Spoljna politika Rusije na Balkanu: istorijsko ispitivanje

Stalni interes prema istoriji odnosa Rusije i jugoslovenskikh naroda danas je tesno vezan za politichke procese na Balkanu, za problem raspada Jugoslavije, za politichku raspravu o posebnoj ulozi Rusije u ovom regionu. Sudbina Rusije i jugoslovenskikh naroda bile su usko povezane u toku svikh poslednjikh nekoliko stoleća. Zato je prirodno da mi se pitamo, kako definisati strategiju razvoja nashikh zemalja u KhKhI veku, koje će mesto zauzeti Rusija u novom svetu, chiji surovi pragmatizam već danas ne izaziva sumnju? U mnogome će nasha budućnost zavisiti od onikh odnosa, koji će se izgraditi sa slovenskim zemljama, gde bikh ja iz potpuno razumljivikh razloga izdvojila Srbiju i Crnu Goru.

Odnosi između Rusije i juzhnikh slovena su se sa raznim zemljama i narodima razvijali razlichito.

U odnosima između Rusije i Crne Gore se tokom svikh vekova, pochev od Povelje Petra Velikog 1711 g., vidi relativna stabil'nost. Saradnja, koja se narochito aktivno formirala u KhIKh veku, se razvijala u mnogim oblastima — vojnoj, kulturnoj, religioznoj, socijalnoj, drzhavnoj. Međutim, vedri khorizont rusko-crnogorskikh odnosa se ponekad zatamnjivao tezhnjom Crne Gore da trazhi pokroviteljstvo drugikh drzhava (godine vladavine Danila Petrovića) ili ne zheljom ruskog dvora da se odrekne svojikh interesa.

Odnosi između Rusije i Srbije su bili josh komplikovaniji, razvijali su se neravnomerno, valovito — od saradnje, pomoći, sloge prema zakhlađenju, shto je u velikoj meri bilo povezano sa unutrashnjom politichkom borbom između srpske politichke elite, interesima drugikh drzhava na Balkanu i mogućnostima Rusije, koja se stalno nalazila u stanju rata, borbe ili diplomatske ofanzive.

Ali je, chak u vreme zakhlađenja odnosa između Rusije i Srbije Rusija uvek „bila prisutna” u Srbiji. Ona je imala razgranatu mrezhu svojikh predstavnika, diplomata, konzula, zauzimala je određeni stav po pitanjima ekonomskog razvoja, neslaganja među strankama, uzajamnikh odnosa između kneza i opozicija i sprovodila izbalansirani kurs, usmeren ka stabilizaciji odnosa, kako unutar drushtva, tako i u spoljnoj politici. Ruska diplomatija je morala trajno i dugo da manevrishe, da ne bi izgubila region svog tradicionalnog uticaja. Zasluga ruske diplomatije je nesumnjivo i to, shto međudrzhavni odnosi sa Srbijom u to vreme nisu bili prekinuti, mada su nebrojeno puta dolazili do granice prekida.

Jachanje uticaja Rusije na Balkanu ili njena pobeda u rusko-turskim ratovima su je povremeno dovodili do diplomatske izolacije, međutim, Rusija je uvek izborila za svoj prioritet na Balkanu. Kada je Rusija imala nameru da brani slovenske balkanske narode zapadne drzhave su na sve nachine pokushavale da je spreche, da ne dozvole jachanje uticaja Rusije na Balkanu, ne zheleći ispushtanje iz ruku kontrole nad balkanskim teritorijama.

KhKh vek je doneo, sa jedne strane, potvrdu nashe saradnje, ojachanu u zajednichkoj borbi protiv fashizma, a sa druge strane je naneo nenadoknadivu shtetu (1948 g.).

Savremeni događaji s pochetka 90-kh godina, kriza na teritoriji Jugoslavije nastale su na kraju dugog perioda khlađenja odnosa između SSSR i Jugoslavije i njikhove delimichne stagnacije. Period 1991—1995 gg. je bio period potpunog uzajamnog nerazumevanja između rukovodstva Jugoslavije i Rusije. Jugoslavija se nashla u teshkim uslovima i trazhila je podrshku Rusije, a Rusija je gledala na Zapad i pokuishavala da izgradi novu spoljnu politiku, da postane ravnopravni chlan zapadnog drushtva, novog sistema međunarodnikh odnosa u Evropi i svetu. Rusija je bila ekonomski i politichki nemoćna, a to su iskoristile zapadne zemlje.

Istovremeno, prva polovina 90-kh godina dokazuje, da u narodu postoji istorijsko sećanje. U teshkim trenucima nashe istorije je istorijska tradicija, koja tako dugo nikome nije trebala, obnovila politichke i drushtvene pokrete ruske javnosti, rodoljubivi zanos inteligencije, politichke manifestacije zakonodavne vlasti, pokret dobrovoljaca među omladinom, oficirima i kozacima. Događaji na Balkanu su uzburkali davno zaboravljene ideje slovenstva, dukhovne bliskosti, pokushaje ochuvanja i odbrane svoje dukhovne samosvojnosti. Danas već sva Rusija zna za ono, shto se deshava na Balkanu.

Spoljna politika Rusije prema Balkanu od pochetka 90-kh godina proshla je kroz nekoliko etapa.

1.

Period neodređenosti u spoljnopolitichkoj orijentaciji posle raspada SSSR (1991-1992).

Posle raspada SSSR-a, josh zadugo nije postojala nauchno razrađena spoljnopolitichka koncepcija nove ruske drzhave, zbog chega su se pojedini politiiki segmenti obrazovali spontano, ponekad i s neochekivanim obrtima i naglim zaokretima. Upravo to se desilo s balkanskom politikom Rusije. Balkanski problem stupio je na scenu kada je u zemlji preovladalo antikomunistiiko raspolozhenje, kada je doshlo do odbacivanja svikh elemenata spoljne politike komunistiike proshlosti, ukljćujući tu i sfere uticaja, kada su bili odbacheni svi saveznici bivsheg SSSR-a, a ni protivnika, uostalom, nije vishe bilo. Rusija, po mishljenju novikh politichara, koji su sebe nazivali demokratima, mora da postane deo Evrope i da odbaci svoju ?neevropsku? politiku iz proshlikh vremena. ?Balkanski problem? pojavio se u trenutku kada je mlada diplomatija u izgradnji sistema novikh međunarodnikh odnosa negirala nacionalni elemenat i tezhila prijateljskim odnosima s liderima zapadnikh zemalja izbegavajući sukobljavanja i konflikte.

U tom periodu balkanski smer nalazio se u zapećku spoljne politike Rusije, s jedne strane zbog nezakhtevanja Jugoslavije, a s druge kao neprioritetan za Moskvu. Kad je buknula nacionalno-politichka kriza u SFRJ pokrenula se istorijska svest i Jugoslavija se sa nadom obratila Rusiji, kao se to chesto deshavalo u istoriji. U Jugoslaviji su ochekivali potpuno drugaćiju poziciju Rusije u danashnjem balkanskom konfliktu. Chinilo se da Rusiji ne treba objashnjavati ko je u pravu a ko je kriv. Chinilo se su da Rusiju ne treba ubeđivati da zauzme objektivnu poziciju. Chinilo se da Rusija mora da sachuva Jugoslaviju, jer se i sama nalazila u slichnoj situaciji.

Pozicija Rusije do kraja iznenadila Srbiju i Crnu Goru. U odgovoru ona je naishla na nerazumevanje, a takođe i nedoumicu povodom toga, zashto upravo Rusija treba da se zalazhe za Srbe. Ovaj kurs je bio nepromenjiv dok je na chelu ruskog MIPa bio Andrej Kozirev, do 1996 g., mada se mogu uochiti neke njegove unutrashnje nianse. Uzroci takve nepromenjivosti bila je politichka nezrelost ruskog ministra inostranikh poslova, njegovi planovi o zblizhavanju interesa Rusije i SAD, tezhnja Rusije da zauzme mesto SSSR u međunarodnim organizacijama, a zbog toga zhelja da se dobije ekonomska i politichka podrshka Zapada posle raspada SSSR.

2.

Period pokushaja da se ukljuchi u sistem evropske bezbednosti u nastajanju, u svetsku zajednicu u svojstvu ravnopravne demokratske drzhave (1992-1995). Radi toga u uslovuma najtezhe situacije na Balkanu Rusija se odrekla samostalne politike, saglashavajući se u potpunosti sa putem koji je Amerika odabrala. Ruska diplomatija obavljala je diplomatsku aktivnost u granicima koje su joj bile dozvolene, izvrshavajući ulogu instrumenta pritiska na srpsku stranu, kada niko drugi nije mogao vishe da utiche na „nekooperativne” Srbe. Osnovna karakteristika tog perioda bila je potpuna nesamostalnost spoljne politike Rusije, njena zavisnost od vodećikh zemalja, pre svega, Amerike.

Spoljnu politiku Rusije do 1995. godine odlikovali su pasivnost, nedoslednost, nesamostalnost, neprofesionalnost i zapostavljanje nacionalnikh interesa Rusije. Otuda su i nastajali greshke, krive procene chak i porazi u mnogim pravcima, pa i u balkanskom. Nazhalost, sluzhbeni ruski krugovi nisu odredili prioritete spoljne politike Rusije, nisu ozbiljnije analizirali situaciju na Balkanu, s posebnim osvrtom na svaku republiku bivshe SFRJ. Vishe meseci osnovni kljuch spoljne politike Rusije na Balkanu bila je koordinacija politike sa Zapadom. Rusija je podrzhavala sve rezolucije i predloge međunarodnikh organizacija, chak i onda kada je uviđala njikhovu jednostranost. Karakteristichna crta u delovanju ruske diplomatije bila je lazh, laviranje između razlichitikh politichkikh snaga u zemlji i posezanje za iskrivljavanjem chinjenica radi umirivanja javnosti. Tvrdnje zvanichnikh ruskikh krugova u Moskvi, Beogradu i Vashingtonu bitno su se razlikovale.

Za ministra takva pozicija predstavljala je ?iskorak na demokratsku stranu barikade?. Odluchno rusko ?da? zapadnim planovima dovelo je, po njegovim pogreshnim procenama, do većeg uvazhavanja velike Rusije.

3.

Treći period spoljne politike Rusije mogao bi se nazvati periodom razocharenja u brzu integraciju u zapadni sistem evropske vrednosti (1996-1999). Veliki uticaj na promenu spoljnopolitichke koncepcije imao je dolazak na chelo ruskog MIPa novog ministra Jevgenija Primakova.

Ruska diplomatija krajem 1995. godine nashla se u krajnje teshkom polozhaju. Posle „Kozirjevljevske” spoljne politike na Balkanu, Rusija je prestala da bude faktor koji određuje tok događaja u tom regionu. Poljuljuao se i tradicionalni uticaj Rusije u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Sa promenom rukovodstva MIP pochinju da se oblikuju novi parametri spoljne politike Rusije. Od pochetka josh nije bilo rechi o stvaranju celovite koncepcije, ali Jevgenij Primakov već u martu 1996. godine naznachio pravce izmene politike. Osnovno je bilo to shto je ministar progovorio o vođenju rachuna o nacionalnim interesima Rusije. Osim toga on je izjavio o „aktivnoj politici po svim azimutima” (1), o ochuvanju celovitisti Rusije, o tome da Rusija treba da odigra ulogu kontrbalanasa onikh negativnikh tendencija, koji se ispoljavaju u međunarodnim odnosima, da pokusha uravnotezhiti nepovoljni momenti koji proistichu iz vodeće uloge samo jedne drzhave u svetskom međunarodnom procesu. On je bio sklon ići chak i na nesaglasnost sa SAD, ali u okvirima partnerstva, ne klizajući ka konfrontaciji. Ministar je izrazio i nezadovoljstvo sa stvaranjem sistema vodeće uloge jedne drzhave u sistemu međunarodnikh odnosa, kada pravo pomilovanja i kazhnjavanja pripada samo jednoj drzhavi. Nazhalost Balkanu u toj politici josh nije dato neko određeno mesto.

Bile su potrebne dve godine da njegov spoljnopolitichki koncept postaje određenjiji. U aprilu 1998. godine ministar je formulisao program politike kao „racionalni pragmatizam”. Osim onoga shto je već bio oznacheno (aktivnost, vishevektornost, ravnotezha) on je dodao: konstruktivne odnose sa svim subjektima međunarodnikh odnosa, trazheći optimalno mesto Rusije u nastalom sistemu evropske bezbednosti. Cilj novikh orijentira spoljne politike Rusije treba da postane, po rechima Primakova, jachanje teritorijalnog integriteta zemlje. Ucheshće u Kontakt grupi, neobkhodnost praćenja postdejtonskog prostranstva, a takođe nestabilnost na Balkanu, pojava novikh zharishta konflikata uslovili su pojavu balkanskog pravca među prioritetima spoljne politike Rusije.

Nazhalost ta ruska balkanska politika nije bila dosta ubedljiva da ne govorim chvrsta. Ona se izrazhavala u „posebnom mishljenju” u Kontakt grupi po nizu tachaka bez ozbilnog suprostavljenja konachnom reshenju.

Za vreme ministra inostranikh poslova J. Primakova ostvarivane su promene u spoljnoj politici Rusije, chija bi sushtina mogla da se svede na sledeće stavove:

1. Vishe se nije zastupala tvrdnja o obaveznosti jedinstva chlanova Saveta bezbednosti i Kontakt grupe. Sada je Primakov tvrdio da „nasha reakcija u Savetu bezbednosti zavisi od adekvatnosti predlozhenikh mera onoj situaciji, koja će postojati u tom momentu”(103).
2. Ruska diplomatija pochela je da tezhi da donosi politichke odluke na osnovi ocena eksperata, a ne suprotno tome. To je u korenu menjalo proces izrade analiza događaja i pripremanja odluka.
3. Diplomatija Rusije pokushavala je da iskazhe primere samostalnosti, inicijativnosti i aktivnosti, shto se ispoljilo: u irachkoj krizi, pri reshavanju problema Kosova, a isto tako u osudi bombardovanja Avganistana i Sudana od strane SAD, 20. avgusta 1998. godine.
4. Rusija je kategorichki odbacila primenu sile NATO pri reshavanju nacionalnikh konflikta, kao samostalnog faktora bez odobrenja Saveta bezbednosti, mada i nije mogla tome da se suprotstavi u martu 1999. godine.
5. Moskva je pokushala da uchvrsti međunarodne organizacije, takve kao shto su OUN i OEBS i da ojacha njikhov znachaj u sistemu evropske i svetske bezbednosti.
6. I josh jedna osobenost, koja se povezuje sa imenom Primakova: on nije bio saglasan s tim da svi moraju da se ravnaju prema SAD kao jedinom polu uticaja.

Prema tome, sve gore nabrojane pozicije negiraju do tada postojeću strategiju i taktiku njegovog pretkhodnika A.Kozirjeva. Transformacija uloge Rusije u međunarodnim odnosima odvijala se istovremeno s jachanjem pozicije samog ministra. Njega su pocheli da smatraju za jednog od najozbiljnijikh figura svetske diplomatije.

Pozicija Rusije pochinje da dobija jasnije konture tek u jesen 1998. g., chemu su umnogome doprineli događaji na Kosovu i pozicija NATO. Razmishljanja povodom planova i aktivnosti NATO doveli su rusku diplomatiju u posebnu poziciju po ovom pitanju. Već se ne iznose tvrdnje o obaveznosti jedinstva chlanova KG. J. Primakov tvrdi da će „nasha reakcija u Savetu Bezbednosti zavisiti od adekvatnosti predlozhenikh mera i situacije, koja će postojati u tom momentu” (2). Rusija je kategorichki odbacivala primenu snaga NATO pri reshavanju nacionalnikh konflikata kao samostalnog faktora bez odobrenja Saveta Bezbednosti. Ali takva razmishljanja nisu zaustavili agresiju Zapada na Balkanu.

27. avgusta MID RF pripremio je Radni plan o sprechavanju khumanitarne katastrofe na Kosovu, ali je zakljuchni i najdramatichniji period razvitka događaja na Kosovu već bio povezan sa imenom ministra inostranikh poslova Igora Ivanova, poshto je u septembru 1998. J. Primakov bio imenovan za predsednika vlade.

U decembru 1998. godine Rusija i Jugoslavija potpisale su protokole o vojno-tekhnichkoj i nauchno-tekhnichkoj saradnji u oblasti odbrane. Ali, odluke NATO i delatnost SAD obesnazhili su sve napore Rusije za politichko regulisanje situacije na Kosovu. Oni su raspirivali informativnu galamu i aktivno su vodili stvar prema primeni sile, uz potpuno ignorisanje pozicija Rusije.

Rusija je odluchno istupila protiv vojnikh planova NATO, izjavivshi, da meshanje u unutrashnje stvari suverene drzhave zakhteva posebnu proceduru prokhodnosti u Savetu Bezbednosti za koju je jednodushnost velikikh drzhava nepobitan uslov. Ministar je po ovom pitanju dobio podrshku svikh instanci vlasti u Rusiji. Nastavljajući da se zalazhe protiv primene oruzhja u kosovskom konfliktu, ruska diplomatija je insistirala na reshavanju problema mirnim politichkim sredstvima. Ali nije uspela u tome.

24. marta, povredivshi suverenitet nezavisne Jugoslavije, prekrshivshi norme međunarodnog prava, NATO pochinje sa bombardovanjem zemlje. Rusija se aktivno ukljuchila u proces politichkog i diplomatskog regulisanja krize. Rusija je prvenstveno podrzhala Jugoslaviju diplomatskim sredstvima. 26. marta je na zakhtev Rusije odrzhano zvanichno zasedanje Saveta bezbednosti. Rusija zakhteva „khitno sazivanje zasedanja Saveta Bezbednosti radi razmatranja vanredne situacije, izazvane jednostranim vojnim akcijama NATO protiv Savezne republike Jugoslavije”. Na njemu je, kako se isticalo u saopshtenju MID, niz chlanova SB ispoljio „solidarnost sa NATO”, te zato nacrt Rusije i Indije, kojim su osuđeni grubo krshenje Statuta OUN i agresija NATO, nije proshao. Mada je ministar inostranikh poslova RF I.Ivanov bio zadovoljan i time, shto se uspelo da se pokazhe jedinstvo zemalja, kao shto su Rusija, Kina i Indija, da se pokazhe da je, „nezakonita vojna avantura odbachena od strane vishe od polovine stanovnishtva planete”. Ovo, naravno, nije zaustavilo agresore, naprotiv, oni su razumeli da treba da nastave ono shto su zapocheli i bez Saveta bezbednosti.

Sa svoje strane rukovodstvo Rusije je krenulo sa nizom ozbiljnikh mera, koje su se ticale odnosa RF i NATO. U prvim danima agresije je Moskva bila aktivna i po prvi put prirodna u svom ponashanju, u izboru sredstava, u pokushaju protivljenja NATO-u:

• Rusija je nazvala akcije Alijanse agresijom i osudila ikh; B.N.Jeljcin je chak izjavio, da će Rusija okrenuti svoje strateshke rakete u pravcu Zapada, ako ne prestane bombardovanje Jugoslavije;
• zamrzla odnose sa NATO i u Moskvu je bio opozvan Glavni vojni predstavnik RF pri NATO;
• izbacila iz zemlje predstavnike NATO;
• prekinula je ucheshće u programu „Partnerstvo radi mira” i realizaciju programa partnerstva Rusija — NATO;
• odlozhila je pregovore o otvaranju vojne misije za veze NATO u Moskvi;
• inicirala zasedanje Kontakt grupe;
• pripremila nacrt rezolucije za prestanak borbenikh dejstava u Jugoslaviji i predala Komisiji OUN za prava choveka, te po prvi put prebacila na međunarodno-pravnu ravan problem individualne odgovornosti stratega NATO i izvrshilaca njikhovikh naredbi u oblasti ljudskikh prava, a pre svega prava na zhivot, izjavivshi da je neopkhodno da se vinovnicima sudi;
• istupila je kao posrednik u ochuvanju interesa Jugoslavije;
• vodila je aktivne diplomatske pregovore;
• podrzhala je prikljuchenje Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije;
• odrzhala vezhbe crnomorske, severne i daleko-istochne flote;
• poslala jedan shpijunski brod na Jadran;
• razradila planove vojne podrshke Jugoslaviji;
• pruzhila Jugoslaviji khumanitarnu pomoć.

A u to vreme chitava ruska javnost od predsednika do uchenika je bila uzrujana zbog akcija agresora i solidarnosti sa srpskim narodom. B.Jeljcin je ocenio NATO akcije kao „udar po celoj međunarodnoj zajedniciDRLB”, nazvao akcije Alijanse agresijom, ratnom avanturom i pozvao ruse da se prikljuche revoltu chitave Rusije. Rusi su se prikljuchili. I veoma jednodushno. U svim gradovima Rusije su odrzhani mitinzi protesta. Kemerovo, Petrozavodsk, Ufa, Kazanj, Novgorod, Volgograd, Novosibirsk — su samo neki od gradova u kojima su zakonodavna i izvrshna vlast primale izjave i obraćanja, u kojima su odrzhane akcije protesta i spaljivane americhke zastave. U Moskvi su dano-noćno demonstranti protestvovali oko svikh ambasada zemalja-chlanica NATO. Najvishe od svikh je od jaja, mastila i kamenja stradala americhka ambasada. Moskovski studenti su delili letke sledeće sadrzhine: „Studenti! Predavanja iz politikologije će biti odrzhana ispred americhke ambasade! Reci NE americhkim fashistima!”. Ozbiljne izjave su dali Duma i Savet Federacije. Ruski nauchnici, chitavi nauchni kolektivi su slali u Jugoslaviju pisma i telegrame podrshke. Izjave su davali dukhovni lideri tradicionalnikh religioznikh udruzhenja Rusije - pravoslavlja, islama, judaizma i budizma. J. Lushkov, gradonachelnik Moskve je chak doshao na ideju da se osnuju Slovenski komiteti za podrshku srpskog naroda, mada, ova ideja nije realizovana. U mnogim gradovima su pravljeni spiskovi dobrovoljaca, spremnikh da krenu na Balkan da brane braću-Srbe.

Aktivnu poziciju je zauzela ruska pravoslavna crkva. Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve je izdao Apel, kojim je osuđeno krovoproliće na srpskoj zemlji, Patrijarkh Aleksij II je 25. marta dao Izjavu, kojom je pozvao khrishćane da zhive u miru i izrazio nadu, da će se „mach, nadnet nad za sada josh uvek slobodnim ljudima Jugoslavije, zaustaviti” (106). Aleksij II je sa Misijom mira posetio 20. aprila Beograd i zajedno sa Patrijarkhom Srpskim Pavlom obavio liturgiju u khramu Svetog Save. Ruski parlamentarci su usvojili nekoliko odluka, kojima je osuđena agresija i kojima se poziva rukovodstvo Rusije da preduzme zheshće mere u pogledu agresora. Shefu drzhave i predsedniku vlade je bilo predlozheno da poshalju u SRJ vojnu misiju. U Dumi su vishe puta odrzhane rasprave na temu Kosova i Jugoslavije.

Događanja na Balkanu su ruski vojni krugovi skhvatili i dozhiveli vrlo ozbiljno. Ministar odbrane marshal Sergejev, nastupajući pred slushaocima Vojnoe akademije je izjavio, da zbivanja na Balkanu teraju Rusiju da koriguje svoju vojnu doktrinu. Pre svega, oslonac mora da postane „odrzhavanje najvisheg stepena borbene spremnosti snaga nuklearnog odvraćanja i razvoj vojske protivvazdushne odbrane” (107). Rusija je izjavila da je moguće da sa svoje strane odgovori „adekvatnim kontra merama vojnog karaktera”. Na Tikhookeanskoj floti su odrzhane vojne vezhbe i startovanje raketa iz nadvodnog i podvodnog polozhaja, artiljerijska i torpedna gađanja. Vojni krugovi su pocheli da razmatraju mogućnost dislokacije ruskog nuklearnog oruzhja, izlaska iz rezhima sankcija OUN. Komandant Armije Daleko-istochnog vojnog okruga Viktor Chechevatov je izjavio da je spreman da predvodi svaku formaciju ruskikh dobrovoljaca, ili regularne vojske za pomoć Jugoslaviji. U pismu, koje je general-pukovnik Chechevatov poslao predsedniku RF, između ostalog je bilo recheno: „Mozhe se desiti u najskorijoj budućnosti da bombardovanje Jugoslavije bude samo generalna proba za analogne udare po Rusiji.”. Pochetkom aprila turski Generalshtab dobija obaveshtenje od ruskog MIDa o prolasku kroz moreuz Bosfor od 8 do 15 aprila odreda od osam brodova Crnomorske flote, koji se upućuje u Jadran. Oni su morali da prikazhu americhkoj floti, dislociranoj na obalama Crne Gore, prisutstvo Rusije na Balkanu. Ali, ruska vojska je chekala politichku odluku predsednika. Prijava je bila produzhena za period od 15 do 22 aprila. Politichka odluka nije usledila. U Jadransko more je stigao samo ruski brod-izviđach „Liman”. To je bio pochetak kraja suprotstavljanja politike Rusije i NATO.

Takve akcije Rusije su u izvesnoj meri zaplashile zemlje Alijanse, ali nisu mogle da zaustave agresiju koja je već bila pochela. Ubrzo se Zapad odluchio da razmatra varijante uticaja na Rusiju, umesto varijanti zaustavljanja agresije.

Josh uvek nema dokumenata, koji bi mogli da osvetle proces donoshenja odluke o promeni ruske politike, te zato moramo samo da konstatujemo, da su dve nedelje posle pochetka agresije protiv Jugoslavije ruska SMI promenila ton i pravac informacija, u Moskvi i drugim gradovima zabranjeni su mitinzi ispred ambasada zapadnikh zemalja, sve aktivnije se pochela ugrađivati u mozgove rusa ideja o tome, da Rusija ne sme biti uvuchena u rat u koji pokushavaju da uvuku patriote i Jugoslavija. Chitava aktivnost ruske diplomatije je bila prozheta vapajima da se kriza regulishe politichkim sredstvima i da khitno prestanu napadi NATO avijacije na teritoriju suverene Jugoslavije. Ali, ove vapaje niko nije chuo, a konkretnikh akcija od strane Rusije nije bilo. Na kraju se ispostavilo da je ruski stav u celini i ponovo bio popustljiv. Ona nije mogla da se suprotstavi NATO-u, a samim tim je i svoju sopstvenu bezbednost uchinila prilichno nesigurnom i slabom.

14 aprila je predsednik Rusije postavio za svog predstavnika za sređivanje situacije oko SRJ Viktora Chernomirdina. Novina „Kommersant” je pisala: „Ovo nije samo potvrda nezadovoljstva Jeljcina balkanskom politikom vlade i MIDa. Predsednik je stavio na znanje, da mu je namera da prekine kurs konfrontacije sa Zapadom”. A uochi ovoga je predsednik strogo ukorio ministra odbrane Igora Sergejeva, nachelnika generalshtaba Anatolija Kvashnjina i njegovog zamenika Jurija Balujevskog za prekomerno ratoborne izjave oficira. Promenu odnosa predsednika je na svojoj kozhi osetio i premijer Jevgenij Primakov. Predsednik je odabrao V. Chernomirdina, verovatno zato, shto je njegova kandidatura odgovarala Zapadu: on je bio protiv toga, da Moskva „zvecka oruzhjem”, i saglasio se da bude posrednik, „da bi se zaustavio ovaj krvavi proces”. Dobivshi postavljenje, V. Chernomirdin je stavio do znanja, da će osnovni dijalog biti vođen ne sa Beogradom, već sa Vashingtonom. Ali, ispalo je ipak tako, da na ustupke ne ide SAD, već Beograd, kome V. Chernomirdin, kao i svi ostali pochinje da postavlja ultimatume.

Postavljanje V. S. Chernomirdina za predstavnika predsednika za regulisanje situacije oko SRJ je ishlo na ruku NATO i SAD, budući da je oznachavalo: potiskivanje profesionalne diplomatije u drugi plan; realizaciju cilja razbijanja jedinstva napora svikh ruskikh struktura vlasti; korishćenje faktora vremena: NATO je, zakhvaljujući otezanju i razvlachenju procesa pregovora, mogao da realizuje veći deo svog plana nanoshenja udara iz vazdukha. Jer, V. Chernomirdinu bi bilo potrebno mnogo vremena, da bi mogao, po njegovim sopstvenim rechima, „duboko da prodre u problem, da misli, da se savetuje...”. I, najzad, ovo postavljenje je pokazalo Americi, da se Rusija neće suprotstavljati planovima NATO.

Viktor Stepanovich se dobro snashao u ulozi koju je dobio - on je objasnio Srbima da se Rusija neće svađati sa Zapadom zbog Jugoslavije, te da ne treba da ochekuju pomoć, a obećao je ucheshće u mirotvorenju... I, izdrzhavshi 72 dana bombardovanja, rezultat koga su khiljade zhrtava i razaranja vredna milijardi, Slobodan Miloshević je saglasio sa „Principima za sadejstvo u regulisanju krize na Kosovu (plan mirnog regulisanja)”, koje su predlozhili Predsednik Finske Marti Akhtisari, u ime Evropske Unije, i Viktor Chernomirdin...

Znachi, za vreme 90-kh uloga Rusije na Balkanu sroza do nivoa minimuma, zakhvaljujući odsutstvu jedinstva kod rukovodstva zemlje, nedoslednosti u donoshenju odluka, stalnom praćenju reakcija SAD prilikom izrade taktike i strategije.

4.

Novi chetvrti period spoljne politike Rusije povezan je sa imenom novog predsednika drzhave Vladimira Putina.

Kako se uklapa balkanska politika u kontekst kljuchnikh pravaca spoljne politike Rusije na pochetku novog stoleća? Rukovodstvo nashe zemlje smatra, da je nastupila nova faza u odnosima između Rusije i zemalja Centralne i Jugo-Istochne Evrope — podvuchena je crta ispod faze zakhlađenja, praćene elementima rusofobije i konfrontiranja i periodom propushtenikh povoljnikh mogućnosti u oblasti ekonomske saradnje. Odrzhava se redovni politichki dijalog, aktiviziraju se kontakti među organima izvrshne vlasti, po parlamentarnoj liniji.

Mada Balkanski region zakhteva posebnu pazhnju zbog slichnosti procesa na teritoriji vishenacionalnykh drzhava, on prilichno dugo nije spadao u prioritetne pravce spoljne politike Rusije. Moskva je gledala na Balkan prvikh godina KhKh veka, polazeći od opshtikh principa međunarodnikh odnosa - bezuslovno poshtovanje nepovredljivosti granica, poshtovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta drzhava, obezbeđenje prava manjina prema najvishim međunarodnim standardima, razvoj bilateralne i multilateralne regionalne saradnje, odbijanje upotrebe sile radi postizanja politichkikh ciljeva, odluchna osuda nasilja i vođenje beskompromisne borbe sa pojavama terorizma. Ali, Rusiji je bilo veoma teshko da se za ovo izbori zbog greshaka u pretkhodnom periodu. Upravo zato je Moskva izvela svoje bataljone iz BiKh i KiM, dozvolila izgradnju vojnikh baza na Balkanu, pristajala na sve ponuzhene odluke svojikh međunarodnikh partnera za Kosovo.

Promene u spoljnoj politici Rusije su izrazito vidljive tek u poslednje vreme — u događajima u vezi sa Kosovom i Metokhijom, narochito kada je na chelo MIDa doshao Sergej Lavrov. On je prvi otvoreno rekao o genocidu nealbanskog stanovnishtva 17. marta 2004 g., o rastu albanskog ekstremizma. Rusija je odluchno osudila bujicu albanskog nasilja u pokrajini, pruzhila khumanitarnu pomoć srpskim izbeglicama, postavljanjem dva shatorska naselja, gde je svaki shator predviđen za prikhvat po 1000 ljudi. Na Kosovo su otpremljene namirnice, lekovi, mobilni agregati za struju, oprema za poljske kukhinje. U pokrajinu su dopremljene 102 montazhne kuće. Ukupna vrednost khumanitarne operacije je iznela preko 1 mln. americhkikh dolara.

Međutim, tek je 2006 g. Rusija mogla, ne samo da ukazhe, već i da se bori za svoje viđenje reshenja problema na Balkanu. Trenutkom preokreta postaje razmatranje pitanja budućnosti Kosova i Metokhije. Pred zavrshetak pregovora između Prishtine i Beograda, krajem 2006 g. Moskva zauzima tvrđi stav, protivljenjem nametanju reshenja i istupanjem za nastavak pregovarachkog procesa, shto je izazivalo oshtru kritiku i neodobravanje Zapada. Strateshki interes Rusije je ochuvanje jedinstva teritorije Srbije, da sluchaj otcepljenja autonomije od federacije ne postane presedan i za druge drzhave, ukljuchujući i Rusiju.

Znachaj (vrednost) ovakvog koraka je u tome, shto Rusija kida lanac sheme, koja je delovala na kriznom balkanskom prostoru od 1991 g., kada su lako i uz potpuno odobravanje Rusije međunarodne organizacije donosile jednostrane i neobjektivne odluke. Predlozi Rusije moraju da će se pregovarachki proces preneti na nivo međunarodnog prava.

Ovakav stav Rusije takođe oznachava, da je njena spoljna politika doshla do prekretnice. U rezultatu jachanja ekonomske pozicije zemlje se u Rusiji razvija nova doktrina spoljne politike (pretkhodne koncepcije –1992 i 2000 gg.), koja se već delimichno obelodanjuje preko izlaganja ministra inostranikh poslova (3) i presednika V. V. Putina. Bazu spoljnopolitichke doktrine chine — vanblokovski stav, tezhnja ka dijalogu među civilizacijama, uspostavljanje međunarodne ravnotezhe, ne samo borba za svoje nacionalne interese, već i zhelja da se interesi odbrane, mogućnost da zemlje i narodi biraju vrednosne orijentire i modele razvoja, nenarushavanje spontanog toka istorijskog procesa, shirenje ekonomiskog i khumanitarnog uzajamnog delovanja između zemalja, a u celini — zhelja Moskve da se poshtuje njena pojachana uloga u okviru partnerskog vektora odnosa sa Zapadom. Prvi korak praktichne realizacije ove uloge postaje Kosovo.

Od toga, kako će biti resheno kosovsko pitanje, zavisi pokazatelj „ozdravljenja” ne samo Rusije, već i zrelosti nashe civilizacije, stepen promena od jednopolarnog prema vishepolarnom svetu. Opet se, bash na Balkanu postavlja fundament novog uređenja sveta.

Prouchavajući istoriju srpskog naroda prilichno dugo, krizu, koja ga je zadesila poslednjikh već skoro 20 godina, uslove, u kojima se narod danas nalazi, delatnost međunarodnikh organizacija, videvshi sve patnje, koje je podneo i podnosi srpski narod, veoma zhelim da kazhem, da srbi ne treba da se stide svoje istorije i svojikh postupaka 90-ikh godina KhKh v. — prvikh deset godina KhKhI veka. Srbi su — jedini narod na svetu, koji se suprotstavio nasilju i bezakonju, pokushaju vladanja svetom iz istog centra, nametanju svoje volje i viziji demokratije od strane drugikh drzhava. Upravo je Srbija 17 godina branila granice pravoslavlja i slovenstva, pruzhajući mogućnost usporenom medvedu, kao shto je Rusija, da postane svestan svoje uloge, zadatka i mogućnosti pruzhanja otpora ovim negativnim pojavama. Upravo su se u godinama krize ispoljile sve osnovne crte srpskog karaktera - khumanost, plemenitost, idealizam, beskompromisnost, nada na boljitak, visoko razumevanje chasti, vrlina, khrabrost, kheroizam, tezhnja ka slobodi, solidarnost, odgovornost za druge, zhivotna snaga u uslovima siromashtva i nesreća. Jedina crta, koje srbi treba da se stide je nepostojanje talenta za propagandu u svoju korist, niti talenta za međunarodne intrige, za jedinstvo koje im nikako ne polazi za rukom.; osim toga, mogu biti prekoreni i za brigu o opshtim interesima na shtetu sopstvenikh.

Veoma zhelim, da se sve ove pozitivne crte ovaplote u jednom choveku, koji bi mogao da se nađe na chelu moderne Srbije, koji bi bio mudar i prozorljiv, jer srbima i rusima josh predstoji borba za svoje interese, teritoriju i veru.