Vidovdan

Dragi moji prijatelji, čestitam Vam i u vašem licu celom srpskom narodu, pravoslavnom sveštenstvu VIDOVDAN vĐ” veliki duhovni praznik.

Vidovdan'97 drugi put slavimo u miru, časno i dostojanstveno čuvajući i negujući najlepše tradicije i običaje srpskog naroda i obnavljajući sećanje na svetle trenutke njegove istorije. Ovog dana slavimo srpsko čojstvo i junaštvo, istinski heroizam srpskog naroda.

Kosovska bitka spada među one događaje koji su se u punom smislu reči urezali u narodno pamćenje. O njoj su pričali savremenici, a zatim i njihovi potomci. Samo mali deo onoga što se govorilo i pevalo ostao je zapisan i sačuvan za kasnija pokolenja. I do sada naučnike i široku javnost interesuju konkretne okolnosti u kojima je došlo do sudara Srba i Turaka Osmanlija. Zanimljivo je tragati za ličnošću onoga ratnika koji je ubio osmanlijskog vladara Murata, još izazivnije otkriti kako su se menjale predstave o njemu, kako se od viteza s kraja XIV veka pretvorio u mitsku ličnost natprirodnih moći.

I danas vredi izraz, da je kosovska bitka pokrivena vĐćgustom tamom neizvesnostivĐќ. Tačno je poznato da se bitka desila na dan svetog Vita, 15. juna 1389. g. na Kosovu polju. Po deset hiljada konjanika je bilo na svakoj strani. Istorijski izvori slave podvig dvanaestorice vlastele, koji su se vezani uzajamnom zakletvom probili do Muratovog šatora, gde je jedan sjurio turskom vladaru mač u grlo. Smrt Muratova od Srbina junaka, koji je sebe žrtvovao da Murata ubije, tako je okupila duhove savremenika, da je odmah obavijena legendom. Srpske narodne pesme pevaju o junaštvu Miloševu, vĐćdivnom i hrabrom mladićuvĐќ. Rastuženi Srbi, svikli na lične žrtve za državu sačuvali su o Milošu klasično jednostavnu pismenu uspomenu, da je bio vrlo blagorodan i veran, a narodna tradicija je uzela njegovu svetlu, herojsku ličnost za podlogu da na njoj izgradi idealni srpski tip, koji će Kosovo osvetiti. Srpski narod posle Miloševog herojstva osećao da narod s ovakvim sinovima ne može propasti, da je to dokaz srpske plemenitosti.

Niko nema što Srbin imade,
Kakav bio takav i ostade...
Od Kosova pa sve naovamo
Mi junake sve redom imamo.
Srbin ima Miloš Obilića,
Obilića, devet Jugovića...

U najranijim istorijskim izvorima se govorilo o srpskoj pobedi koju je vĐćnebo podarilovĐќ, preovlađuje shvatanje da su Turci pretrpeli poraz. Tekstovi iz kasnijih vremena bez kolebanja govore o turskoj pobedi i hrišćanskom porazu, u srpskoj tradiciji je čak za taj poraz vezana vĐćpropast carstva srpskogvĐќ. Shvatanje da se boj na Kosovu zavšio porazan po Srbe obrazovalo se prilično sporo. Može se dosta dobro pratiti evolucija u prikazivanju ishoda boja od hrišćanske pobede, preko nerešenosti boja, do potpune katastrofe. Ta razlika zaoštrava suprotstavljenost tradicije i kritičke istorije i aktualizuje neka osnovna pitanja o metodama mišljenja i raspravljanja o istoriji.

U ruskom letopisnom svodu XVI veka ispričana je povest o kosovskom boju. Nižu se epizode o optužbi Lazarevog vernog sluge Miloša Obilića, o početku boja, o Muratovom ubistvu i Miloševoj smrti, o navali srpske vojske, o proglašenju Bajazita za turskog cara, kao i zarobljavanju i pogubljenju kneza Lazara. Rukopis je datovan u sredinu XVI veka, u vreme kada je ruski car Ivan IV Grozni nastojao da se prikaže naslednikom svih ranijih ruskih vladara, ističući ne samo ruske već i svoje strane pretke, među kojima je i knez Lazar dobio veoma važno mesto. Tako se kult kneza Lazara širio i u Rusiji tog vremena.

Kosovski boj je postao jezgro, oko koje su okupljene srpske legende, u kojima je srpski narod ocrtao one svoje karakterne osobine, u kojima je postavio i utvrdio one ideale, s kojima je Kosovo osvetio. Srpski se narod vekovima vaspitavao na kosovskim tipovima, ugušujući i satirući u sebi osobine onih, koji su, po kosovskim legendama, krivi porazu, i negujući rodoljubive, požrtvovane i herojske ideale onih, koji su na Kosovu barem slavno pali, te dali svedodžbu o srpskoj snazi i požrtvovnosti, spasli bar srpsku slavu, kada već nisu mogli države od poraza odbraniti.

Lepih dana je to bilo davno
Kad su srbi izginuli slavno.
Na Kosovu izgubili glavu,
Ali srpstvu sačuvali slavu.

Srpski se narod vekovima samo Kosovom držao da u robovanju ne klone. Ono mu je ispunjavalo celi duhovni život i opredeljivalo svaki njegov rad, u zajednici poduzet. Kosovo se utvrdilo kao najčvršća veza, koja je sljubila celi srpski narod u jednu čvrstu celinu, homogenu, orijentiranu u istom pravcu, oduševljenu istim idealom.

Srbin ima četiri slova prava vĐ”
Samo sloga Srbina spasava.
Jedno drugom okrenulo leđa,
Teško onom ko Srbina vređa.

Kosovski ideali ostaju. Pod Turcima srpski narod je sačuvao duh rodoljublja i narodnog ponosa slavnom srpskom istorijom. U ratovima sa Turskom u XIX veku Srbija je dobila nezavisnost. Objedinjavanje srpskih zemalja plaćeno je mnogobrojnim žrtvama, a u ujedinjenju jugoslovenskih naroda Srbija čak i izgubila ime svoje države. Ali ostali su srpski optimizam, potpuna odanost visokim idealima čitave nacije, bezgranična požrtvovnost za njihovo ostvarivanje, bazirani na kosovskim tradicijama.

Proslava Vidovdana je važno svedočanstvo o snazi i trajnosti istorijske tradicije kod srpskog naroda. Srpski narod vaspitan na istorijskim tradicijama, koje su dobile oblik mitološke dominante pri formiranju mnogih, čak i savremenih, generacija Srba. Među njima su:

1. Istorijski patriotizam, što znači da je neophodno ginuti braneći Otadžbinu. U svesti se učvrstio tip idealnog Srbina. To je, pre svega, heroj na bojnom polju.
2. Shvatanje istorijske predodređenosti Srbije kao ujedinitelja svih srpskih zemalja.
3. Spoznaja, primljena s ponosom, da je srpski narod žrtva. Srbi su čak spremni da izgube sopstvenu državnost, zbog drugih jugoslovenskih naroda.
4. Težnja k jedinstvu svih srpskih naroda, kao faktoru nezavisnosti i samostalnosti srpske države.

Od Kosova postoji čvrst kontinuitet u zajedničkim srpskim nazorima o odvratnim i idealnim narodnim i državnim tipovima, personifikacijama zlih i dobrih strana narodnog karaktera vĐ” taj se kontinuitet ne sme kidati. Vidovdan mora ostati simbol srpskog jedinstva, ponositosti, rodoljublja, smelog idealizma.

Da ne zaboravimo da je Vidovdan vĐ” Slava Vojske Republike Srpske. Mir, nacionalna i duhovna sloboda, čast i dostojanstvo i Republika Srpska rezultat su i dela četvorogodišnje borbe srpskog naroda i njegove Vojske, junački i odvažno vođene u neravnopravnom odnosu snaga protiv višestrukog neprijatelja. Odajem dužno poštovanje poginulim za srpsku stvar, priznanje onima koji su se časno borili u ovim teškim okolnostima.

Moram reči da je današnji mir nestabilan i nesiguran. Možda još biće potrebna vaša snaga i vera u Bosni, na Kosovu i drugim delovima u odbrani slobode, srpskog integriteta i interesa srpskog naroda. Želim vama trpeljivost i hrabrost da izdržite do kraja teške udarace sudbine. Srpski narod je miran narod ali on zna ratovati, zna šta znači sloboda.

Oj, Srbijo Mati, nemoj tugovati...
Zovi, samo zovi,
Svi će sokolovi za te život dati...

Neka Vas u izvršavanju mirnodopskih nacionalnih ciljeva nadahnuju duh Vidovdana, pravoslavna vera i Svetosavlje, slavna srpska istorija, čast srpskog naroda i njegove tradicije, drugarstvo i pošteno prijateljstvo, slovenstvo i bratstvo. Časni ljudi u celom svetu su sa srpskim narodom. Mi podržavamo Vas u vašoj težnji ka miru i pravednosti. Neka naredne Vidovdane proslavimo što srećniji, zadovoljniji u mirnoj atmosferi !