Arhivski dokumenti o jgoslovensko-sovjetskom odnosimo krajem 60-h godina HH veka

U posleratnom periodu odnosi između Jugoslavije i SSSR-a su neujednačeni. Posle normalizacije odnosa 1955.godine (Beogradska deklaracija) i 1956. godine (Moskovska deklaracija) se državne veze između SSSR-a i Jugoslavije razvijaju po uzlaznoj liniji, ali ne baš ujednačeno i aktivno. Međutim, ove veze se značajno pogoršavaju posle ulaska sovjetske armije u Čehoslovačku 1968. godine. Da bi se prodrlo u događaje tih godina, potreban je arhivski materijal, koji razotkriva nijanse događaja. Dokumenta u Arhivu Jugoslavije pomažu da se bliže sagleda problem pogoršanja i obnavljanja odnosa između Moskve i Beograda u kratkom periodu 1968-1969 god. Jedan od fondova sadrži obimni materijal, pripremljen za planiranu za septembar 1969.godine posetu ministra inostranih poslova SSSR-a, A. Gromika. Dokumenti imaju analitički karakter i otkrivaju raznovrsne aspekte sovjetsko-jugoslovenskih odnosa u spomenutom periodu. Da pogledamo dokumenta.

Posle 1955. godine Predsednik I. Broz Tito se sa najvišim sovjetskim rukovodiocima susreo 17 puta — pet puta u Jugoslaviji, osam puta u SSSR, po jednom u Rumuniji, Njujorku, Mađarskoj i Indiji. Činilo se, da su sve poteškoće prevaziđene i da su odnosi dostigli novi nivo.

Ministar inostranih poslova SSSR Andrej Gromiko zvanično je posetio Jugoslaviju u aprilu 1962 g. On je bio primljen od predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita i potpredsednika Saveznog izvršnog veća Edvarda Kardelja, vodio razgovore sa državnim sekretarom za inostrane poslove SFRJ Kočom Popovićem. Koča Popović i Andrej Gromiko izvršili su - u duhu prijateljstva i otvorenosti - iskrenu razmenu gledišta o najznačajnijim međunarodnim problemima i o pitanjima odnosa između dveju zemalja.

Na poziv Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR i Prezidijuma Centralnog komiteta KPSS, predsednik SFRJ i generalni sekretar Saveza komunista Jugoslavije Josip Broz Tito sa suprugom učinio je u julu 1965 godine zvaničnu posetu SSSR. Josip Broz Tito imao je susrete i razgovore s prvim sekretarom CK KPSS L.I. Brežnjevom, predsednikom Ministarskog saveta SSSR A.N.Kosiginom i predsednikom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR A. Mikojanom i drugim sovjetskim rukovodiocima. Zajednička izjava je bila dosta obimna i podrobna, kao da su odnosi izašli na novi nivoa. Čak i u toku razmene mišljenja o međunarodnim pitanjima dve strane su «potvrdile identičnost i bliskost gledišta u oceni glavnih problema sadašnje međunarodne situacije»(1) . Oni su osudili agresivni poduhvati Sjedinjenih Američkih Država protiv Vijetnama i Dominikanske Republike, izrazile mišljenje da je obezbeđenje mira u Evropi značajan deo borbe za mir, da je politika nesvrstavanja sve više stiče međunarodno priznanje.

U maju 1966 g. Državni sekretar za inostrane poslove SFRJ Marko Nikezić zvanično je posetio Moskvu, razgovarao je sa Leonidom Brežnjevim i Aleksejom Kosiginom. Bilo je pozitivnih ocena saradnje koja se razvija između SFRJ i SSSR.

Na povratku iz Irana I. Broz Tito je boravio u Moskvi u prijateljskoj poseti 28 i 29 aprila 1968 g. Dve strane su ponovo izrazile zadovoljstvo stanjem odnosa između SFRJ i SSSR kao i želju za daljim proširenjem i produbljenjem svestrane saradnje u interesu jugoslovenskih i sovjetskih naroda, stvari mira i socijalizma. Prilikom razmatranja međunarodnih pitanja ponovo su potvrđeni podudarnost i bliskost pogleda dveju strana u oceni krupnih problema savremene međunarodne situacije. Dve strane su konstatovale da sadašnja međunarodna situacija traži zbijanje komunističkih redova, kao i zajedničku aktivnost međunarodnog komunističkog i radničkog pokreta, snaga socijalizma, mira, demokratije i nacionalnog oslobođenja. Jugoslavija i Sovjetski Savez će se i ubuduće aktivno zalagati za stvar mira, boriti se za jačanje pozicije socijalizma, pružaće svestranu pomoć i podržku narodima koji se bore protiv imperijalizma i kolonijalizma za svoju slobodu i nezavisnost, i zalagati se za okupljanje, svih. progresivnih. snaga u borbi za mir, demokratiju i socijalizam.

Ništa nije nagoveštavalo pogoršanje odnosa. Ali, avgusta meseca 1968 godine SSSR uvodi svoju armiju u Čehoslovačku, koja je "skrenula" sa socijalističkog kursa.

Na uvođenje sovjetske armije u Čehoslovačku je Jugoslavija reagovala krajnje negativno, što se uopšte nije dopalo Moskvi. Jer, osim Beograda, od socijalističkih zemalja niko sebi nije mogao da dozvoli nešto takvo. Jugoslavija je izrazila duboko neslaganje sa oružanom intervencijom pet zemalja-članica Varšavskog ugovora protiv ČSSR, jer je za Beograd upotreba sile kao sredstva za rešavanje sporova i nesuglasica u odnosima između suverenih država uvek bila neprihvatljiva, bez obzira na ciljeve i motive kojima se takva upotreba sile pokušava pravdati. Jugoslavija je smatrala da posebno svaka takva nasilna akcija, preduzeta od strane socijalističkih zemalja i u ime socijalizma, ima teže i dalekosežne štetne posledice za mir i socijalizam, kao i za borbu svih antiimperijalističkih snaga. Oružana intervencija protiv ČSSR izazvala opravdanu uznemirenost kod jugoslavenskog naroda. Širom zemlje su organizovani protesti društveno-političkih organizacija i radnjih ljudi zbog okupacije jedne nezavisne socijalističke zemlje. U Beogradu je 23 avgusta organizovan miting sa antisovjetskim sadržajem u podržku Čehoslovačkoj. Radio-Beograd u emisijama na ruskom jeziku širio informaciju o događajima u Čehoslovačkoj.

Odmah u sovjetskoj štampi pojavili su se izjave da su se „imperijalističkom horu pridružili i rukovodioci Jugoslavije i Rumunije, koji pružaju aktivnu pomoć čehoslovačkim antisocijalističkim snagama“, da jugoslovenska vlada provokativno izjavljuje o takozvanom češkom pitanju, što podudara sa pozicijom zemalja NATO(2) , da se jugoslavenska agencija bavi najprljavim izmišljotinama“ (3) i t.d. Iz javne prodaje u SSSr-u su bili povučeni jugoslovenski listovi. Sovjetska strana je jednostrano otkazala prijem na preobuke 32 jugoslovenskih oficira, posetu glavnog urednika „Narodne armije“ redakciji sovjetskog vojnog lista „Crvena zvezda“, dolazak sovjetskih pesnika na Struđke večeri poezije, sovjetsko učešće na seminaru „Univerzitet danas“, gostovanje sovjetskih umetnika Rostropovića i Baškirova. Sa sovjetske strane nije bio prihvaćen poziv da delegacija KPSS prisutstvije proslavi 50-godišnice SKJ i IX kongresu SKJ u martu 1969 godine. Beograd je odustao od posete SSSR-u delegacije JNA sa državnim sekretarom na čelu, kao i od upućivanja jedne grupe stručnjaka na vanredno školovanje u Sovjetski Savez.

A dalje počinje interesantna faza jugoslovensko - sovjetskih odnosa, koju je Josip Broz Tito duhovito nazvao „politički ping-pong“ — razmena pisama na vrlo visokom nivou, koja je trajala od avgusta 1968. do juna 1969. godine. Na prvi pogled sasvim nevino i bezbedno dopisivanje je vodilo prema ozbiljnom pogoršanju naših odnosa. Tito je otvoreno rekao da je došlo do svađe(4) . Pogledamo kako je ta svađa prevaziđena.

Već je 30 avgusta 1968 g. sovjetski ambasador u Beogradu posetio Josipa Broza Tita sa specijalnim zadatkom od svoje vlade i CK KPSS. Ambasador trebalo bi da izrazi „ogorčenje što se Jugoslavija solidarizirala sa antisocijalističkim snagama“, da ubedi Tita da je bila neophodna internacionalistička pomoć i podržka bratskom narodu u očuvanju socijalizma, . Tito je nekoliko puta prekidao ambasadora koji je pokušavao objasniti stav Moskve: „Oni su pružili pomoć! Kakvu pomoć?“, „To je obična laž!“(5) .

Odgovor Beograda je bio pripremljen u septembru. Pismo je 11 septembra preneo ambasador SFRJ u Moskvi predsedniku Prezidiuma Vrhovnog sovjeta SSSR N. Podgornom. Odgovor je bio dosta veliki i podrobni - 5 i po strana

«Vlada SFRJ i rukovodstvo SKJ izražavaju svoju duboku nesaglasnost kako sa sadržajem izjave tako i sa načinom na koji se u njoj prikazuju i tumače stavovi SKJ, vlade SFRJ i čitave jugoslovenske javnosti povodom oružane intervencije pet država članica Varšavskog ugovora protiv ČSSR.

Vlada SFRJ i CK SKJ smatraju da su navodi Vlade SSSR I CK KPSS da Jugoslavija «podržava antisocijalističke snage u ČSSR» da stav Jugoslavije «nema ničeg zajedničkog sa interesima sosijalizma, sa ideologijom marksizma-leninizma, sa interesima solidarnosti socijalističkih zemalja i radničkih partija», da se «antisovjetska kampanja u Jugoslaviji mora štetno odražiti na sovjetsko-jugoslovenske odnose» itd. - lišeni svakog osnova i da prikazuju politiku i stavove Jugoslavije u potpuno neistinitom svetlu. Štaviše, ovakav način tumačenja jugoslovenske politike ozbiljno vređa i zabrinjava narode i vladu socijalističke Jugoslavije, i pokazuje da se prema SFRJ nastoje ponovo primeniti metodi i sredstva koji su bili javno osuđeni i sa sovjetske strane i za koje smo bili uvereni da se ne mogu više ponoviti u odnosima između socijalističkih zemalja“(6) .

Beograd je zalagao za drugarske diskusije i sporazumevanje u odnosima socijalističkih zemalja. Zbog toga je na tvrdnje Moskve o pogrešnom stavu Jugoslavije gledano kao na tešku uvredu za narode i vladu Jugoslavije, za SKJ.

Ove čehoslovačke prilike podsetile su rukovodstvo SFRJ na Staljinovu politiku prema Jugoslaviji. Ugroženi su bili rezultati velikih napora da se u svesti naroda Jugoslavije, posebno kod mlade generacije, prevaziđu posledice koje je ta politika izazvala.

Za 5 nedelja je stiglo kratko pismo L.Brežneva „drugu Titu“, u kome su se konstatovalo da „odnosi među našim zemljama naglo su se pogoršali“ (7). Odgovornost za to pogoršanje, po misli Moskve, je snosio Beograd. «Mi smo dužni da otvoreno kažemo da negativan stav u odnosu na internacionalističku akciju savezničkih zaemalja, koji je u svom odgovoru od 11. septembra o.g. podržao CK SKJ i vlada SFRJ i pokušaj da se ocrni politika KPSS, Sovjetski Savez i druge socijalističke države,- mogu samo da štete interesima mira, demokratiji, socijalizma. Mi odlučno odbacujemo slične pokušaje, kao pokušaje koji su lišeni bilo kakve osnove i želimo da podvučemo da su oni u suprotnosti sa interesima razvoja sovjetsko-jugoslovenske saradnje» (8).

Odgovor Tita je bio napisan dosta brzo i stigao je u Moskvu 5 novembra. Pismo, koje je uručio jugoslovenski ambasador u SSSR članu politbiroa CK KPSS Kirilenku 12 novembra 1968. godine, bio je mnogo oštriji. Tito je odbio stav da do pogoršanja odnosa je došlo zbog navodne promjene politike SFRJ. Po njegovom mišljenju „pogoršanje je izazvano promjenom u sovjetskoj spoljnoj politici, što je došlo do izražaja u vojnoj intervenciji SSSR i nekih drugih zemalja članica Varšavskog ugovora protiv ČSSR“ i nespremnošću sovjetske vlade da uvažava nezavisan stav, koji je jugoslovenska vlada zauzela prema tom događaju (9). Tito je podsetio da za vreme njegove posete Moskvi aprila ove godine, on je izložio svoj stav o Čehoskovačkoj, tj. da bi vojna intervencija imala nedogledne štetne posledice i da trebe razgovarati i tražiti druga rešenja, što nije učinjeno. Osim toga zbog stava SFRJ u SSSR je pokrenuta široka kampanja protiv Jugoslavije. Zabrinutost naroda je izazvala neizvesnost vlade Sovjetskog Saveza u pogledu daljih namera prema Jugoslaviji. „U vašem pismu se ide tako daleko, - piše Tito, - da se upozorava na mogućnost da bi sve ono što je pozitivno u razvoju prijateljskih odnosa između naših zemalja moglo da bude dovedeno u pitanje ukoliko Jugoslavija ne izmijeni svoju politiku“, a to dovodi u pitanje stvarnu zainteresovanost vlade SSSR za dalje razvijanje jugoslovensko-sovjetskih odnosa(10) . Tito insistira na poštovanju principa suverenosti, nezavisnosti, integriteta i ravnopravnosti među državama, što znači i pravo Jugoslaviji imati svoj stav po svim pitanjima spoljne i unutrašnje politike.

Međutim, što je vrlo važno podvlačiti — Beograd je prvi pokrenuo iniciativu za smanjivanje napetosti u odnosima sa Moskvom. U poslednjem pasusu tog dokumenta čitamo da postoji nada na poboljšanje odnosa, koja se zasniva na saradnji i prijateljskim odnosima između dvije zemlje. I jugoslovenska vlada je spremna da na takvim osnovama pruži svoj puni doprinos unapređenju mežusobnih odnosa.

Odgovor iz Moskve je stigao tek za 6 meseci - 18 maja 1969 godine (11). Verovatno je ruskoj strani bilo potrebno puno vremena da zalljuči, šta treba raditi sa tvrdoglavom Jugoslavijom i kako reagovati na njenu finu aluziju. Dok je Moskva razmišljala, polemika je izašla na stranice štampe.

Od avgusta 1968. a uglavnom od januara 1969 godine, sa sovjetske strane su stalno činjene primedbe na pisanje jugoslovenske štampe o SSSR, pre svega o sovjetskoj intervenciji i njenim reperkusijama u ČSSR. Ovaj problem je pokretao sovjetski ambasador u razgovorima sa Titom i sa najvišim jugosloyenskim rukovodiocima, a pokretali su i sovjetski rukovodioci i rukovodeći funkcioneri prilikom razgovora sa ambasadorom u Moskvi Vidičem. Uporedo sa time, Moskva je učinila i niz zvaničnih intervencija. Na taj način je ovaj problem sa sovjetske strane stalno stavljan u središte političkih odnosa, pri čemu je vršen pritisak na Jugoslaviju kako bi izmenila svoje stavove. Takvih intervencija do avgusta 1969 godine je bilo 16.

18 maja je Predsednik Tito sam primio ruskog ambasadora, preko koga je dobio poruku od CK KPSS i sovjetske vlade. Ton i sadržaj poruke su bili dosta pozitivni. Moskva je izrazila želju da se ne zaoštravaju teškoće, već da se traže putevi za prevazilaženje postojećih razlika u prilazu pojedinim problemima, za poboljšanje i širenje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa. Po čvrstom uverenju Moskve Sovjetski Savez i Jugoslavija imaju više zajedničkog i onoga što ih sjedinjuje nego onoga što razdvaja. Spomenuta je i zajednička borba protiv fašizma. U Moskvi dele mišljenje o mogućnosti prevazilaženja nastalih komplikacija. Predložen je i prioritet saradnje — pre svega saradnja na mežunarodnom planu: zajednička borba za obustavu trke u naoružanju, podržka borbi vjetnamskog naroda protiv agresije SAD, istupanje za što skorije političko rešenje na Bliskom Istoku, protiv neokolonializma u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, podržavanje politike nesvrstavanja „u meri u kojoj ona ima antiimperialistički i antikolonojal ni smjer“(12) .

Beograd je ocenio situaciju kao „orientaciju SSSR, poslednjih meseci, na smirivanje situaciji u Evropi“(13) , kao pozitivniji odnos prema Jugoslaviji. Između ostalog - ponavljana su uveravanja i spremnost za saradnju; smanjio se broj antijugoslovenskih napisa u sovjetskoj štampi i publicistici; pozitivniji su primani predlozi za unapređenje bilateralne saradnje itd.

Posle jednomesečne pauze je odgovor vlade SFRJ i Predsedništva SKJ stigao u Moskvu 19 maja. Ali... Brežnjev nije primio jugoslovenskog ambasadora u toku 25 dana. Da bi smo razjasnili ovu činjenicu potrebni su dokumenti iz ruskih arhiva, kojih sada nemamo. Zbog toga ambasada je bila prinuđena predati poruku načelniku odeljenja u MID da bi je prosledio sovjetskom rukovodstvu. Beograd je potvrdio da postoje uslovi i potrebe za proširenje saradnje u društvenoj i političkoj oblasti, a takođe i u oblasti prosvete, kulture i nauke, na način koji bi doprineo boljem međusobnom upoznavanju. Međutim, ako u moskovskom predlogu su pokušali da izbegnu konflitnih problema, jugosloveni su ponovili i svoj stav prema intervenciji u Češkoj, i stav o uvažavanju nezavisnih pogleda, o pravu slobodnog izbora oblika društveno-ekonomskih odnosa i puteva unutrašnjeg razvoja, kao i pravaca i oblika međunarodnog povezivanja i saradnje. Podvučeno je suvereno pravo Jugoslavije na nezavisnu politiku. Završava se pismo optimistično - željom za nastavljanje i unapređenje saradnje u svim oblastima. I više od toga — državni sekretar za inostrane poslove SFRJ uputio je poziv ministru inostranih poslova SSSR da poseti Jugoslaviju. Poziv je prihvaćen sa sovjetske strane.

Ustvari čvrstiji odgovor Beograda je jasan - Jugoslavija je bila više zabrinuta za svoju nezavisnost i bezbednost nego SSSR. U internim dokumentima SKJ se pisalo: „Stvorena je atmosfera neizvesnosti čak i u pogledu bezbednosti Jugoslavije /pokreti trupa u blizini jugoslovenskih granica, manevri, dvosmislene i preteče izjave, doktrina o ograničenom suverenitetu itd./; vođena je široka politička i diplomatska antijugoslovenska aktivnost, posebno u nesvrstanim zemljama, u cilju diskreditovanja i izolacije Jugoslavije; bojkotovan je IX kongres SKJ, i dr. Pri svemu tome izražavana je "zabrinutost" za sudbinu socijalizma u Jugoslaviji, a svaki naš kritički ili rezervisan stav prema sovjetskoj politici bio je okvalifikovan kao „antisovjetizam" (14).

U to vreme poziciju SFRJ na unutrašnjem i spoljašnjem planu rukovodstvo zemlje je ocenjivalo kao čvrstu, mislilo je da je „položaj Jugoslavije relativno ojačao u skoro u svim pravcima“, što ima značaj i za perspektive odnosa između SSSR i Jugoslavije.

Međutim dokumenti pokazuju veliki interes rukovodstva SFRJ za posetu Gromiko u septembru 1969. godine. Gromikova poseta, kako stoji u dokumentima, trebalo bi doprineti stvaranju uslova za susret najviših rukovodilaca SSSR i SFRJ i posetu Brežnjeva ili Kosigina Beogradu. Osim toga Jugoslavija je zalagala za što šire kontakte između predstavnika parlamenta, gradova, raznih institucija, tj. za što širu slobodnu i uzajamno korisnu cirkulaciju ljudi i duhovnih dostignuća. Interes Jugoslavije je da ekonomska saradnja sa SSSR bude što stabilnija i što obimnija.

Samo jedno pitanje je izazvalo zabrinutost jugoslovenske strane — pitanje o vojnoj saradnji. U Beogradu su znali da Sovjetska vlada izražava interes za nastavljanje vojne saradnje. U pripremljenim materijalama za rukovodstvo SKJ čitamo: „Treba očekivati da će i Gromiko, u razgovorima sa državnim sekretarom ili prilikom prijema kod Predsednika Republike, podvuči posebni značaj koji pridaju nastavljanju vojne saradnje, kao i sovjetsku spremnost da izvrše svoje ugovorne obaveze u ovoj oblasti i da se ova saradnja proširi, u čemu su sadržani i poznati posebni interesi SSSR /vezivanje naoružanja naše armije za SSSR, pristup i opravke brodova sovjetske mediteranske flote u našim lukama, posebni preleti aviona, a kroz sve to i uticaj na vojne kadrove/. Karakteristično je da je u ovom periodu sa sovjetske strane predloženo i sklapanje posebnog višegodišnjeg sporazuma o korišćenju naših luka i brodogradilišta od strane sovjetskih. ratnih brodova“. Beograd je bio zabrinut da takva saradnja u drugim zemljama mogla bi biti iskorišćena za sejanje sumnji i podozrenja pred međunarodnom javnošću(15) .

Beograd se klonio rešenju da je vojna saradnja i realizovanje postojećih ugovora o isporuci vojne opreme moguće samo ukoliko sovjetski uslovi budu prihvatljivi za Jugoslaviju. Beograd je bio zabrinut da je glavni zadatak komunista bio opredeljen kao „ofanzivna borba protiv buržoaske ideologije u svim pravcima“, i kao rezultat — intervencija u ČSSR, jačanje flote u Sredozemnom moru, izlazak jakih flotnih sastava na okeane, jače prisutstvo Sovjeta na Bliskom Istoku itd. U Beogradu su zapazili vežbe komandi i štabova uz njihov izlazak u blizini jugoslovenske granice, probne mobilizacijske uzbune, popunu ljudstvom i materijalnim sredstvima do pune formacije svih sovjetskih jedinica Južne grupacije (snage u Mađarskoj) i jedinica prvog ešelona mađarske i bugarske vojske, psihološki pritisak na Jugoslaviju, kao: „velikobugarska sanstefanska kampanja, proturanje vesti o mogućoj oružanoj intervenciji protiv SFRJ, održavanje neizvesnosti o zajedničkim manevrima na teritoriji Rumunije i Bugarske, dezinformacije o navodnoj opasnosti od kineskih operativnih raketa u Albaniji, o potrebi vojne intervenciji OS VU (16) u Ruminiji i Albaniji i sl.“(17) .

Mada u međuarmijskim odnosima je nastupio period zahlađenja, vojno-ekonomski odnosi i školovanje vojnih kadrova su i dalje postojali zbog toga što je za potrebe JNA ranije bio kupljeno savremeno naoružanje i oprema u iznosu 403 miliona dolara.

Dolazak A. Gromiko SA suprugom i pratnjom u Beograd 2-6 septembra je postavio temelje za prevazilaženje novonastalih protivrečnosti, za normalizaciju i poboljšanje odnosa između Jugoslavije i SSSR-a, za dalju saradnju u raznim oblastima.

Pripremu dolazka sovjetskog ministra inostranih poslova je pratila ozbiljna analiza situacije u odnosima i pažnja prema detaljima protokola. Naprimer, pokloni za druga Predsednika i njegovu suprugu su predali preko protokola DSIP-a. Tako je Tito dobio drvenu kutiju sa deset flaša odabranih vrsta votke i konjaka i dve veće i pet manjih kutija kavijara. Drugarica L. Gromiko predala je preko Protokola za drugaricu Broz pet poslikanih keramičkih tableta sa raznim motivima. Sa svoje strane DSIP SFRJ je smatrao da u skladu sa ranijom načelnom odlukom druga Predsednika nisu potrebne uzvratne poklone. Računalo se da A. Gromiko i supruga već su ranije primili poklone od strane druga Predsednika i drugarice Broz prilikom posete sovjetskih rukovodilaca Jugoslaviji 1955.godine (Zlatna tabakera Krivak, Skulptura u bronzi vajara Putriha, Garnitura naliv pera „lŠefers“, Garnitura idriske čipke za 12 osoba) kao i prilikom posete druga Predsednika SSSR-u 1965.godine (Skulptura u bronzi vajara Kršinića, Zlatna narukvica). Međutim već 3 septembra je Tito predomislio i odlučio je da treba uzvratiti pokloni.

U pripremi jugoslovenska strana je insistirala na značaju utvrđivanja i stalnog afirmisanja principa koji proklamuju i obezbeđuju ravno¬pravnost i nemešanje, jer „svi sukobi i zaoštravanja u dosadašnjim jugoslovensko-sovjetskim odnosima /…1948, 1956, 1958, 1968/ bili su izraz i posledica sovjetski h hegemonističkih težnji i nepriznavanja prava Jugoslaviji na nezavisnu, sopstvenu politiku, shvatanja i praksu“ (18). Iz bilateralnih pitanja Beograd je očekivao razgovor o principah saradnje bez pretnje suverenitetu Jugoslavije, bez političkog pritiska i mešanja u unutrašnje poslove, bez pretnje otkazom ugovora i smanjenjem ekonomske saradnje. Međutim u izlaganju Gromika je bila stalno prisutna težnja da se izbegnu kontraverzna pitanja. Zbog toga on je više govorio o političkim nego bilateralnim odnosima, mada je uspeo da pokaže da Moskva nije odstupila od svojih „principijelnih“ stavova. Posle prvih razgovora sa državnim sekretarom za inostrane poslove M.Tepavcem je Beograd došao da zaključka da „Gromiko nije učinio ni jedan značajniji konkretan predlog iz domena ekonomskih i drugih bilateralnih odnosa, izuzev onog koji se odnosi na razmenu poseta ministra odbrane“ (19). Gromiko je posebno insistirao na pitanju dosta brze posete ministra odbrane Ljubičića SSSR-u. Pokrenuo je razgovor i o poseti sovjetskog ministra odbrane Grečka Jugoslaviji kao uzvratnoj za posetu Ljubičića.

Predsednik Republike Josip Broz Tito primio je sovjetskog ministra 4 septembra na Brionima. Interesantna je činenica da je Tito govorio ruski jezik i prevodioci nisu bili potrebni. Gromiko je pročitao „usmeni odgovor“ CK KPSS i vlade SSSR na poruku Predsedništva SKJ i vlade SFRJ, u kojem je naglasio da sovjetsko rukovodstvo pridaje veliki unačaj saradnji sa Jugoslavijom na svim sektorima i područijima.

Tito je takođe istakao da je jugoslovenska dosledna politika razvijanje i unapređivanje dobrih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Ali on nije izbegavao oštrih pitanja — o napadima na društveno-ekonomski i politički sistem SFRJ, o 1948. godini, o odnosima prema nesvrstanim zemljama, o slobodi štampe, o demokratiji, naročito o intervencije u Čehoslovačku. Tito je puno pričao o svojim ogorčenjima po tom pitanju. „Veoma žalimo kako ste postupali u slučaju Čeho¬slovačke. Takođe žalimo što ste pogrešno shvatili naše ogorčenje. Ja moram u vezi sa ovom temom da podsetim na razgovore koje sam vodio sa najvišim sovjetskim rukovodiocima u Moskvi posle posete Japanu, Mongoliji i Iranu. I vi, druže Gromiko, prisustvovali ste tim razgovorima. Drug Brežnjev je tada govorio o teškoj političkoj situaciji u Čehoslovačkoj. Naglasio je da su se protivnici socijalizma u Čehoslovačkoj osilili. Ja sam tada rekao da treba pomoći Komunističkoj partiji Čehoslovačke da savlada sve antisocijalističke ele¬mente i da stabilizuje političku situaciju. Podvlačio sam potrebu političkog rešavanja situacije. Upozoravao sam da bi primena drugih sredstava, osim političkih, ozbiljno štetila stvari socijalizma. Time sam jasno upozorio protiv primene vojnih i sličnih sredstava. Ovo moje izlaganje najviši sovjetski rukovodioci dobro su primili i molili su me da ja sa svoje strane pomognem u rešavanju situacije u Čehoslovačkoj. Rekao sam da ću posetiti Čehoslovačku - jer sam već i tada imao poziv za posetu - i da ću sa svoje strane pomoći“(20) .

Tito je ispunio obećanje. Prilikom posete Pragu na političkim razgovorima i u zdravici koju je održao na večeri u Hradčanima on je savetovao drugovima iz Čehoslovačkog rukovodstva da oštrije nastupe protiv antisocijalističkih elemenata. Rekao je da nikako ne bi smeo da dozvole da se u Čehoslovačkoj postavi pitanje: socijalizam ili kapitalizam.

Ono što su kasnije učinili u Čehoslovačkoj Tito je jako ogorčilo. On je naglasio da je taj potez bio štetan i za socijalizam u Čehoslovačkoj i za socijalizam uopšte. „Bio sam ogorčen i zbog toga što mi uopšte niste rekli šta nameravate da preduzmete u Čeho¬slovačkoj. Da ste mi to rekli, ja bih vas upozorio da to ne činite, jer će to imati loše posledice za stvar socija¬lizma. Ja sam stari komunista i mogli ste imati pošteniji odnos prema meni“, - rekao je Tito.

U zajedničkom saopštenju „dve strane su konstatovale pozitivne rezultate saradnje u ekonomskoj, naučno-tehničkoj, naučnoj, kulturnoj i u drugim oblastima. One su izrazile spremnost za dalje unapređenje saradnje u ovim oblastima, a na bazi obostrane koristi. Izjašnja¬vajući se za dalji razvoj ekonomskih odnosa između dveju zemalja, dve strane su podvukle neophodnost daljeg izučavanja oblika usavršavanja te saradnje na dugoročnim osnovama“(21) . O vojnoj saradnji u zajedničkom saopštenju nije spomenuto. Ovo možemo objasniti time što je Beograd i dalje bio vrlo oprezan prema nizu stavova Moskve, ne želeći „što jače političko vezivanje Jugoslavije sa SSSR“, da ne bi niko ni slučajno pomislio „da nam je orijentacija na SSSR najpogodnija alternativa“.

Ocenivajući rezultate posete ministar Mirko Tepavac je naglasio da „sadržaj razgovora je u suštini potvrdio sve naše osnovne ocene, koje su izražene prilikom razmatranja jugosloven-sko-sovjetskih odnosa na sednicama SIV i Izvršnog komiteta Predsedništva SKJ, a naročito da se SSSR nalazi u veoma delikatnoj i složenoj situaciji (Kina, odnosi sa SAD, trka u naoružanju, unut¬rašnje privredne teškoće). Ova poseta, razume se, nije niti je mo¬gla, odraziti neku suštinsku promenu sovjetske politike, odnosno sovjetskih dugoročnih interesa i ciljeva, kako u odnosu na Jugo-slaviju, tako i šire; s tim u vezi treba i dalje očekivati povre¬mene teškoće u odnosima sa SSSR, ali u manje oštrom vidu i uz po¬većan prostor za saradnju“(22) .

Orijentacija na dobre odnose na bazi uza¬jamnog poštovanja, saradnja između SSSR i Jugoslavije u sledećim godinama teoretski su težili proširenju i poboljšavanju, ali u praksi nisu bili stabilni. Međutim, to je već drugi period, period 70-ih godina, sa svojim problemima, poteškoćama, usponima i padovima u sovjetsko-jugoslovenskim odnosima.

Rezime

Otnošeniя meždu Юgoslavieй i SSSR v poslevoennый period bыli nerovnыmi. Posle normalizacii otnošeniй v 1955 (Belgradskaя deklaraciя) i 1956 gg. (Moskovskaя deklaraciя) gosudarstvennыe svяzi meždu SSSR i Юgoslavieй razvivalisь po voshodящeй linii, no ne očenь ravnomerno i aktivno. Odnako oni suщestvenno isportilisь posle vhoždeniя sovetskih voйsk v Čehoslovakiю v1968 g. Na osnove arhivnыh dokumentov rassmatrivaюtsя problemы uhudšeniя i vosstanovleniя otnošeniй meždu Moskvoй i Belgradom v 1968-1969 gg. Dokumentы nosяt analitičeskiй harakter i raskrыvaюt vsestoronnie aspektы sovetsko-юgoslavskih otnošeniй v ukazannый period.