Односи Ватикана и некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у погледу верских и световних питања, никад се нису поклапали. На основама Другог ватиканског концила дошло је до контаката и међудржавних односа тадашње Југославије и Свете столице. Протокол о успостављању дипломатских односа, две државе су потписале 1966. године. После потписивања протокола, Јосип Броз Тито је посетио папу Павла VI.
После Тита, у Ватикану су боравили: Цвијетин Мијатовић и Бранко Микулић, али у посетама новом папи — Јовану Павлу II. Том приликом они су и актуелизовали Титов позив, да папа посети Југославија. Али, како је посета стално одлагана, или прецизније, до ње никако није долазило, позив је висе пута обнављан.
Дакле, за живота Јосипа Броза, до посете папе СФР Југославији није дошло.
А после Титове смрти, односи двеју држава су се потпуно пореметили, да би крајем осамдесетих и почетком деведесетих дошли до најниже тачке.
Није потребно превише тражити по архиви Ватикана, да би се утврдила кривица Свете столице за разбијање СФРЈ. Наравно да Ватикан никад није и неће признати кривицу, али низ чињеница говори у прилог констатацији да је врх Католичке цркве, можда, највећи кривац за разбијање тадашње Југославије.
Политика Ватикана, инспирисана жељом и нескривеним интересима на Балкану још од времена успона фашизма, завршетком Хладног рата почетком последње деценије прошлог века, изазвала је крваве сукобе и ратове којима је Света столица дала легитимитет. Несмотрено дата изјава једног високог функционера ватиканске администрације да се „државни планови праве педесет година а реализују у следећих сто година”, показала је право лице врха те физички патуљасте државе ранга светских суперсила. Тада се тек видело, да Стаљиново својевремено изречено потсмешљиво питање: „Ватикан — колико је то дивизија?…”, нема никакве стварне основе.
Одлуку о коначном разбијању Титове Југославије Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, 26. новембра 1991. године. Све је договорено на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Геншером. Тог, 26. новембра 1991, државни секретар Ватикана упутио је меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава, свим чланицама Конференције о европској безбедности. Света столица је тада била мишљења да је дошло време да се међународно признају Словенија и Хрватска, „и то пре божићних празника”.
После тог ватиканског меморандума, Словенија и Хрватска су признате као независне државе, што је изазвало жестоке сукобе и рат, који се, опет уз помоћ Свете столице, проширио и на Босну и Херцеговину. Гласноговорници Ватикана тада су говорили да је то рат против „великосрпских идеја”. Дакле, рат који је Света столица директно покренула против српског народа. У прилог овог тврдњи и податак да је у јесен 1995, када је требало бомбардовати Србе у Босни, свети отац подржао Клинтонову политику и тражио да се објави „рат рату”. Многи се добро сећају, да су тада српски положаји у БиХ данима бомбардовани, и да је страдало висе стотина Срба. Босански Срби Ватикану то никад неће заборавити.
Разбијање СФРЈ није означило и крај уплитања Ватикана у крваве послове на тлу овог дела Балкана. Ватикан је политички и даље настојао да се разбије српска држава и њен народ доведе у подређен положај, у односу на земље Европске уније и Америке. Ватикан је у сложеној косовско-метохијској проблематици деценијама играо на карту Албанаца, настојећи да најпре ослаби Југославију, а заправо Србију. Почетком 1999. Ватикан ставља у функцију свој план из Другог светског рата. Да би се тај план остварио, требало је по сваку цену одвојити Косово од Србије, што је учињено бомбардовањем тадашње СРЈ.
Стварањем државе СЦГ, остварен је и план отцепљења Црне Горе од Србије. Отимањем Косова и Метохије и отцепљењем Црне Горе, Ватикану се отворио пут ка давнашњој жељи стварања „јадранске конфедерације”, састављене од независних држава Хрватске, Црне Горе и Албаније. Тек стварањем евентуалне независне државе Косово, план Ватикана с почетка Другог светског рата, о тој конфедерацији, биће и остварен.
Сад постаје јасно, зашто се Америци жури да до краја 2006. међународна заједница реши будући статус Космета. У прилог тези, да Ватикан код САД и ЕУ инсистира на стварању тзв. јадранске конфедерације, иде и чињеница да је папа Јован Павле II, 25. априла 1993, као прву балканску земљу посетио Албанију, иако у њој живи само 15 одсто католика. Папиној посети Албанци су дали „свенационални значај”, а косовски лист „Бујку” тада је писао како Албанија и сви Албанци света дочекују папу, и да су са Косова, из Македоније и Црне Горе, сви Албанци отишли у Тирану да их папа благослови.
Податак да је папа лично, у обраћању верницима са прозора свог кабинета, 8. марта 1993. рекао: „Пред Богом тражим освету за агресорски рат у Босни”, при том апострофирајући Србију и Србе као агресоре, говори о умешаности Ватикана у грађански рат у БиХ, свакако на страни Хрвата и муслимана.
Однос Ватикана према Српској православној цркви такође иде у прилог тврдњи да Света столица сноси највећу одговорност за разбијање СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данас Србије. Ватикан одавно, са мање или више успеха, покушава да се меша у унутрашње ствари СПЦ. Примера има више, најдрастичнији је свакако да је Ватикан признао аутокефалност Македонске православне цркве. Није на одмет навести и писмо које је 28. децембра 1969. папски изасланик Франциско Паловинети упутио тадашњем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу, поводом изградње маузолеја на Ловћену.
Из писма се јасно види, да Света столица и папа поздрављају рушење капеле на Ловћену, и предлажу да се она смести у музеј у Његушима, где би одговарала намени. Из писма је уочљива жеља Ватикана да загосподари вечним српским православним простором. Много се постигло, каже у писму Паловинети, „свети отац папа је веома задовољан, и предложио би да би било најбоље да се скине она капела. Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом, опијеним великосрпском идеологијом, која је злоупотребила свој народ, који, ето, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ, са новим навикама и новим животом, је народ будућности и нових прегнућа, па је свети отац папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га врати у праву Христову веру, за шта је вољан да да 500 милиона лира као помоћ за изградњу маузолеја”.
Папа ће, каже се у писму изасланика Паловинетија, тражити да у Маузолеју буду и кости Луције Црногорке (Озане Которске). Познато је да је капела срушена, и да је Маузолеј на Ловћену изграђен. И да је, те 1969. на овај начин почело разбијање српског бића у Црној Гори, које је недавно резултирало распадом државне заједнице СЦГ. Дакле, 37 година после рушења мале Његошеве капеле на Ловћену, за коју многи Срби кажу да је била светионик СПЦ и да је обједињавала православни простор на Балкану.
Јасно је такође, да је Ватикан унутар српског националног корпуса пронашао људе који су забили нож у леда српској популацији на Балкану, при чему је Америка, уз помоћ европских земаља католичке вере, употребила доктрину — разједини непријатеља и победи га. У ствари, само је примењена стара римска изрека, коју су обилато користили непријатељи српства кроз историју: „Divide et impera.”
Сада, када је српско биће подељено у више држава, потребно је разбити и српски корпус у Србији. Ово би посебно морала да има у виду Српска православна црква, не водећи рачуна о иступима појединих политичара, који баш много не полажу на веру. После свега, тешко је прихватити и оправдати неке поступке врха СПЦ.
Шта би рекао владика Николај Велимировић, неумољиви борац против конкордата, да чује да је епископ његове пастве Лаврентије, са 36 свестеника своје епархије, ишао на поклоњење папи у Ватикан, и да је са његовим допуштењем десет свестеника Шабачко-ваљевске епархије ишло у Торонто, да на интернационални дан младости, у августу 2002, дочека папу?
Шта би рекао патријарх српски Варнава, који је у борби против конкордата изгубио живот за веру православну и светосавску?
Шта би рекао Јустин Целиски, који римокатолицизам сматра за јерес, да чује како српски епископи о јересу говоре као о „сестринској цркви”?
Да владика Шабачко-ваљевски није усамљен у идејама о уједињењу СПЦ са Римокатоличком црквом, говори податак да и владика ниски Иринеј ватиканску цркву назива сестринском. „Идеја о уједињењу две цркве није нова. Јер црква је једна, и те разлике у канонском смислу нису нешто страшно што се не може превазићи. Зато смо ми увек прихватали и добро сарађивали са сестринском Римокатоличком црквом. И с њом смо у веома добрим односима”, рекао је владика Иринеј.
Посебно забрињава што су владике Лаврентије и Иринеј, изгледа, све учинили са знањем Светог синода СПЦ, који о овим проблемима и даље званично ћути. Као да су српске владике заборавиле речи Светог Саве, на Сабору у Жици 1224. године, када је у беседи рекао: „Срби, мој народ, Христови су, не папини”. Тако је Свети Сава Ватикану јасно поручио, да о јединству католичке и православне цркве нема ни говора. Знају свакако српске владике, да је свети Марко Ефески, неумољиви борац против католичке јереси, оставио завештање православљу: „Бежите од паписта као што се бежи од змије”.
Како објаснити злочине над Србима у прошлости, како објаснити Јасеновац, када је папа у последњих 15 година више пута боравио у Хрватској, али Јасеновац никад није посетио. А жртвама Јасеновца владика Николај написао је службу, у којој каже да су „усташе за ревност у злу, добро знану свима, похвале добиле из пакла и из Рима”.
Изгледа да део СПЦ пактира са Ватиканом. То је јасније, ако се зна да је СПЦ 2002. године 700.000 српских новомученика, који се славе 13. септембра, избацила из календара. Да ли је то учињено да се званичници Свете столице не би подсећали да су у име вере римокатолици над Србима починили злочин?
Све више се говори о преговорима Ватикана и СПЦ, а каже се да нема препрека да папа посети Београд, само се чека повод.
Постоје информације да су поједини српски епископи чак тражили оставку патријарха Павла. Зато је патријарх морао да доноси потврду конзилијума лекара, да је способан да и даље врши своју дужност.
Појединци из врха СПЦ признају, да оно што се тренутно дешава у врху српске цркве није добро, да о многим важним питањима сагласности нема. Посебно када је реч о уједињењу са Римокатоличком црквом, о чему се уназад пет година све висе говори.
Све је висе екумениста у Српској патријаршији. А зна се да је реч о покрету за зближавање свих хришћанских цркава.
Владике СПЦ поделило је питање, да ли је екуменизам промашај или решење за Србију и српски народ. Има оних који тумаче да екуменизам и нови светски поредак имају исти циљ, глобализацију планете.
Хришћанска коалиција у САД све више узима маха, и прети да уништи америчку демократију. Велики број интелектуалаца упозорава, да та коалиција није ништа друго до одскочна даска Републиканске партије. Кажу такође, да та коалиција покушава да се тајно увуче у живот свих Американаца. Уз то, тврди се да се ускоро очекује стварање нове организације у којој ће бити хришћанска коалиција и католичка алијанса, у којој су сада уз католике и Јевреји. Бивши вођа Хришћанске коалиције Ралф Рид, отворено каже да његова коалиција заступа интересе екуменистичког покрета у правом смислу. А у Америци, тврде да је реч о најтежем облику насиља над мишљењем.
Управо због тога највећи део српских владика тврди да се треба клонити било каквих конкордата и екуменизма. По њиховом мишљењу, Србе је кроз векове очувала Српска православна црква којој је темеље ударио Свети Сава.
Што се СПЦ тиче, у Патријаршији кажу да се ту тек очекују проблеми. Стога, није необично што је већина свештеномонаха, монаха, монахиња и свестеника са скупа у манастиру Сопоћани, у фебруару 2001. године, упутило апел свету, у коме се, на крају каже: „Потписници апела су пре забринути и устрашени сатанским плановима екумениста, који према СПЦ делују преко Светског савеза цркава”.
Исказивање моци је покретачка снага екуменског покрета. А то подразумева америчку моћ и њену доминацију у сваком погледу, осим у верском. Јер верска моћ припада само папи.
О умешаности Ватикана у разбијање СФРЈ, СРЈ и коначно СЦГ, почетком 2000. године проговорио је отворено пензионисани војни свестеник америчке војске Роберт Биглер, који је саопштио да је из најпоузданијих извора добио тајне банковне рачуне Ватикана, који потврђују да је Католичка црква, заједно са немачком владом, дестабилизовала Југославију тако што је сепаратистима на овом простору Балкана упумпано висе милиона долара, за које је Биглер рекао да је реч о крвавим доларима.
Ако је папа Јован Павле II имао задатак да разбије СССР и тако створи нове католичке државе, неизоставно се намеће питање — да ли нови папа Бенедикт XVI има задатак да разбије православље? Да ли ће се СПЦ понашати у складу са својом вековном политиком, да о свему треба са сваким разговарати, а на коленима се појавити само пред Богом — остаје да се види. За крај, као опомена, нека послуже реци поруке владике Николаја Велимировића, када је говорио о опасности по СПЦ: „Ако неко каже, јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану”.
Руска православна црква је одбацила било какве приче о уједињењу са Римокатоличком. За РПЦ и њеног патријарха Алексија II, неприхватљиво је учење које стиже из Ватикана, да је време да папа, као Христов представник на земљи, мора имати доминантну улогу после уједињења римокатолика и православаца.
АПИС 19.9.2006.