije mogao da pronadje kolektivne grobnice stradalih Srba? Kako nisu pronadjeni logori za otete? Zasto se ne hapse Albanci, posto je Udruzenje porodica nestalih predalo kancelariji Tribunala spisak lica za koje se osnovano moglo sumnjati da su saucesnici zlocina? Na ta pitanja del Ponteova je tada odgovarala dosta uvijeno i neiskreno: te Tribunal bajagi ne raspolaze dokumentima o strukturi OVK, te ne moze da se dogovori s KFOR-om (2) ni UNMIK-om o saradnji, te nema mogucnosti da izvrsi isledjenje svih zlocina, posto je prikupljanje dokaza za optuznicu jako otezano, jer je tesko naci svedoke o ubistvima Srba, oni koji bi objektivno mogli posvedociti — nece o tome da govore (3). Ti odgovori su najblaze receno naivni. Dokumente o strukturi OVK imamo cak i mi u nasem Centru za izucavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN, da Beograd i ne spominjemo! Beograd raspolaze ogromnom kolicinom dokaznog materijala o zverstvima pocinjenim nad civilnim srpskim stanovnistvom na Kosovu, i srpske vlasti su odavno predale Tribunalu dokumentaciju koja optuzuju albansku stranu.

Karla del Ponte pise da je Nebojsa Covic, u to vreme predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju vlade SRJ, dao UNMIK-u podatke o 196 mesta u pokrajini, gde su bili pocinjeni zverski zlocini nad srpskim stanovnistvom (4). Godine 2001. spisak otetih lica predali su del Ponteovoj predstavnici Udruzenja porodica nestalih kosovskih Srba. Predsednik te drustvene organizacije Simo Spasic tvrdi da “svi rodjaci otetih znaju, ko je pocinio te zlocine. Oni imaju dokaze. Mnogo toga im se desavalo pred ocima. Ljudi su gledali leseve sprzene dece, trudnica rasporenih stomaka, iz cijih su utroba iscupane nerodjene bebe... S takvim bolom u srcima,- nastavlja on, - mi treba da zivimo, a nasu muku niko nece da vidi. Imamo fotografije, znamo mesta gde su zatrpani lesevi izmucenih Srba, i gde su ih ubijali. Ali ni o jednom slucaju istraga nije ni zapoceta. Svi se podaci temeljno prikrivaju. A evo zasto: Da su podaci o albanskim zlocinima izasli u siru javnost, niko nikad ne bi ni pomislio da prizna nezavisnost Kosova. Osim toga, napominje Spasic, “inostrane televizije — BBC, Dojce Vele, Skaj Njuz - prikazivale su kolone ljudi koje se pod strazom terorista OVK krecu prema Albaniji. To bas i jesu tih trista ljudi”. (5)

Beogradska stampa navodi na desetine primera, da su se mnoge srpske organizacije trudile da uticu na MTBJ da pokrene istrazne radnje o albanskim zlocinima na Kosovu, da su predavale detaljne mape mesta masovnih grobnica i koncentracionih logora na teritoriji pokrajine i severne Albanije, te svedocenja ocevidaca o uzasnim mucenjima i ubijanju civilnog stanovnistva. Ali optuznica protiv albanskih lidera zbog masovnog ubijanja ljudi, radi dobijanja organa za transplantaciju, nije nikada ni podignuta. A samo u spiskovima Udruzenja porodica nestalih, ima vise od dve hiljade imena.

Sto se tice svedoka, Tribunal raspolaze velikim arsenalom sredstava za zastitu svedoka, a trebalo ih je traziti ne samo medju Albancima (tuziteljka je trazila svedoke-Albance cak i u Beogradu, oni su stvarno bivali zastrasivani od strane terorista (6)), nego i medju Srbima. Medjutim, za Tribunal rec “Srbin”, kako izgleda, sadrzi u sebi toliko negativnih prizvuka, da je on moze koristiti samo u svojstvu kratke oznake za zlocinca. Bivsa tuziteljka MTBJ priznaje da je i sama znala za postojanje kolektivnih grobnica na tri mesta u severnoj Albaniji. I humanitarna organizacija Human Right Watch (HRW) davala je izjave da su im bili dostupni dokumenti koje je sakupio MTBJ, medju kojima je bilo i svedocenje sedmorice terorista OVK, koji su tvrdili da su bili ocevidci prebacivanja otetih Srba u Albaniju.

Strucnjaci HRW su odlucili da samostalno provere podatke navedene u knjizi del Ponteove, jer su im se isprva ucinili sumnjivim. Prilikom provere oni ne samo da su se uverili u njihovu istinitost, nego su uspeli da dodju i do novih podataka o zlocinima.(7) .

Iz svega ovoga izlazi, da su i Tribunal i njegov glavni tuzilac licno, imali na raspolaganju podatke o zlocinima pocinjenim nad Srbima. Zbog cega je onda del Ponteova toliko dugo cutala gotovo deset godina? Ona je i sama, delimicno, odgovorila na to pitanje.

Po misljenju bivse tuziteljke, raspolozivih dokaza bilo je malo, i zbog toga je bilo nemoguce ustanoviti tacne datume otmica ljudi, vreme kad su zrtve prebacene preko albanske granice kao i gde su zlocini izvrseni. Osim toga, pise del Ponteova, ni albanski tuzioci ni islednici nisu bili voljni da saradjuju. Oni su govorili da ako su Albanci i ubijali Srbe — pravilno su postupali i tako je i trebalo da cine. Del Ponteova je imala hrabrosti da publikuje reci komandanta KFOR-a, italijanskog generala Fabija Minija (oktobra 2002. god) kako bi ”hapsenja Albanaca na Kosovu jako komplikovale bliske veze nekih clanova UNMIK-a i bivsih lidera OVK”. Pri prvim hapsenjima, uveren je Mini, ”videcemo kako mnogi lokalni lideri odlaze na odmor uz pratnju zvanicnika SAD” (8). Zbog toga je, zakljucuje del Ponteova, istraga zapala u corsokak (9). Postavlja se pitanje, ako je vec sve to bilo tako, zbog cega onda prema Albaniji nisu primenjene iste mere, koje su medjunarodne organizacije, a posebno OUN, NATO i EU, primenile prema Srbiji, a to su: ukidanje kredita, bojkot pregovora o stupanju u NATO i EU, uvodjenje sankcija i t.d.

Ali, sa nase tacke gledista, glavno otkrice eks-tuzioca sastoji se u sledecem: ona nam je jasno stavila do znanja, da je gonjenje ratnih zlocinaca u savremenom svetu stvar iskljucivo politicke prirode, zbog toga je i postojala, javno neizrecena, zabrana da se optuzuju Albanci. Da nije bilo tako prakticno bi bilo i nemoguce postaviti pitanje o nezavisnosti Kosova (10). Osim toga, iz teksta memoara proizlazi zakljucak, da su se i mirotvorci i njihove gazde bojali Albanaca. Oni “nisu bili spremni da izdaju nikakvo naredjenje o hapsenju Albanaca”, jer su znali, da Agim Ceku i Hasim Taci ”mogu da podstaknu lancane nerede i nasilja u Makedoniji i juznoj Srbiji, a i u drugim krajevima, ako samo na to pozovu albansku manjinu” (11). Razvijmo i nastavimo tu misao: trebalo je jos i svim silama podrzavati pretstavu o krivici Srba za sve, sto se desavalo na Balkanu devedesetih godina, kako se ne bi srusila predstava o opravdanosti vojne intervencije NATO na Balkanu radi zastite Albanaca na Kosovu 1999. god, i kako se ne bi dovela pod sumnju politika (dvojnih standarda), koju su sprovodile medjunarodne organizacije na postjugoslovenskom prostoru.

Otkrica tuzioca postala su senzacijom samo za one koji nisu imali usi da cuju. Jer, Srbi su na sav glas, odavno, govorili o zlocinima koji se vrse nad Srbima na Kosovu. Bivsi sudija Okruznog suda u Pristini, hrabra zena Danica Marinkovic, licno je istrazila mnoge cinjenice, medju njima i ranije slucajeve otmica ljudi u pokrajini, dogadjaje u selu Racak gde je izvrsena inscenacija kao da su tamo pobijeni albanski civili, posle cega je pocelo bombardovanje Jugoslavije, te cinjenice o logorima smrti OVK. Ona je znala i da rukovodioci albanskih terorista organizuju otmice ljudi, i da imaju dobro uhodane kanale veze sa klinikama po Evropi kuda, svojim naruciocima, salju sveze izvadjene organe, zaradjujuci na takvim operacijama basnoslovne sume novca.

Kroz citavu jugoslovensku krizu, pocevsi od 1991. god., demonstrativno je dosla do izrazaja neobjektivnost medjunarodnih organizacija, koja se izrazavala u jasnoj antisrpskoj tendenciji, i narastanju i jacanju zakona sile. Sve je to proisteklo otud, sto je glavnu ulogu u regulisanju medjunarodnih odnosa zadobila jedna velika sila.

Dugi niz godina izucavajuci Balkansku krizu, istrazujuci i objavljujuci dokumente (12), analizirajuci mnogobrojne cinjenice, odavno smo dosli do zakljucka da je kriza na postjugoslovenskom prostoru u mnogo cemu izreziran proces. Mozemo sa uverenoscu tvrditi, da je spoljni faktor odigrao odlucujucu negativnu ulogu u raspadu mnogonacionalne federacije. To potvrdjuje neobjektivan i nejednak odnos medjunarodnih organizacija prema ucesnicima u konfliktu, njihove predrasude u razmatranju mnogih pojava, i politika dvojnih standarda u odnosu na strane u konfliktu, kao i direktno gazenje medjunarodnog prava. Mogu se navesti nebrojeni primeri takve politike: falsifikovanje i iskrivljavanje cinjenica i dezinformacije u medijima, snabdevanje muslimanske i hrvatske strane oruzjem uprkos embargu na dostavljanje oruzja svim zaracenim stranama, iskrivljavanje cinjenica i predstava o uzrocima i toku sukoba na Balkanu, precutkivanje zlocina koje su cinili Muslimani, Hrvati i Albanci, koriscenje dobro isplaniranih provokacija kao povoda za uvodjenje sankcija ili nanosenja vazdusnih udara po srpskim polozajima i mnoge druge cinjenice.

Na Balkanu, upravo u Jugoslaviji, bila je razradjena metodika (uzgred, veoma opasna i po Rusiju), kako da se odcepi od bilo koje drzave neki njen deo. U njenom arsenalu su, uz ostalo, prinuda diplomatskim i vojnim sredstvima, ultimatumima, uvodjenjem dugotrajnih sankcija, vazdusnim udarima po teritoriji drzave, koja se ne slaze sa resenjima koja joj se namecu. Srbija, koja je zastupala i branila koncepciju ocuvanja Jugoslavije, postovanja medjunarodnog prava i zakona drzave koja je jos postojala, stalno je bila izlozena pritisku, i bila i osecala se kao neravnopravan partner u procesu pregovora. U jugoslovenskoj krizi medjunarodna zajednica prvi put je pocela da pojacava svoju poziciju i argumentaciju, pretnjama i surovim merama uticaja na samo jednu stranu u konfliktu. A tim procesom gazenja svakog prava i pravde, rukovodjeno je iz Vasingtona.

Ali nije sve islo bas sasvim glatko. Mada je pocetkom devedesetih Rusija bila uspesno odstranjena od medjunarodnog resavanja balkanskih pitanja, Srbija je nastavljala da se uporno poziva na medjunarodno pravo i nepovredivost granica tako da EU nije mogla da stane na celo mirovne misije. Medjunarodnoj zajednici nije uvek uspevalo da svoje aktivnosti bar naizgled usaglasi sa proklamovanim pravnim principima. U tom cilju bila je razradjena posebna metodika formiranja specijalno za Balkan novih organizacija i organa, sa kratkorocnim specijalnim zadacima da sprovedu unapred zadata resenja, a da tome daju takav vid kao da je sve zasnovano na pravu i zakonu. Navedimo kao primere takvih organizacija Arbitraznu komisiju, Kontakt grupu, MTBJ. Pri tom, jedne od tih oganizacija su po izvrsenom zadatku iscezavale sa istorijske scene, drugima je menjan mandat, trece nastavljaju svoju aktivnost do dana danasnjeg. Radi cega je sve to tako radjeno? Jer moglo se postupati i drukcije. Postojale su davnosnje, “klasicne” organizacije, koje su imale i mogucnosti i mandate za rad u kriznim podrucjima, a pre svih OUN. Postaje ocevidno, da je to bilo neophodno radi toga da se ceo proces ucini podloznim spoljasnjoj regulaciji i vodjenju ka resenjima, koja odgovaraju interesima uske grupe ljudi ili drzava.

Da bi se shvatila delatnost mnogih “regulatornih” organizacija u uslovima “regulisane” krize, setimo se, kakvu je ulogu u razaranju Jugoslavije odigrala Arbitrazna komisija, formirana 27. avgusta 1991. god. na vanrednoj sednici ministara zemalja — clanica EU. Ta komisija trebala je da nastupi kao arbitar u polemici izmedju republika, tako sto bi razmatrala sporna pitanja koja nastanu u procesu razresavanja jugoslovenske krize. Odluka o formiranju Arbitrazne komisije bila je potvrdjena na konferenciji EU o Jugoslaviji odrzanoj u Hagu 7. septembra 1991. godine, na kojoj su prisustvovali predstavnici svih jugoslovenskih republika. Arbitraznu komisiju sacinjavalo je pet predstavnika ustavnih sudova zemalja clanica EU. Za predsednika Arbitrazne komisije izabran je predsednik ustavnog suda Francuske R. Badenter.

Pozicija medjunarodnih organizacija samo je delimicno zabrinjavala jugoslovensko rukovodstvo. Tada je jos izgledalo, da treba i moze da postoji takvo telo, koje ce zauzeti objektivan stav o onome sto se desava na Balkanu. Na dan 21. oktobra 1991. godine ministar spoljnih poslova SFRJ V. Jovanovic, podneo je Arbitraznoj komisiji na razmatranje tri kljucna pitanja, cije je razresenje moglo da proces pregovora pomakne sa mrtve tacke:

• Ko sa tacke gledista medjunarodnog prava ima pravo na samoopredeljenje — nacija ili clanica federacije? Da li je pravo naroda na samoopredeljenje subjektivno kolektivno pravo naroda ili je to pravo teritorije?
• Da li je sa tacke gledista povelje OUN i drugih normi medjunarodnog prava, secesija pravno dopustiv cin? ?
• Da li su granice izmedju administrativnih konstitutivnih delova federalne drzave (izmedju provincija, kantona, drzava, pokrajina, repubika) granice po medjunarodnom pravu?

Pitanja su komisiji predavana preko lorda Karingtona. Njemu je bilo dobro poznato, da je medjunarodna praksa dala nedvosmislene odgovore na pitanja koja je Jugoslavija postavila, pa da bi se mogao izbeci direktan odgovor na njih, on je pitanja preformulisao. Njegovo tumacenje prvog pitanja izgledalo je ovako: “Srbija smatra, da su republike, koje su proglasile ili budu proglasile svoju nezavisnost i suverenitet, izasle ili ce izaci iz SFRJ, koja nezavisno od toga produzava svoje postojanje. Ostale republike, naprotiv, smatraju, da nije rec o odvajanju, nego o dezintegraciji i prestanku postojanja SFRJ sto je rezultat jednovremene namere vise republika da iz nje izadju. One smatraju, da svih sest republika treba da budu ravnopravni naslednici SFRJ, bez prava bilo koje od njih, ili grupe republika, da se smatraju njenim naslednikom. Zeleo bih, da Arbitrazna komisija razmotri to pitanje i formulise zakljucak ili uputstvo, koje bi moglo biti od koristi.”

Dva druga pitanja sad su glasila ovako: “Ima li srpsko stanovnistvo iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine kao konstitutivni narod pravo na samoopredeljenje? Mogu li se po medjunarodnom pravu unitrasnje linije razgranicenja izmedju Hrvatske i Srbije, s jedne strane, i Srbije i Bosne i Hercegovine, s druge strane, smatrati granicama?”

Sedmog decembra 1991. godine Arbitrazna komisija dala je svoje “misljenje br.1”, po kome je “postojanje ili nepostojanje jedne drzave pitanje faktickog stanja”. A posto su Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina “izrazile volju za nezavisnost”, a sastav i rad osnovnih organa federacije “vise ne odgovara kriterijumima zajednickog ucesca i delegiranja svojstvenim federalnoj drzavi”, to “Arbitrazna komisija smatra, da se SFRJ nalazi u procesu raspada” i “republike treba da rese probleme drzavnog nasledja” (13). Kako vidimo, Arbitrazna komisija bila je formirana specijalno radi toga, da nadje pravnu osnovu za dezintegraciju SFRJ, sto je i ostvarila. Posle toga potreba za njenim postojanjem je otpala, i ona je prestala da funkcionise. Slicna praksa primenjivana je za sve godine krize.

S ciljem da se omoguci da SAD ostvare direktnu kontrolu procesa resavanja krize na Balkanu, bila je formirana i takozvana Kontakt grupa, u kojoj su SAD, naravno, igrale glavnu ulogu.

Stvaranje Kontakt grupe moze se objasniti teznjom da se pojaca uticaj SAD na proces regulisanja u Bosni i Hercegovini, te da se uprosti mehanizam nametanja resenja. Vasington je bio nezadovoljan svojim ucescem u zvanicnim strukturama, koje su se bavile procesom pregovora. Pri postojecoj hijerarhiji u OUN poslednja rec pripadala je Generalnom sekretaru. U procesu donosenja odluka ucestvovalo je mnogo subjekata, sto je cinilo rizicnim pokusaje da se realizuju ne uvek bas objektivna resenja, mada su SAD uspele da ostvare jedinstvo u Savetu Bezbednosti, neutralizovavsi Rusiju. Zbog toga se, izgleda, i rodila ideja da se stvori politicki organ za regulisanje krize iz uzeg kruga zemalja (SAD, Nemacka, Engleska, Francuska i Rusija), gde bi se lakse postizao konsenzus. Nije bilo nikakve posebne odluke OUN o stvaranju Kontakt grupe niti o njenim ovlascenjima. Formiranje te grupe bilo je obavijeno velom tajne, posto, kako je pretpostavljao D. Oven, EU ne bi dala saglasnost za formiranje organa, koji iskljucuje EU iz procesa resavanja krize. Bilo je odluceno da se EU stavi pred svrsen cin. Na mesto koordinatora Kontakt grupe postavljen je D. Oven.

S tim u vezi iznecu i neka licna secanja. O Kontakt grupi nije se nista znalo cak ni u stabu mirovnih snaga u Zagrebu, gde sam tada radila. Jasusi Akasi nam je dao zadatak da doznamo sta je ta Kontakt grupa koja se formira i kakva joj je funkcija. Iz ambasade Rusije, kojoj sam telefonirala, odgovorili su mi da je Kontakt grupa zamisljena kao pomocno telo koje ce ciniti diplomati nizeg ranga sa zadatkom da pripremaju prethodne nacrte dokumenata za ministre pet zemalja, koje se bave resavanjem balkanskog problema.

Politicki direktori EU razmatrali su desetog maja pitanje legitimnosti sastava Kontakt grupe, ali je pitanje zataskano. S vremenom, opunomocenja Kontakt grupe su rasla, i ona je postala dubler u ulozi u pregovarackom procesu koju je do tada imao samo Jasusi Akasi kao licni izaslanik Generalnog sekretara OUN za bivsu Jugoslaviju. Prvi put se Kontakt grupa zvanicno spominje tek u septembru 1994. godine u rezoluciji 947 Saveta Bezbednosti a — njen rad i “njena uloga u sveobuhvatnom mirovnom procesu u regionu“ bili su ocenjeni kao izuzetno znacajni. Od tog vremena, skoro sve rezolucije SB bile su zasnovane na predlozima kontakt grupe.

Zbog toga nikad ne smemo zaboraviti metodiku koju su SAD primenjivale na Balkanu devedesetih. U Vasingtonu i danas traze zaobilazne puteve, da bi stvar dovele do kraja i ostvarile priznanje nezavisnosti Kosova, mimo Saveta Bezbednosti. Zasto da se ne ponove iste procedure koje su ranije uspesno odradile sta je trebalo, i koje su omogucile da se prihvati kao zakonito razaranje SFRJ, da se opravdaju vazdusni udari NATO po srpskim polozajima, a kasnije po Jugoslaviji (SRJ) i td?

U martu 2008. godine odrzano je osnivacko zasedanje takozvane Medjunarodne upravljacke grupe za Kosovo (MUG). Grupa zastupa interese samo onih zemalja, koje su priznale nezavisnost Kosova ili su iskazale spremnost da to ucine, i zbog toga ne izrazava stavove i misljenje cele medjunarodne zajednice. Kao cilj delatnosti MUG deklarisano je pruzanje pomoci Pristini u uspostavljanju jednostrano proglasene nezavisnosti u skladu sa takozvanim “Ahtisarijevim planom“. Taj plan, kao sto je poznato, nije prihvacen od SB OUN i ne moze se prihvatiti kao legitimna osnova razresavanja krize. Ocigledno je prisutno samovoljno stvaranje kvazidrzavne konstrukcije, koja, bez ikakvog prava na to, pretenduje na prerogative OUN i njegovog Saveta Bezbednosti. I to se sve tako radi, umesto da se traze putevi povratka resavanja kosovskog problema na medjunarodno — pravno polje. Protivpravne radnje mogu samo jos vise iskomplikovati kosovsku situaciju i stvoriti eksplozivne situacije sa nesagledivim posledicama.

U izvesnom smislu knjiga del Ponteove, istrazivacima koji su sakupili dokaze o neobjektivnosti i pristrasnosti pristupa medjunarodnih organizacija, koje su delovale i deluju na teritoriji bivse Jugoslavije, pruza argumente koji tu neobjektivnost objasnjavaju. Vidimo, da podrska Albancima na Kosovu od strane medjunarodnih organizacija nije slucajnost, kao sto nije slucajnost ni precutkivanje cinjenica koje dokazuju ucesce sadasnjeg rukovodstva pokrajine u zlocinima, o kojima pise del Ponteova. A njih je mnogo.

Kako je “Izvestijama” ispricala Danica Marinkovic, logorom za srpske zatvorenike u Klecki komandovao je Fatmir Ljimaj. “Kad sam ja bila sudija u Pristini, posetila sam Klecku” - seca se Danica — “Tamo su ranije drzali zatoceno oko sto srpskih zena, dece i staraca. Poubijali su ih. Videli smo njihove razbacane leseve” (14). Fatmiru Ljimaju sudjeno je u Hagu 2005. godine. I izrecena mu je .... oslobadjajuca presuda.

Haski tribunal oslobodio je jos dvojicu kosovskih zlocinaca, ciju vinovnost u izvrsenju strasnih zlocina niko ni jednog trenutka nije dovodio u sumnju Ramusa Haradinaja i sudjenog u istom postupku bivseg komandira podformacije OVK “Crni orlovi” Idriza Baljaja. Drugi operativni komandant, Lahi Brahimaj proglasen je krivim zbog mucenja zatvorenika i osudjen na sest godina zatvora.

Sudski proces Ramusu Haradinaju (u to vreme premijeru Kosova) i vec pomenutim teroristima poceo je u Hagu u martu 2007. godine. Haradinaja, koji je 1998. godine bio jedan od komandira OVK, optuznica je teretila po 37 tacaka, od cega su 17 bile zlocini protiv covecnosti, a 20 ratni zlocini. Osim toga, sva trojica su bila optuzena za progon kosovskih Srba, Cigana i Albanaca lojalnih Srbima, za saucesnistvo u ubistvima, silovanjima, nezakonitim hapsenjima, unistavanju imovine. Pa ipak, sudije nisu nasle dokaza za krivicu Ramusa Haradinaja i Idriza Baljaja. Moguce je da je u ovom slucaju svoju ulogu odigralo i sedam miliona evra, koliko je bilo skupljeno za Haradinajevu odbranu pred Haskim Tribunalom. Kako su pisale novine “Berliner cajtung”, nemacka obavestajna sluzba smatra Haradinaja kumom mafijaskog klana upletenog u sverc cigaretama i trgovinu narkoticima, oruzjem i ljudima.

Haradinaj je uvek ostajao “ekskluzivni” optuzeni. Po recima del Ponteove, u Hag je dovozen nemackim avionom, koji je jednom prilikom poleteo iz Nemacke, gde je osumnjicenom za teske zlocine lideru albanskih separatista upriliceno da izvrsi smotru pocasne cete. Haradinajeva porodica odrzava prisne odnose sa rukovodstvom misije OUN na Kosovu. U memoarima del Ponteove nalazi se i opis dolaska Larija Rosina (sadasnjeg zamenika sefa misije OUN na Kosovu) na svadbu bliskog Haradinajevog rodjaka. I bas je Rosin u ime misije OUN na Kosovu pruzio garantije Haskom tribunalu da Haradinaj “moze da se brani sa slobode", jer je bajagi to dokazao svojim ponasanjem. I Soren Jesen-Petersen, prethodni sef misije OUN na Kosovu, obracajuci se Haskom tribunalu, molio je da Haradinaj bude pusten, jer “njegovo prisustvo na Kosovu predstavlja garantiju mira i bezbednosti” (15). Oprastajuci se sa Haradinajem koji je odletao u Hag, sef misije OUN na Kosovu, javno mu se obratio recima: “Druze moj, zelim ti da se sto pre vratis!”(16) Trijumfalni povratak se i desio. Tuzilastvo nije moglo da dovede pred Tribunal ni desetak svedoka, jer su oni jedan za drugim bili poubijani jos pre pocetka sudjenja. Kujtim Berisa, kome je Baljaj licno odrezao uvo, poginuo je u automobilskom saobracajnom udesu u Crnoj Gori u februaru 2008. godine. To se desilo dan posle njegovog susreta s predstavnicima MTBJ, na kome su razmatrani detalji predstojeceg zasedanja suda. Ilir Seljman je zaklan u isprovociranoj tuci. Bekim Mustafa i Auni Elezaj bili su ubijeni iz vatrenog oruzja. Sabaheta Tava i Isuk Hakljaj, saradnici kosovske policije, koji su pristali da svedoce protiv Haradinaja, takodje su bili ubijeni, a automobil sa njihovim telima spaljen. Tri svedoka — Dzejdin Musta, Sadrik Murici i Vesel Murici — predstavljali su “zasticene svedoke” Haskog Tribunala a svi su stradali kao zrtve narucenih ubistava. Tahir Zemaj, jedan od rukovodilaca OVK, koji je pristao da saradjuje s pravosudnim organima, bio je ustreljen zajedno sa sinom. Medju zivima je ostao Ramir Murici, ali je posle ranjavanja odbio da svedoci. Ukupno je bilo ubijeno oko cetrdeset potencijalnih svedoka zverskih zlocina OVK na Kosovu i Metohiji. (17).

Zbog svega toga se bivsi teroristi OVK ni ne boje da ce doci pred lice pravde, i nastavljaju svoju kriminalnu delatnost, uzdajuci se u svoje pokrovitelje i snagu novca i oruzja. Haski tribunal pokazao je otvorenu pristrastnost, baveci se sve ove godine iznalazenjem i dokazivanjem krivice iskljucivo Srba. Bas Srbi cine dve trecine zatvorenika u haskom zatvoru Seveningen. Na odgovornost su pozvani ili su pod istragom samo rukovodioci Srbije, a Hrvatske i Bosne i Hercegovine — ne. Delovanja Srba, Hrvata i Muslimana sud sasvim razlicito kvalifikuje. Srbi za nehumano postupanje prema zarobljenicima bivaju optuzivani za genocid, Hrvati za zlocine protiv covecnosti, a Muslimani za ozbiljno krsenje Zenevske konvencije. Za etnicko ciscenje, takodje, optuzuju se samo Srbi. Tako se, primerice, karakterise odlazak albanskog zivlja sa Kosova 1998. godine. A akcija Hrvata 1995. godine, kada je za vrema ratnih operacija “Bljesak” i “Oluja” vise od 250 hiljada Srba postalo izbeglicama, - ne kvalifikuju se tako. “Kad su u pitanju Srbi, njihovi prestupi se tretiraju kao rezultat sistematski sprovodjene i unapred pazljivo isplanirane politike. U slucaju Hrvata i Muslimana — to su kolateralne stete ratnih dejstava, koje ucine nesvesni pojedinacni elementi” (18), - uoceno je na medjunarodnom forumu posvecenom postjugoslovenskim problemima. Primenjujuci ovakav selektivan pristup pri tretiranju prestupa, Tribunal u samom korenu podriva ideju medjunarodnog suda za krivicna dela. I knjiga Karle del Ponte, - samo je jos jedan u nizu dokaza za to.

Imala sam prilike da vidim i rad Tribunala iznutra, kada sam tamo istupala kao naucni ekspert, braneci srpskog generala Stanislava Galica, optuzenog za blokadu Sarajeva, snajpersku paljbu po gradu i druge prestupe. Tu, na licu mesta, uverila sam se da je i sama pocetna pozicija Tribunala, sa tacke gledista objektivnosti, sustinski pogresna jer je subjektivna i sematizovana. Tribunal polazi od apriornog stava, da su agresori u svim potonjim balkanskim ratovima bili iskljucivo Srbi ili bar da su u najvecem broju slucajeva bas oni cinili ratne zlocine, dok su jednovremeno svi ostali vojevali, strogo se drzeci normi medjunarodnog prava, a braneci se od agresora. Mit o srpskoj krivici bio je pusten u opticaj vec 1991. godine. Na njegovom stvaranju dugo i uporno radili su kako ucesnici u konfliktu tako i mnoge medjunarodne organizacije. Zahvaljujuci radu Tribunala, pecat koji je tamo Srbima udaren da su zlocinci i razbojnici, dugo ce ostati na citavom srpskom narodu, dok ce medjunarodne organizacije i NATO dobiti jos jednu zvanicnu potvrdu kako su bili u pravu kad su kaznjavali Srbiju — i sankcijama, i blokadom, i bombardovanjem..

Do promocije knjige glavnog tuzioca Tribunala nije ni doslo — zbog zabrane ministarstva spoljnih poslova Svajcarske. Autorki je bilo naredjeno da smesta odleti u Buenos-Aires, gde od januara 2008. godine del Ponteova zauzima polozaj ambasadora Svajcarske u Argentini. U Evropi i SAD knjiga je temeljno precutana. Srbija je, prirodno, zahtevala da se ispitaju cinjenice navedene u knjizi. Kosovari, koji nisu u najboljem svetlu prikazani u knjizi glavnog tuzioca, takodje su se uzbunili. Skupstina Kosova razmatrala je pitanje da se del Ponteova tuzi medjunarodnom sudu zbog smisljenog nanosenja stete pozitivnom imidzu Kosova, koje je nedavno proglasilo nezavisnost (19).

Na knjigu je odreagovala i Rusija. Ministarstvo inostranih poslova RF uputilo je u MTBJ sluzbeni zahtev da se provere izjave eks tuzioca, kao i da se saopsti o preduzetim merama da se navodi istraze. U zahtevu je pisalo: .

“Cinjenice koje su izasle u javnost, o zverskim zlocinima pocinjenim nad srpskim civilnim stanovnistvom, a koje su pocinili teroristi OVK sve pod parolama o borbi za nezavisnost su sokirajuce... Nije za cudjenje da se slicna otkrica Karle del Ponte ne uklapaju u scenario koji razigrava niz drzava, po kome se od kosovskoh Albanaca stvaraju velikomucenici pa se na toj osnovi legitimizuje kosovska ‘nezavisnost’... Doziranje slobode govora na temu zlocina izvrsenih nad civilnim stanovnistvom, treba izgleda shvatiti, ima za cilj da se smanji rezonancija u medjunarodnim politickim i drustvenim krugovima na cinjenice koje raskrivaju zlocinacku predistoriju protivpravne suverenizacije Kosova”(20).

Delegacija Rusije na zasedanju parlamentarne skupstine Saveta Evrope, (14 — 18 april 2008) istupila je sa inicijativom da EU ispita podatke koje navodi del Ponteova.

Knjiga Karle del Ponte malko raskriva zavesu nad zakulisnim igrama oko ostvarivanja interesa, svakakvim sredstvima, pojedinih zemalja i uskih grupa ljudi. Mnogi smatraju, da su se memoari pojavili suvise kasno i da je sad vec jako tesko zaustaviti proces, kome je zamah dao zamajac Haskog tribunala.

Medjutim, vaznost knjige sastoji se u tome, sto ona dovodi u sumnju delatnost medjunarodnih organizacija u bivsoj Jugoslaviji, a takodje dovodi u pitanje pravnu zasnovanost rada MTBJ, baca senku na predstavnike kontigenta KFOR-a i predstavnike mirovne misije OUN. Osim toga, ta knjiga omogucava da se na odgovornost pozove i sama Karla del Ponte, zato sto je znala, a sakrila od pravosudja, vapijuce cinjenice o cudovisnim zlocinima.