САДРЖАЈ

• Увод
• Библиографија
• О аутору

ГЛАВЕ

1. Исламски екстремизам и Европска истраживања
   • Пораст иранског утицаjа
   • Подстицање Албанаца
   • Интерес САД за терористе на Косову и Метохиjи
2. Турска, Албаниjа и „Република Косово”
   • Употреба религиjе
   • Турска, Албаниjа и Косово и Метохиjа
   • Планирање „Републике Косово”
3. „Ослободилачка Воjска Косова”
   • Шта jе „Ослободилачка Воjска Косова”?
   • Профил терориста
   • „Пси рата” су стигли
4. Професија „терорист”
5. „Албански терористи”на енглеском језику

Увод

Jугоисточна Европа, нарочито Балканско полуострво, jе традиционално била предмет броjних геополитичких, геостратегиских и новинарских анализа и тема дебата између балканских, Европских и општих стручњака за међународне односе. Данас, заjедно са српским питањем, наjконтроверзниjи проблем jе албанско национално питање.

Основни проблем безбедности у ширем геополитичком оквиру, jе разумљив. Али што се западних аналитичара тиче, остала питања имаjу приоритет и то: људска права, демократиjа и остала питања коjа би могла постати доминантна у датоj фази решавања кризе.

Очување регионалне безбедности и стварање стабилних политичких-економских односа на Балканском полуострву су приоритети политике Међународне заjеднице, пошто се сада оцењуjе да су наjважниjе леjе у Европи смештене у Косову и Метохиjи, у Албаниjи и на Западноj Македониjи.

Процењуjући према инвестициjама, ресурсима и геостратегиским елементима, покраjина Косово и Метохиjа вреди више од 500 милиjарди долара. У ствари заштићени албански сецесионистички руководиоци, у њиховим покушаjима да преузму на себе руковођење албанским народом, могли би да играjу важну улогу у општем управљању на jугоисточном делу Европе. Премиса „Ко год да управља Балканом и Косовом и Метохиjом, управља стабилношћу и нестабилношћу Европе” jе добро употребљена од албанских руководиоца у покушаjу да дестабилизуjу таj део Европског континента, с намером да то искористе за стварање „Велике Албаниjе”, тj. за стварање искључиве могуће силе и моћи на Балкану. Њихови покушаjи су намењени да обезбеде решење „Косовског питања” укључивањем међународних посредника, до тачке интернационализациjе проблема, што траже по сваку цену, укључуjући и подстрекавање и учешће у терористичким активностима, измишљотинама да би заплашили српски народ и приморали га да емигрира и остави земљу сецесионистима.

Политички циљеви сецесиониста садрже и конвенциjалне и неконвенциjалне облике: политичке активности, удружења, медиjе, подржавање тероризма, гериле, криjумчарење, шверцовање дроге и насиље свих врста, потпуни мозаик издаjа ради збацивање власти српске државе и Савезне Републике Jугославиjе и колективни отпор српском народу и политичким партиjама, без обзира на њихове политичке програме, партиjске активности и однос према данашњоj влади.

Милан В. Петковић, 1998.

Исламски екстремизам и Европска истраживања

Косово и Метохиjа jе региjа са огромном историском и цивилизационом важности, нарочито у погледу отпора ширењу исламизма у Европу.

Рат у Босни и Херцеговини, закључен Деjтонским уговором, такође претставља покушаj да се осигура продор исламизма на Балкан и да повеже већи броj држава и региjа са муслиманским становништвом и исламом као религиjом већине. Део тог процеса обухвата дугорочне покушаjе албанског руководства да образуjу „Велику Албаниjу”, коjу садрже данашња Република Албаниjа, Косово и Метохиjа, као и делови Македониjе, Црне горе и Грчке. Последице штраjкова коjе су оргазовали Албанци и универзитетски студенти на Косову и Метохиjи 1988 и 1989, поjачали су наступе насиља са трагичним последицама, присилили Српску владу ду предузме енергичне мере да би потисла антивладине и терористичке активности и успоставила нормалне животне услове у том делу Републике. Зато су на почетку деведесетих, терористичке групе и њихови руководиоци усвоjили нову стратегиjу коjа се поjачала 1996 и 1997. Њу су карактерисали напади коjи су били усмерени на владине установе, Србе, Црногорце и оне Албанце коjи су одлучили да помогну jачање легалне и легитимне власти Србиjе и Jугославиjе. Само за пар месеци краjем 1997 и почетком 1998, активност терориста на Косову и Метохиjи jе проузроковала смрт више од 70 грађана и чланова српске милициjе и jугословенске воjске. Оваква ескалациjа насиља била jе резултат темељних припрема сецесиониста у Албаниjи и Босни и Херцеговини и подршке различитих муслиманских држава, нарочито Ирана и његових исламских екстремистичких милитантних установа и организациjа.

Пораст иранског утицаjа

Нарочито поjачавање иранске активности у Албаниjи и на Косову и Метохиjи jе регистровано после састанка исламских држава, коjи jе одржан у Џеди 1994 и састанка групе Д-8 исламских држава, коjи jе одржан у Истанбулу 1996. Донета jе одлука да се помогне „браћи на Балкану” свим расположивим средствима, укључуjући и воjну помоћ. Очигледно, „сва расположива средства” обухватала су и „свете ратнике” — муџахедине и остале терористе.

Балканско полуострво jе изабрано за базу организованог ширења ислама у Европи. У исто време Италиjа jе изабрана као базна држава за командне и управне центре и централе у служби управљања исламским екстремистичким снагама и фондовима.

Према енглеским аналитичарима, коjи су упознати са тим проблемима, мало jе вероватно да ће Међународна заjедница понудити одлучну подршку легалним властима СФJ, jер се она не осећа угрожена. То ће фаворизовати исламске екстремисте и допустити им да делуjу неометано и учврстити њихово држање према плану за успостављање широко разгранате и отпорне терористичке организациjе са утврђењима у насељеним местима са муслиманским становништвом. Имаjући то на уму, албанска сецесионистичка мрежа jе лансирала ефикасну пропагандну психолошку кампању на Западу с намером да добиjе подршку или макар симпатиjе пре њихове главне офанзиве коjа се припремала под изговором стварања независних муслиманских држава коjе ће деловати као „заштитни зид” против тероризма у Европи. Отуда, ниjе било изненађење да jе Претседник САД толерисао њихове сецесионистичке аспирациjе. За разлику од енглеске владе, коjу jе тада предводио Џон Меjџор, коjа jе покушала да пригуши агресивниjе аспекте политике САД у погледу бивше Jугославиjе и за време грађанског рата у Босни и Херцеговини, нова влада, коjу jе предводи Тони Блер, jе дала безусловну подршку Клинтоновоj Администрациjи. Зато, нико не треба да очекуjе да ће енглеска влада обезбедити неко битно одобрење Србиjи и Савезноj Републици Jугославиjи да настави са своjом политиком што се тиче Косова и Метохиjе. Обезбеђење независности за албанску мањину на Косову и Метохиjи jе важан циљ балканске политике Клинтонове Администрациjе, jер то захтеваjу интереси САД да одржава физичко присуство у Европи и кроз НАТО и независно — са трупама стационираним у савезничким балканским државама, коjима САД даjе богату подршку, и да директно и индиректно, управља Балканом користећи те савезнике.

Ескалациjа тероризма на Косову и Метохиjи у 1997 и 1998, означава почетак нове фазе дугорочног плана коjи jе Техеран припремио за Балкан. То обухвата моћне припреме за подстрекавање неприjатељства и расађивање екстремне исламске идеологиjе у региону. Од пролећа '97 jе уочен пораст интереса Техерана за Балкан и Апенине. Вероватно због пораста напетости између Ирана и западних држава после истраге над иранским грађанима у Немачкоj, коjи су оптужени за шпиjунажу у корист Ирана. Развоj у Босни и Херцеговина принудио jе иранску администрациjу и Алиjу Изетбеговиша да одржаваjу релативно низак ниво односа, с намером да избегну да присиле Европу да потпуно усклади политику са САД у конфронтациjи са Ираном, jер би то створило тешкоће у остварењу циљева, коjе су поставила руководства исламских екстремистичких установа. Све то jе повећавало важности Апенинско-балканског региона за Техеран и његов интерес за Албаниjу и Албанце на Косову и Метохиjи, као и њихове савезнике. То обjашњава упорност Техерана у проналажењу и оснивању утврђења у том делу Европе.

Прва демонстрациjа важности Апенинског и Балканског геополитичког региона и еластичности локалних исламских утврђења у ангажовању, припреми и извршењу терористичких операциjа, био jе покушаj атентата на Папу Jована Павла II у пролеће 1997 у Сараjеву. Важно jе да jе (иако jе та намера пропала), операциjа била планирана у време када „умни центар” иранске обавештаjне службе у Милану (Италиjа) ниjе био jош потпуно оперативан. То значи да он ниjе могао да обезбеди обавештаjну и логистичку подршку за ту операциjу. Другим речима, атентат jе организован и извршен само помоћу „локалних” снага и средстава, уз помоћ дате подручне оперативе. Треба истаћи да су припреме обухватиле различите сегменте Обавештаjног одељења иранског Министарства Иностраних Послова, дате елементе од стране иранских снага за специjалне задатке „Ал Људс”, у служби за организовање и извршење терористичких напада у иностранству, у деловима специjалних jединица за унутрашњу безбедност и неке чланове терористичке логистичке базе у Сараjеву. Планирање и извршење операциjе jе координирао Меџид Шахрам, ирански терористички инструктор, познат специjализованим установама у различитим западним државама.

Ангажоване снаге за извршење атентата, су идентификоване као „блиске проиранском Хесболаху”. Екипа jе обухватала групу самоубица од 18 терориста из Турске, муслиманске Босне и Ирана. Захваљуjући недовољноj координациjи између различитих подгрупа и оскудним снагама подршке, атентат jе пропао. Операциjе коjе jе спровео ИНТЕРПОЛ, милициjа и специjалне службе у западним државама, откриле су неколико исламистичких терористичких група коjе су оперисале у Европи, и биле повезане са Иранском Таjном Службом коjа обезбеђуjе задатке, инструкторе и логистичку подршку. Међутим, упркос чињеници да jе план атентата затаjио, ова терористичка структура — потпомогнута од Ирана — jе показала своjу упорност и ефикасност, jер су терористи нашли пута и начина да избегну хапшење.

Краjем септембра 1997, Техеранска терористичка организациjа jе била спремна да понови атентат на Папу. Група од око 20 терориста из различитих држава jе послата у Болоњу (Италиjа). Међутим, само пар сати пре атентата, Италиjанске Безбедносне Снаге су откриле и ухапсиле 14 чланова те групе.

Друга успешна антитерористичка операциjа — намера се не односи на таj инцидент — jе она коjу су извеле jединице СФОР-а у Фоjници (Босна) 1996. Откривена jе Терористичка база, заплењено jе оружjе и опрема за специjалне задатке, као и већа количина експлозива и нека документациjа. Откривено jе да терористички огранак у Босни и Херцеговини предводи Али Резах Баjата. Његове директиве су обухватале — између других ствари — организовање терористичких активности у СР Jугославиjи. Због прекршаjа безбедности и оскудних резултата у организовању терористичких операциjа у Jугославиjи, Али Резах Баjата jе опозван од Техерана, а убрзо после отпуштен са свог положаjа координатора за Босну и Херцеговину.

Краjем 1997, ирански дипломата Махмуд Нурани jе именован за вођу иранског обавештаjног центра у Риму. Имао jе искуство из Либана и успех jе у осамдесетим да успостави проиранску екстремистичку исламску организациjу „Хесболах” у Беjруту. Тамо се специjализовао у бомбашким нападима и киднаповању талаца, што jе била корисна база за извршавање терористичких активности на Балкану и широм Европе. У исто време, служба Министра за Обавештаjне Послове jе дата Курбан Али Наjеф Абадиjу, блиском приjатељу Аjатолаха Хамнеиjа. Његов наjважниjи задатак, на коjем jе био ангажован пошто jе преузео службу, jе управљање и надзор иранске обавештаjне и терористичке активности у Албаниjи. Та држава, заjедно са Косовом и Метохиjом, требала jе да се користи као одскочна даска за учвршћење „Муслиманске Трансверзале” (такође зване „Зелене Трансверзале”) до Босне и ако jе могуће даље у Европи. иранска инфраструктура у Албаниjи jе показала извесни ниво ефикасности, макар у последње време, првенствено зато што jе jе заснована на принципу „бесе” (или омерта), коjа jе дубоко укорењена у албанском друштву од пре памтивека, веома слично италиjанскоj мафиjи. чињенице су показале да су општи услови за поновно исламско осваjање Албаниjе били веома повољни. 1997 Албаниjа jе ушла у дизинтеграциону фазу, коjа jе кулминирала марта исте године. Тирани jе безнадежно била потребна помоћ, без обзира на њен извор, а већина народа jе била усмерена искључиво на голо преживљавање, па се окренуло на пљачку, тероризам, шверцовање дроге, криjумчарење оружjа, киднаповање и бело робље. Све ове криминалне активности олакшале су стварање терористичких организациjа и оjачање терористичких мрежа. ирански обавештаjни кругови су оценили да jе Албаниjа „сазрела” и да може да прихвати увођење екстремистичког исламизма, коjи би се увео у два нивоа, према плану Техерана. Jавно, Иран и његови исламски партенери су уградили исцрпну финансиску подршку у систем, почев од банака и финансиских установа до економиjе, укључуjући и броjне хуманитарне организациjе, коjе су понудиле све врсте социjалних служби и помоћ за сиромашне и „повређене”. Таjно, jе створена широка мрежа да успостави обавештаjно-оперативну базу намењену да покриjе читаву Европу, идући првенствено кроз Балкан и Италиjу.

Подстицање Албанаца

Постоjе jасне индикациjе важности „Подстицања Албанаца” тj. иранског продора у Албаниjу. Састанак иранског Врховног Економског Савета на почетку 1998, бавио се искључиво ситуациjом у Албаниjи. На састанку jе учествовао, заjедно са другим утицаjним званичницима Подпредседник Савета Безавах Наваби, нови опуномоћеник за координациjу jавних социjално-економских подстицаjа у Албаниjи, гувернер иранске Централне Банке, Мохсен Нурбакан, као и главне фигуре релевантних иранских установа и министара. Надаље, Наваби jе давао упутства за координациjу послова и активности иранских обавештаjних структура. Он jе сугерисао да се зацрта дугорочни план коjи jе требао да лансира потпомогање три иранска дугорочна циља у Албаниjи:

1. Образовање комерциjалне оперативне базе близу „срца Европе” (Немачка, Француска, Италиjа, Бенелукс, Шваjцарска).
2. Учвршћивање стратегиске трансверзале према Сараjеву и Тирани, повезане са поjачаним субверсивним исламским политичким присуством.
3. Организовање побољшане поште за иранску Обавештаjну службу, коjа би jоj омогућила да извршава операциjе и изводи задатке у вези са продором у Италиjу, Аустриjу, Грчку и даље на европски континент.

Остварење планова Техерана jе већ почело. Оперишући кроз иранске полузваничне организациjе и фондациjе, иранска Обавештаjна Служба jе остварила контакте са броjним исламским и иранским трговачким компаниjама и пословним људима у већим албанским градовима и успоставила канале за прављење и финансирање нових претставничких служби. У међувремену, Техеран jе урадио широке кораке да учврсти економску подршку и оjача односе са Албаниjом кроз арапско-исламске банкарске установе. То jе био скоро jедини извор за унос чврсте валуте у Албаниjу, и постављаjући привржене особе на сам врх финансиске олигархиjе, Техеран jе трансформисао већину локалних банака и финансиске установе гарантуjући неометано и траjно иранско присуство и продор у све сегменте албанског друштва. Ове банке имаjу утврђене званичне односе са неколико иранских банака и тиме су потпуно легалализовале иранско присуство у свим сферама финансиjа. То jе резултирало у потпуном прихватању иранског присуства као нормалног и чак пожељног у овоj ситуациjи. Мохсен Нурбакан jе дао упутства тим банкама да инвестираjу у Албаниjу без обзира од сиромашан профит и ризичне пословне чињенице. Званичници иранских финансиских обавештаjаца су размештени у свим Техеранским установама у Албаниjи и блиско садеjствуjу са оперативцима Министарства обавештаjних послова у погледу финансирања кампова за обуку терориста, куповину оружjа и воjне опреме, „прање новца” и у другим активностима.

Заjедно са тим покушаjима, иранска обавештаjна служба поjачава своjе активности са организованим криминалом и у Албаниjи и у иностранству. Од почетка 90-их година, ирански обавештаjци користе луке у Албаниjи за шверцовање оружjа и лекова у Босну и Херцеговину, „прање новца” и криjумчарење дроге са Блиског истока за италиjанску мафиjу и друге илегалне активности. Све веће операциjе иду кроз албанску луку Дурако, док се мање, а деликатниjе пошиљке усмераваjу у луку Севини (северно од Дурака). Међутим, од средине 1997, Албаниjа jе постала центар и основна транзитна тачка за криjумчарење оружjа, чиjи репови воде до Босне и Херцеговине, за караване дроге, коjи иду са Блиског истока и из Колумбиjе до „срца Европе” и прање новца из Русиjе у ЕУ. Италиjанска мафиjа претставља важну снагу и драгоценог савезника за иранске обавештаjце. Географска блискост између Албаниjе и jужне Италиjе подстичу опасне односе између мафиjашких канала на Италиjанском jугу и албанских шверцера, коjи понекад користе и неке делове црногорске териториjе за преношење пошиљки до Западне Европе. Заjедничке координате иностраних криминалних група, коjе су постале jош активниjе у Албаниjи, су — организовани гангстери, шверцери дроге, чланови терористичких група и организациjе са Косова и Метохиjе као и са Блиског истока, Авганистана, Пакистана, Ирана, Сириjе, Либана и Турске.

На Италиjанскоj страни Jадрана, напуљска мафиjа има своjе дефинисане интересе у управљању комуникационом везом Тирана-Бриндизи. Она jе трансформисала луке дуж jужне обале Италиjе у прихватне центре за илегалан улазак у државу, па отуда и у европску Униjу. Наjактивниjи су они мафиjашки огранци коjи су ангажовани на оружjу и шверцовању дроге, „белом робљу” и прању „прљавог” новца. Уз све то, брзо се ширило криjумчарење илегалних страних држављана; таj криминални феномен широко користе ирански обавештаjци да инфилтрираjу агенте и терористе у све европске државе.

Уз све то, Иранци су поjачали своjе покушаjе да оснуjу и активираjу кампове за обуку терориста коjи су намењени да делуjу на Косову и Метохиjи и западно-европским државама. У том они садеjствуjу са другим државама коjе подржаваjу екстремни исламски тероризам. Регрутациjа jе првенствено усмерена на осиромашени социjални слоj у Албаниjи. До сада, заjедно са банкама, Иранци су образовали броjне фондациjе коjе су ангажоване у активностима хуманитарне помоћи.

Наjважниjа „конструкциjа” у систему jе установа Свети Рат — Џихад, коjи jе уведен у Албаниjу на смишљен и скоро неприметан начин. Организациjа „Исламски Џихад” делуjе у Албаниjи као високо подстицаjна структура са веома великим фондовима. Она jе ангажован у развоjу малих предузећа, изградњи мањих фабрика и отварање послова у урбаним и другим осиромашеним регионима. Захваљуjући комуналним проjектима и финансиским активностима „Исламски Џихад” (такође знана и као „Џихад Конструкциjе”) jе постала важан инструмент, коjи користе Иранци да придобиjу симпатиjе народа и стекну популарност и поштовање у друштву. Оваj тип социjалног окружења ствара повољне услове за регрутовање особа и захтевање активне подршке од установа, било да су то лучне власти, фабрике, други инфраструктурни обjекти или чисто финансиске установе.

Интересантно jе да су, кључне производне исламске асоциjациjе што су „Ал Хармаjун” и „Ал Мувафак” усмерене на регрутовање следбеника ислама какав проповедаjу Иранци — без обзира на њихову шиитску ориентациjу — и претстављаjу други инструмент за ширење иранског утицаjа. Ослањаjући се на огромне донациjе и субвенциjе држава из Залива и на могућност осугурања добро плаћених послова у тим државама, ове организациjе се обично користе да регрутуjу и увежбаjу албанске муџахедине. Њихови методи регрутациjе су испитани и побољшани у Авганистану и Босни и Херцеговиниа.

Помоћу исламских образовних установа и проjеката за развоj руралних заjедница као фронта, Иран и његови арапски савезници су образовали кампове за обуку у удаљеним и неприступачним зонама Албаниjе. Да би ове кампове учинио оперативним, Техеран jе убацио броjне групе Арапа и албанских муџахедина из Босне, где су се они борили у jединицама муслиманске воjске. После кратког застоjа у кориштењу кампова, специjални тимови — састављени од ветерана-муџахедина или свеже обучених Албанаца — су послати на задатке у иностранству. Многи су послати на Косово и Метохиjу директно или преко Македониjе. Наjбоље особље jе послато у Западну Европу, да позираjу као избеглице, а шверцовали су се лађама у Италиjу, Француску и Шпаниjу. Блиске односе албанске, иранске и Италиjанске мафиjе су засновали ирански обавештаjци ради криjумчарења оружjа, дроге, фалсификовања докумената и новца, али и за криjумчарење иранских агената у западне државе, преко Италиjе.

До краjа 1997, Техеран jе потпомогао обуку и припреме „ОВК” као и пренос оружjа и специалиста кроз Албаниjу. Почетком 1998, ове активности су поjачане. Интересантно jе да су, примарни циљеви — стварање платформе за ширење ислама — проширени, тако да су обухватили стварање осовине Тирана-Сараjево. И поред свега ескалациjа Џихада jе остао примарни циљ Техерана.

У jесен 1997, врховно руководство у Техерану jе одлучило да почне испорука велике количине оружjа и воjне опреме таjноj албанскоj организациjи на Косову и Метохиjи. Хамнеиjеве инструкциjе су биле да се та помоћ користи само за добиjање независности Косова и Метохиjе и проглашење независне „Републике Косово”. Та иранска одлука jе била део политике, коjа се користила док Техеран ниjе ограничио директно финансирање активности у СР Jугославиjи, за стварања просветних установа и образовних проjеката сепаратистичких група, коjе су засноване на фундаменталистичкоj исламскоj идеологиjи. Jедина намена тог потеза jе била потпуна индоктринациjа маса и стварање широке подршке са слепим поверењем у идеjе коjе долазе са извора у Техерану. Финансирање терористичких и других активности jе ограничено на припреме и подршку ван Jугославиjе — у Босни и Херцеговини, Албаниjиа, Ирану, Авганистану, Пакистану и другде.

Међутим, издати су налози да се уклоне те разлике: инструкциjе Техерана обухватале су квалитне промене у иранском укључивању на Косово и Метохиjу. На почетку 1997, ирански обавештаjци су издали задатак да се сецесионистима на Косову достави прва испорука ручних граната, митраљеза, аутоматских пушака, опреме за ноћно осматрање и комуникациона опрема из њихових складишта у Албаниjи. Док су очекивали инструкциjе из Техерана, изведене су обимне припреме у Албаниjи, а Иранци су чак обећали Албанцима и командантима „ОВК” да ће им организовати воjну обуку у камповима Специjалних Jединица Револуционарне Гарде у Ирану. Међутим, илегалне испоруке оружjа су настављене, указуjући да Техеран планира и да створи воjну операциону зону на Косову и Метохиjи и да заговара Џихад.

У планирању нивоа притиска за „ОВК”, Техеран jе користио процене из времена припрема 1990 године за следбенике Ибрахима Ругове, руководиоца Демократске Алиjансе на Косову, — као и реакциjе на захтеве за оружане операциjе на Косову и Метохиjи. Пораст иранског укључивања у Албаниjи и на Косову и Метохиjи имао jе директног утицаjа на оперативу структуру и организациjу „ОВК”, па су почетком 1998 плански пуштене гласине да jе почео „ослободилачки рат”, приметним броjем терористичких напада на полициjске станице, установе српске Владе и инсталациjе Jугословенске воjске на Косову и Метохиjи.

Догађаjи су узели такав курс, да се централни положаj „ОВК” не сме се занемарити. У ствари, подршком Техерана наjрадикалниjи елементи у покрету за независност Косова, су постали важниjи и утицаjниjи. Ако садашњи трендови преовладаjу, исламистичка „ОВК” би могла постати одлучуjући фактор у обртању ситуациjе у целоj покраjини. Уз све то, терористичке активности су постале део дневне реалности на Косову и Метохиjи. Заjедно са масовном пропагандом кампањом и иранском подршком, ширење тероризма би се могло реално сматрати као почетак оружаног устанка, коjи прети да се даље шири.

Наjвећу предност коjу има Техеран, jе способност да поjача Косовско-албански савез помоћу „ОВК” и његове терористичке борбе.

Уз све то, нема сумње да jе у Вашингтону порастао интерес да он управља Косовским проблемом у правцу оружаних конфликата, коjе провоцираjу „ослободилачке снаге”, потпомогане из Ирана. За Клинтонову администрациjу, Косово претставља друго отворено питање, коjи треба да се користи ради притиска на Београд. То се jасно демонстрирало изненадном и неочекиваном одлуком да се то питање обухвати у дневном реду II Конференциjе о Извршењу Деjтонског уговора у Босни и Херцеговини. Са аспекта иранске доминациjе на ширењу ислама, питање субверсивног и терористичког покрета на Косову и Метохиjи, могло се поставити сасвим случаjно или по таjном Споразуму о Сарадњи коjи jе у ствари сачињен између Вашингтона и Техерана.

Долазак исламизма (потпомогнутог из Ирана) у Босну и Херцеговину, у Албаниjу и на Косово извесно ниjе случаjан. У оба случаjа, Иранци покушаваjу да протуре муслиманско друштво, коjе данас иначе нагиње ка западним вредностима и секуларизму, с намером да преусмери оно што jе почело као „национално ослободилачка борба” сецесионистичких Албанаца, у бастион исламског тероризма и радикализма.

Иранци и њихови савезници су уживали подршку од привржених следбеника верских руководилаца оба покрета. То се несме потценити — нарочито због тога што jе Техеран већ стигао у Сараjево — пошто би могућ успех у Албаниjи, на Косову и Метохиjи и у Македониjи могао имати озбиљних ефеката, jер Међународна заjедница ниjе учинила прикладне и активне кораке да то спречи.

У Босни и Херцеговини, Запад и ОУН под руковођењем САД — отворено су подржали и помогли успон муслиманског режима. Званичници Клинтонове администрациjе су одлучили да „затворе jедно око” када су Иран и његови савезници испоручивали оружjе и добровољце муслиманским снагама у Босни, флагрантно-срамно кршећи забрану УН за трговину оружjем. Откриће завере против Папе, потпомогнуто од стране Сараjевског режима и покровитељство над исламским тероризмом у срцу Западне Европе, присилиле су неколико запдних влада да преиспитаjу своjу политику у Босни.

Интерес САД за терористе на Косову и Метохиjи

ДИА — воjна обавештаjна служба САД, jе блиско надгледала проблем Косова и Метохиjе. Њен општи став jе био да jе то унутрашњи проблем Србиjе и СР Jугославиjе, коjи би требало решити демократским путем. ДИА окривљуjе обе стране за данашњу ситуациjу у jужноj српскоj покраjини, мада већу одговорност приписуjе Београду. Таj орган истиче да стрпљење Међународне заjеднице истиче и да jе последњи час за настављане започетог диjалога. Решење jе предвиђено у облику „шире аутономиjе”, али без сепарациjа Косова и Метохиjе од Jугославиjе. ДИА веруjе да jе дефинитивно решење у рукама Jугославиjе и да ће будућа држава и будућа региjа као целина зависити од приступа коjи ће користи Jугославиjа у решавању тоог проблема.

Операциjе тзв. ОВК су оцењене као класична терористичка активност, коjа подлеже антитерористичким радњама и мерама, коjима се користе власти. Према истом томе органу, све то може да прерасте сукоб.

Аналитички и обавештаjни кругови у САД Обавештаjноj служби оцењуjу да тзв. ОВК „ради по своjоj тактици, али успех не би требало очекивати убрзо”. И даље, „насиље ће се наставити да би привукло пажњу Међународне заjеднице.: Политички циљеви терористичке организациjе су независно Косово и могуће уjедињење са матичном државом. Зато, треба очекивати да ће „ова организациjа настоjати да сруши функциjе милициjе, подстрекавати отпор становништва и застрашивати Албанце од сарадње са српским властима.”

Последњи напади коjе jе извела та група указуjу да се она предузима задатке од ограниченог опсега до ширих напада, коjи су усмерени првенствено против снага безбедности и jавних установа до обмањивања jавног мњења и прављења утиска да Београд ниjе способан да управља безбедносшћу на Косову и Метохиjи. У тоj дрскоj стратегиjи, они су до сада нападали мање и (по њиховом мишљењу) поjединачне воjне jединице коjе патролираjу на граници са Албаниjом. Ови напади нису имали ефекта до сада. амерички стручњаци веруjу да употреба притиска да српске власти, може да да само привремене резултате. Зато jе боље решење да се заговара диjалог и да треба тражити компромисно решење, коjе би могло да задовољи обе стране, макар делимично. Очигледно, званичници САД требало би да дођу до закључка да се на Косову и Метохиjи мора применити нека друга формула за реализациjу америчких политичких циљева на балканском региону, па се могу очекивати различита решења и закључци о Косову и Метохиjи.

Jасно jе међутим, да ће амерички политички интереси играти одлучуjућу улогу у уређењу „Косовског питања”, jер jе положаj коjи jе заузела Србиjа и Jугославиjа — у вези са укључивањем иностраних фактора у унутрашње послове њене државе — оцењен да „угрожава виталне америчке интересе”, по бившем претседнику Џорџу Бушу, jош 1992.

Турска, Албаниjа и „Република Косово”

Већина Албанаца има дубока религиозна осећања, па су веома увређени, када су секуларне (лаичке) социjалне дужности у раскораку са њиховим личним ставовима о било чему што се не слаже са шериjатом, нарочито када су у питању жене и њихова права. Извесни исламски верски руководиоци на Косову и Метохиjи заговараjу такве ставове, претстављаjући ислам као свеобухватни поглед на свет, коjим jе обухваћен и облик-владаjуће теориjе у коjоj нема места све остале теориjе коjе не признаjе ислам.

То jе основа национализма коjи jе усађен митовима и пропагандом. Они коjи нису испели да се одупру тоj пропаганди, лако подлежу шовинизму и свим његовим негативим карактеристикама и слабостима. То се наjбоље потврђуjе догађаjима у Покраjини у последњоj децениjи. Отуда, jе jасно да ни материjалистичка идеологиjа, иако долази из матичне државе Албаниjе, ниjе могла да се широко укорени и усвоjи код већине албанског становништва.

У последње време, односи између ислама и албанског сецесионизма су постали jасно видљиви. Постали су евидентни због поjаве великог броjа имама, коjи подстичу националистичких активности и правдаjу терористичке операциjе бандитских група, коjи користе романтични еуфемизам (ублажавање) „ОВК”. Они су такође уjединили сецесионистичке организациjе, продрли у студентска удружења на универзитетима и високим школама, и увели различите политичке организациjе са ориентациjом на „Велику Албаниjу”, проповедаjући сецесионизам и узимаjући учешћа у илегалним активностима, почев од од клевета до заплашивања, физичког мучења и атентата на неалбанске особе. албанске сецесионистичке и шовинистичке партиjе су копирале такав приступ и оне сада често оперишу кроз тзв. независна удружења и савезе. Захваљуjући таквоj стратегиjи, они управљаjу регрутациjом многих следбеника међу Албанцима, не само на Косову и Метохиjи, већ и међу онима коjи живе у иностранству, наjчешће у Западним државама.

Употреба религиjе

Сецесионистичке снаге не оклеваjу да користе верска осећања Албанаца ради постизања своjих циљева. Радећи тако, они уживаjу подршку дела исламског свештенства. То поприма многе облике: посредуjу у помирењу фамилиjа коjе су ангажоване у крвноj освети, наговараjу вернике да се повезуjу, апелуjу децениjама на Албанце да оду са Косова и Метохиjе у Турску да би се ангажовали на „албанском питању”, регрутуjу младиће (и одрасле) да оду у Турску на „специjалну” обуку, (градећи паралелан образовни систем) успостављаjу везе између албанских школа и исламског милосрђа и искључиво религиозних организациjа, итд. албански сецесионисти, у делу заклетих исламских фундаменталиста, су екстремно бескомпромисни у своjим захтевима. То jе постало видљиво на њиховим jавним иступима и на непоколебљивом одбацивању сваког компромиса, што jе врло близу отвореног одрицања легитимне власти и структура Србиjе и СР Jугославиjе, где живе упркос томе.

У другу руку, чини се да су албанске аспирациjе да анексираjу Косово и Метохиjу jош увек само сан из jедноставног разлога што нису довољно снажни да то изведу. Због тога jе Приштина постала централа сецесионистичких операциjа и место где су проглашене идеjе за стварање „Велике Албаниjе”. Даљом разрадом идеjа jе обелодањено да све неалбанско становништво треба протерати из суседних териториjа: западне Македониjе и Рашке и пренети терористичке активности ван Косова и Метохиjе.

Турска, Албаниjа и Косово и Метохиjа

Када се расправља о Косову и Метохиjи, jедно од питања коjе се може потегнути jесте зашто се оваj проблем повезуjе са идеjом „Пантуркизма”, мада jе скоро евидентно да jе уплетен сецесионизам Албанаца, укључуjући и терористичке активности и неоспоран криминал? Одговор се може наћи у визиjи коjу проповеда са Сулеjман Демирел, када описуjе Турску у 21-ом веку, стављаjући Албаниjу и Косово и Метохиjу у њене границе. Као што jе познато, Албаниjа ниjе протестовала против таквог става, нити било коjи сецесионистички руководилац са Косова и Метохиjе. Насупрот томе, и албанско руководство и руководство Косова и Метохиjе садеjствуjу са Турском и пре изношења тог става и наставиљаjу да тако раде после тога. На пример 1993, турска влада jе дала у заjам Албаниjи 50 милиона долара за оружjе и воjну обуку, потпомогла Албаниjу у свим њеним антиjугословенским наступима, образовала и jош увек обучава чланове албанске воjске и терористичке организациjе са Косова и Метохиjе. Jедан од кампова за обуку турске воjске — близу града Боли — jе био резервисан за обуку албанских терориста.

Надаље, наjвећа албанска заjедница на свету живи у Турскоj. Укупан броj Албанаца коjи тамо живе не може се утврдити, jер jе емиграциjа на териториjе данашње Турске непрекидна jош од Отоманског осваjања Албаниjе. Питање би могло да гласи: колико данашњих Турака су заиста из Турске или су већина њих потомци неког емигранта из Албаниjе и Косова и Метохиjе, коjи су се настањивали у Турскоj у таласима. Поента jе у томе да скоро сви Турци мисле о себи као да су Муслимани, а до Првог Светског рата то jе била карактеристика њихове теократске државе. То jе створило осећаj код свих Албанаца у Турскоj да су Муслимани.

Многи од њих су достигли наjвише државне положаjе. У историjи Отоманског царства 25 Албанаца су били Велики Везири (тj. Председници влада), коjи су емигрирали са Косова и Метохиjе или су били потомци емиграната са тог подручjа.

Када jе 1912 створена албанска држава и касниjе потврђена после II Балканског рата, први устанак сељака коjи jе предводио дервиш Хаџи-Охамил jе разбиjен. Лозинком за Свети Рат — Џихад — они су хтели да униште нову Албаниjу и да се поновно уjедине са Турском.

Доиста jе интересантно да су, сви Албанци, коjи су емигрирали у Турску после Другог светског рата, ставили у њиховим молбама коjе су предали турскоj амбасади у Београду, да су Турци и да им jе матерњи jезик турски. Стога се велики броj Албанаца помешао са Турском нациjом без икаквог притиска турских власти. Према неким проценама, неколико милиона Турака су албанског порекла, али много jе било асимилирано до те мере да су заувек заборавили своjе порекло. Jедан од наjилустративниjих Турака албанског порекла jе бивши командант турске воjске и Претседник Републике — Кенан Еврен.

Чудно jе да jе Jугославиjу оптужуjу за гушење права Албанаца као и да им одбиjа право до изражаваjу своjе етничке особине, док Турска котира као приjатељска држава, коjа има тако много разумевања за „несрећнике” са Косова и Метохиjе, иако у Турскоj нису ни дозвољене друге националности, изузев Турске. Тако се Курди рецимо називаjу „Планински Турци”, а њихова борба за националну еманципациjу се оцењуjе као тероризам.

Планирање „Републике Косово”

Имаjући на уму интересе суседних држава, а без сваке намере да их наруши, на Мировноj Конференциjи коjа jе одржана у Паризу 1946, Jугославиjа jе учинила извесне покушаjе до одбрани албанско право на териториjални интегритет. Без обзира на супротне позициjе неких учесника, Jугословенска делегациjа jе инсистирала да се Албаниjи допусти да учествуjе на Конференциjи и да буде третирана слично Аустриjи, тj. да решење,коjе jе нађено за Аустриjу, треба применити и на Албаниjу. Такво држање Jугословенске делегациjе и Jугословенски став према њоj, Албаниjа jе поштовала после Конференциjе, али само до Резолуциjе Информбироа 1948, када се приклонила општоj осуди источноевропских држава коjе jе предводио СССР. Тада jе Албаниjа отпочела темељну и неприjатељску кампању против Jугославиjе. Она jе фанатички одржавана са скоро константним интензитетом до данашњих дана, без обзира на промене албанских влада и владаjућих политичких партиjа. Jедан од наjтрагичниjих ефеката те кампање jе било буjање сецесионистичких тенденциjа код Албанцима у Jугославиjи, нарочито у екстремистичким круговима албанске политичке елите.

После 1960, Албаниjа jе раскинула са СССР и државама у Варшавском Пакту и отпочела изнуђену сарадњу са Кином. Таj период jе карактеристичан и по jачању културне, научне и идеолошке сарадње између Албаниjе и албанске мањине на Косову и Метохиjи. То jе одражавало и промене у статусу Покраjине Косова и Метохиjе у законском и административном смислу, након усваjање Jугословенског Устава и нарочито Устава из 1974. У то време, Албанци су изашла са идеjом до користе демографску „експлозиjу” да би изменили етничку структуру Покраjине. План jе био да се учврсти доминациjа политиком становништва, а све то jе инспирисала албанска државна идеологиjа. Због политичког статуса коjи jоj jе дао Устав СФРJ, моћне подршке из Албаниjе и скоро неограничених могућности за промене у Покраjини, у политичким, економским, културним и другим сферама, буjао jе национализам, сецесионизам па чак и религиозна нетрпељивост у потпуноj контрадикциjи са државним, националним, историским и грађанским профилом Jугославиjе.

Брз пораст албанског становништва на Косову и Метохиjи и истовремени пад код српског и црногорског становништва у Покраjини, пратио jе пропорционалан ниво индоктринациjе идеологиjе, културе и економиjе. Албанци су се повезали са свиме што jе долазило из Албаниjе на разметљив и неоспоран начин. Надаље, нико — ни политички руководиоци, ни интелигенциjа па чак ни обични албански људи — нису покушавали да то сакриjу. Чак су уџбеници, коjи су добиjени из Тиране, на првоj страни буквара за ђаке-прваке имали слику албанског вође Енвер Хоџе, са мотом: „Наша матична земља jе Албаниjа”. Да би лансирао дивљачки напад против Jугославиjе у свом говору на Конгресу Албанске Радничке партиjе 1981 — Енвер Хоџа jе користио чињеницу да Албанци живе „подељени” у три бивше Jугословенске Савезне Републике: Србиjи, Црноj Гори и Македониjи. Хоџа jе отворено тражио промене Устава Косова и Метохиjе и изнео наставак плана за стварање нове геополитичке ситуациjе у том делу Балкана.

План jе у бити имао 3 фазе: У првоj, Косову и Метохиjи би се дао статус Републике у оквиру Jугословенске Федерациjе. У другоj фази би се интегрисале све териториjе насељене Албанцима из Србиjе, Црне Горе и Македониjе у компактну и етнички дефинисану савезну jединицу у Jугославиjи; она ће напустити Jугословенску федерациjу било референдумом за независност или употребом насиља, оружаног устанка и сецесиjе. У трећоj фази би се уjедињење ТА сецесионистичка република и Албаниjа, као матична држава. Очигледно, с намером да обезбеди пристанак Међународне заjеднице, користили би се широки и координирани покушаjи да се утиче на међународно jавно мњење и политичке факторе и да се обезбеди њихов пристанак и законитост за „демократско решење и непоколебљивост албанске већине на окупираноj териториjи”. С обзиром на таj план, масовне демонстрациjе, коjе су извели албански сецесионисти — упркос ефикасним владиним мерама да потисну политичке и националистичке страсти — су имале jак ехо међу Албанцима у Албаниjи и онима коjи живе у иностранству.

Неки сецесионистички руководиоци обратити су се Међународноj jавности са своjим „научним” студиjама и анализама, ослањаjући се на интелектуалну елиту албанског порекла широм света, као њихове гласноговорнике и заговорнике. Пропали покушаj да се реализуjе такво териториjално преобичење, оставио jе дубоке трагове у односима између Jугославиjе и Албаниjе, али такође и у односима између Срба, Црногораца и Албанаца коjа живе на Косову и Метохиjи. За време осамдесетих однос Албанаца према Србима, Црногорцима и Српским и Jугословенским властима био jе поглавито: боjкот, са броjним нападима на особе и приватно власништво. Постепено се то изродило у нарочит терор, коjи jе изводила етничка већина над етничком мањином и у терористичке нападе, коjе су изводиле националистичке и исламско-Фундаменталистичке групе и организациjе.

Користећи општу политичку кризу, коjа се претворила у сецесиjу Словениjе, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македониjе, са дубоким укључивањем и мешањем иностраних политичких и воjних фактора, албански сецесионисти су се сакупили 2 Jула 1990 у Качанику до усвоjе „Оснивање Републике Косово”. Та акциjа са њеном илегалном и нелегитимном „Скупштином Републике Косова”, резултирала jе своjевољним одсуством претставника Албанаца на дебати о будућем устроjству Jугославиjе и о решењу кризе. У ствари, сецесионистички руководиоци су одлучили да се њихови циљеви реализуjу прекраjањем спољњих граница Jугославиjе и сецесиjом од Србиjе. Делуjући на своjоj „Декларациjи за Независност”, сецесионистичко руководство jе организовало своjе деловање у илегалним условима рада, бираjући „Претседника Републике Косово”, образуjући Владу и иницираjући стварање њихове фантомске државе. Очигледно, прва ствар jе била да нацртаjу мапу „Републике”.

За време првих шест месеци 1991, са Албаниjом су направљене извесне програмске измене у погледу приоритета, а економски интереси су стављени испред идеолошких. Стога jе, 20 Jуна 1991, на састанку министара иностраних послова ЕУ, одлучено да се обнове дипломатски односи са Албаниjом и да jоj се додели статус пуноправног члана Конференциjе за Безбедност и Сарадњу у Европи (касниjе Организациjа од Безбедност и Сарадњу у Европи — ОСЦЕ). Албанска, инострана и домаћа политика jе била заснована на вишепартиjском систему коjи jе озваничен на демократским изборима у пролеће 1992. Очекивала се промена албанске политике према Jугославиjи и у погледу „Косовског питања”. Међутим, албански претседник Сали Бериша, jе честитао Ибрахиму Ругови на успешноj организациjи избора за „Републику Косово” 29 Маjа 1992, са поруком у коjоj он истиче да jе „албански народ, коjи живи на териториjи Косова, показао зрелост и грађанску храброст”. Са практично реафирмисаном политиком претодних режима, он подржава сецесионистичку идеологиjу код Албанаца и меша се у jугословенске унутрашње сукобе. Ослањаjући се на Међународне медиjе, он истиче различите догађаjе — а нарочито у интервjуу коjи jе обjављен у Цорриере делла Сера 16 Новембра 1992 — неизбежност воjне интервенциjе против Jугославиjе и „Београдских воjних инсталациjа”, а у фебруару 1993, његов министар иностраних послова апелуjе код држава ЕУ да признаjу „Републику на Косову”. У исто време, Сали Бериша истиче да „Албаниjа неће бити у стању до спречи Албанце да крену у помоћ своjоj браћи на Косову па треба прекинути рат овде”. Реагуjући на таj и неке друге захтеве сецесиониста, Лига Албанских Интелектуалаца са Косова, Македониjе и Албаниjе — предвођена Реџепом Ћошом — позива албанску интелигенциjу да се ангажуjе на пропаганди „верског, културног и националног jединства”.

У марту 1993, претседник Бериша jе послао апел Команди НАТО за Европу да она заузме Покраjину Косово и Метохиjу са своjим трупама и „спречи српски експансионизам” заборављаjући чињеницу да jе она део териториjе Републике Србиjе и да агресиjа и инвазиjа на своjу сопствену териториjу ниjе никад била забележена и да jе та идеjа за овакву акциjу апсурдна. Међутим, приступом да криза, коjа jе продрмала Jугославиjу има своjе корене на Косову и Метохиjи — потврђена броjним апелима на Западу, поглавито за политичку и воjну интервенциjу на тоj териториjи — претседник Бериша и Др. Ругова су заjеднички затражили да УН управљаjу Међународним протекторатом, коjи ће бити уведен за Косово и Метохиjу или да се изведе воjна интервенциjа НАТО или пак са мултинационалним снагама ЕУ. Албаниjа иде корак даље да помогне НАТО интервенциjу и ставља све своjе луке и воjну инфраструктуру на располагање Западном савезу.

У фебруару 1994, Албаниjа jе потписала уговор о „Партнерству за мир” са НАТО. Према томе политика Косова и Метохиjе jе делимично прешла у руке тог Савеза. И поред тога, Албаниjа наставља да користи све расположиве прилике да покаже своj интерес за Косово и Метохиjу и, а да даjе своjу подршку „Републици Косово” демонстрирала jе организовањем маневре „Бусати 95” дуж границе Jугославиjа-Албаниjа. Тиме jе намеравала да покаже своjу воjну снагу за авантуру интервенциjе на Косову и Метохиjи „ако то ситуациjа буде захтевала” и ако jе Запад допусти.

Свест да међународна заjедница, НАТО, САД и Запад уопште и безрезервно нису спремни да пристану на сецесионизам Косова и Метохиjе, огромни домаћи економски проблеми, финансиске варалице и изненадно осиромашење већ сиромашног албанског становништва у Албаниjи, довело jе до пада Беришине политике и устанка, коjи се убрзо раширио по целоj националноj териториjи и заокрета ка неконтролисаноj пљачки, разбоjништву и дизинтеграциjи читавог државног апарата, укључуjући и воjску и милициjу, са значаjаним порастом организованог криминала свих врста, уз jаке терористичке конотациjе (споредна значења). У тоj ситуациjи, jедина порука коjу jе претседник Бериша послао сецесионистичким руководиоцима jе била да „они мораjу да реализуjе демократиjу укључуjући и компромисе” и да Албаниjа гарантуjе само оне захтеве, коjи се односе на успостављање аутономиjе, коjу jе Покраjина претодно уживала по Уставу СФРJ из 1974.

Убрзо после тога, на парламентарним изборима, коjе су организовале и надгледале западне државе, Бериша jе изгубио своj положаj, а на власт jе дошла нова и очигледно умерениjе екипа политичара — предвођена Фатосом Наном.

У међувремену jе исламски фундаменталистички покрет пружио потпору тоj држави, у складу са одлуком о пуноправном чланству Албаниjе, коjу jе одобрила Организациjа Исламске конференциjе 1994, помоћу веома jаког система, коjи jе веома убедљив и одговара масама, кад почне да делуjе. Турска, Иран, Пакистан, а неке друге државе из Групе Д-8 преузеле су улогу доносиоца исламске „помоћи”.

Под утицаjем милитантног исламизма и уз подршку Западних држава, после привременог разлаза од сецесионистичких идеjа за Косово, а после састанка Председника албанске владе и Претседника СРJ на Криту (1997), албанска политика према Косову и Метохиjи, СРJ и Србиjи, jе враћена на стари колосек, овог пута са идеjом да „преговори између СРJ и руководства Албанаца са Косова треба да почну од елемената коjи су се налазили у Уставу СФРJ 1974, с намером да се нађе решење коjе би могло да задовољи већину Албанаца на Косову”. Надаље, исте стране су инсистирале да разговори треба да буду под контролом „треће стране”, тj. потпомогнути од неке установе Међународне заjеднице. У исто време, терористичке активности су биле поjачане на Косову и Метохиjи, као и пропаганда усмерена на Међународну заjедницу, а вршење притиска jе финансирано од албанског сепаратизма — нарочито из САД, извесног броjа Западних држава и неколико исламских држава. Уз све то, иностране обавештаjне службе су поjачале напоре да организуjу, концентришу, и обезбеде финансиску и политичку помоћ сецесионистима размештањем група разних претставника, делегациjа, посматрача, хуманитарних организациjа. Илегални канали су такође послужили за дотурање оружjа и воjне опреме; организована jе таjна воjна обука за терористичке и други недопустиве облике активности. То jе разоткрило односе између албанских политичких партиjа и терориста, коjи су изашли на видело.

Када jе ухапшен доктор Фехми Вуља — шеф хируршког одсека Опште болнице у Ђаковици, jуна 1998, откривен jе план за стварање „Слободне териториjе тзв.Републике Косово”. Доктор Вуља jе кориштен да покриjе наводно „хуманитарну” делатност у зони око Дечана (тик уз албанску границу ), али како jе сам касниjе признао истражним органима, он jе био „координатор оружаних активности заjедно са локалним активистима Демократске Лиге Косова, Парламентарне партиjе и Социjал-Демократске партиjе, са задатком да створе териториjу где би слободно Косово могло бити проглашено”. Делуjући иза сцене — и позираjући као „народни кандидат” он jе био тобожњи проглашени Претседник „слободне териториjе” коjом би управљао из Дjаковице. Тобожњи претседник jе такође признао да су он и његови сарадници очекивали да Међународна заjедница призна њихове терористичке банде као „Ослободилачку воjску”, са доследним међународним признањем државне териториjе, коjом тобоже управљаjу. Они чак имаjу спремну владу, изгласану марта 1998 од већине „посланика” фантомског Парламента непостоjеће Републике.

Подршка Међународне заjеднице jе била даље него што су се надали — и по свом дохвату и по обиму. Подршка се ниjе повећавала упркос „угледу матичне државе”, коjа jе ставила на коцку све што jе имала у фаворизовању „Републике Косово”.

„Ослободилачка Воjска Косова”

Средином 1997, The New York Timesjе обjавио интервjу са чланом терористичке организациjе коjа себе назива „ОВК”. Мада су претодно постоjале „гласине” о широко организованоj терористичкоj организациjи на Косову и Метохиjи, коjа оперише према принципима и становиштима коjи су свету познати као терористичке организациjе и групе, то jе било први пут да се jедан члан екстремистичко-терористичке организациjе Албанаца поjавио у медиjима да „обjасни програм и циљеве за коjе се ‚бори’ његова организациjа”.

Шта jе „Ослободилачка Воjска Косова”?

Упитан од репортера да обjасни шта „ОВК” ради на Косову и Метохиjи, итервjуисани терориста изнео глупе измишљотине о ситуациjи у Покраjини, укључуjући и став да jе „Косово jедном било део Албаниjе, а после I Светског рата оно jе предато Краљевини Jугославиjи”.

Покушаваjући да да његовим читаоицима ближи профил „ОВК”, новинар jе отворено констатовао да jе та „воjска” заиста група сенки, коjи лансираjу кампању за оружану борбу са циљем да ослободе Косово и оно постане независно од српског управљања”. Итервjуисани „руководилац” ОВК jе истакао да чланови „воjске”, упркос оптужбама против њих, „нису ни налик на ИРА” или било коjу другу терористичку организациjу у свету. „Ми смо аутохтони, а пре свега Албанци. Ми имамо подршку од практично читавог албанског становништва на Косову” — рекао jе „руководилац ОВК” коjи употребљава име Албан. „Ми вршимо нападе на претставнике српске Владе и режима коjи нам jе наметнут. Наши циљеви су Таjна Милициjа и они Албанци коjи сарађуjу са српским режимом.”

Репортер The New York Timesjе известио да „ОВК” има снажно финансиско покриће, jер jе помаже неких 700 000 Албанаца коjи живе у иностранству и да „воjска” треба да постане jедан од „руководећих албанских играча” у блискоj будућности. То jе вероватно зато што други сецесионистички руководиоци на Косову и Метохиjи имаjу другачиjе становиште о „воjсци”. Др. Ругова „игнорише постоjање овакве организациjе”. Демаћи захтева да „воjска” заустави своjе активности за време избора за „установе Републике Косово”. Ћосjа веруjе jе „организациjа слаба и да jе изманипулисана”. Букоши — „Председник Владе” изjављуjе да jе он за давање средстава за опрему, обуку и операциjе „воjске”...

Чланак jе обелоданио да албански емигранти коjи живе у Немачкоj и шваjцарскоj даjу до 3% од своjих прихода за финансирање „Воjске” и „Владе” у Приштини и да су што се тиче финансирања, шваjцарске власти „регистровале” да су Албанци све више и више ангажовани у криjумчарењу оружjа и производњи и продаjи наркотика, што допушта и друге облике криминала (фалсификовање новца, финансиске малверзациjе итд.). Део прихода од свих ових криминалних активности се дотира за финансирање постоjања самопроглашене Владе, терориста, „информациониох центара”, иностраних агенциjа за односе са jавношћу као што су Hill & Norton, Rudder Finn(однедавно преименован у Global Agency), за лобирање особља у Конгресу САД и другде. Коначно, цена „избора” коjи су одржани у 22 марта 1998, изборна кампања, пропагандни материjал коjи се користи у иностранству, масовне демонстрациjе „ђака и студената” и друге сецесионистичке активности мораjу се покрити и захтеваjу jако финансиско покриће, што jе био повод да се jаче продрма „потпорно чланство”. Они коjи нису спремни да даjу такве жртве за „Републику на Косову” обично има да се суоче са „сакуплачима таксе”, а понекад и са егзекуторима.

Групу америчких Албанаца, коjи живе у Бронксу, итервjуисао jе репортер The Wahington Post. Она jе обелоданила да су jеданпут или двапут многи од њих „помогли покрету на Косову”. Очигледно jе да се новац и друга помоћ, коjа jе скупљена у огранцима, шаље по куририма на Косово и Метохиjу или се уплаћуjе на различите банкарске рачуне или на личне рачуне у Албаниjи. Исти чланак jе обелоданио да jе у децембру 1997 на рачун претставника „воjске” у Америци или Европи уплаћено неких 3-4 милиона долара, коjи су били сакупљени као и да jе преко банака пренешено више од 500 000 долара у новцу. Да ли jе сав таj новац приспео на одредиште?

Заиста jе интересантно да законодавство САД не забрањуjе сакупљање донациjа за одметничке организациjе, групе или „воjску”, нити jе то криминална радња за неку особу или групу коjа повезуjе ове организациjе — изузев када jе оваква организациjа, група или „воjска” на листи терористичких група и организациjа, коjу jе припремила State Department — Државна Управа.

Званичници Државне Управе су истакли да ће сваки Американац, коjи буде ухваћен да криjумчари оружjе на Косово, бити законски гоњен за кршење забране међународне трговине тj. куповину и продаjу оружjа, коjа jе наметнута Jугославиjи Резолуциjом Савета Безбедности УН.

Терористи на Косову и Метохиjи су примали важна поjачања у оружjу и људству, после пропасти албанске владе у пролеће 1997. Зато су „одметници” или „герила”, како новинар Крис Хеџес воли да зове албанске терористе, повећали њихове „воjне формациjе”. Групе коjе су броjале 4 или 5 људи до пре пар дана сада су дуплирале своjу снагу са приспелим новим герилцима и оружjем коjе су прошверцовали преко jугословенско-албанске границе. Без икакве негативне назнаке о њима, Хеџес такође обелодањуjе да су „герилци” повезани са иностраним наjамницима. „Ови наjамници говоре албански са jаким иностраним изговором, али су иначе добри у свему осталом” — закључуjе Хеџес. Међутим он напомиње да понашање и приче наjамника обелодањуjу њихова искуства „из учешћа у разним другим ратовима”, а неки од њих не могу да сакриjу jасне расне карактеристике њихових изворних земаља. Заjедно са наjамницима, Албанци коjи раде у шваjцарскоj и Немачкоj, су такође приспели на Косово и Метохиjу. Већина њих су убачени на Косово и Метохиjу из Албаниjе, „где су брзо купили оружjе и опрему у магазинима коjи су камуфлирани дуж границе”. Њих су на Косово и Метохиjу преводили преко границе локалне вође и шверцери, а често и млади пастири.

„Непосредни извори”, коjе цитира исти репортер, указуjу да су 1997 одметници извели броjне нападе на „српску милициjу, званичнике и Албанце”, коjе он зове колаборационисте. То jасно обелодањуjе његову намеру да лажно престави право стање ствари и искриви чињенице и да их подеси потребама стране коjа даjе итервjу.

Сличан новинарички стил може се видети и у чланку коjи jе написао Стеjси Саливан. У њему, нема покушаjа да се сакриjе наклоност, тако да су „одметници” и „герила”, борци за праву ствар, за националне циљеве — борци против „тиранина”.

Хеџес, за разлику од његовог колеге Саливана, признаjе да „ОВК” jош увек нема „политичка крила” и да су идеолошки подељени од левице — следбеника Енвер Хоџе и бившег Сталинистичког руководиоца из Албаниjе, до монархиста коjи су увек жалили за монархиjом, коjу би хтели да успоставе на Косову и Метохиjи и коначно од муслимана, коjи слепо следе њихове верске руководиоце и стриктно примењуjу правила у Корану. Тобожње присуство монархистичке фракциjе међу албанским терористима се користи за заговарање тезе да су Албанци на Косову и Метохиjи jедном имала државу — Краљевину, коjу jе растурила Србиjа. Доиста jе интересантно да jе домаћин „неименованим дипломатама” непосредно изнео на видело обjашњење да jе идеолошка различитост заиста препрека за образовање политичких крила „ослободилачког покрета”. Сматра се да jе заговарање становишта о потребноj помоћи албанскоj терористичкоj организациjи пристанак да воjно-политичка организациjа претставља национално-ослободилачки покрет.

Међутим, Хеџес ниjе могао да избегне став — типичан за све терористе и „неименоване” дипломате коjе jе он итервjуисао — да су „Срби протерани са Косова и Метохиjе”.

Наjинтересантиjа ствар jе да сви ови „борци за слободу” мисле или говоре веома мало о слободи. Искуство групе Албанаца са Косова постало jе у Албаниjи 1997 анегдота: „Група Албанаца са Косова отишла jе да посети матичну државу у жудњи за ‚слободом’, али jе тамо заустављена, ухапшена и мучена од наоружаних банди у Тирани. Када су jе ослободили, на интервенциjу из jугословенске Амбасаде, они су изjавили да jе Jугославиjа ‚тамница за све Албанце’”.

Профил терориста

Тероризам на Косову и Метохиjи, нарочито у зони око Дренице, има корене у далекоj прошлости и дугу еволуциjу. Термин коjи се наjчешће користи у писаним делима за назначавање тероризма и терористичких активности jе Качаштво. Основно значење речи качак(коjа jе турског порекла) jе хаjдук, одметник од власти, дезертер, крадљивац. Термин качаштвопотиче од те речи и значи разбоjништво, хаjдучиjу, пљачкање, тероризам... Турци су користили таj термин за означавање незаконитих радњи Албанаца, коjи су се крили у брдима или у кућама саучесника и пресретали караване, усамљене путникеи или поjединачне сељаке-фармере. Они делуjу у Србиjи, Албаниjи, Македониjи, Црноj гори, а понекад праве експедициjе и северниjе: дуж Jадранског Приморjа чак до приморских градова Дубровника и Стона. Реч качаксе такође користила за било шта, што се транспортуjе, купуjе или продаjе без знања власти — дуван, на пример. Качацису били нарочито активни на краjу од 19-ог и на почетку 20-ог века. У извесним периодима, групе или особе коjе су се бориле против Турака су се звали качаци. После Балканског и Првог светског рата, Западна Македониjа, Косово и Метохиjа и jугоисточна Црна Гора су били делом пљачкани од качака из Албаниjе. Тако jе то било до 1919, док нису од локалних jединица и jединица српске воjске претрпети значаjне губитке. Они су били поражени и уклоњени у одлучноj операциjи, коjу jе извела жандармериjа и Краљевска Jугословенска Воjска. Особно и у мањим групама, преостали качаци били су активни до 1926. Наjчувениjи качаци у периоду око 1914, када су њихови препади били наjжешћи, су: Хасан Приштина, Баjрам Зури и Иса Болиетинзи, коjи су водили устанак против српских власти уз заштиту аустриjско-мађарске Владе. У ствари, током I Светског рата, качацису нанели велике губитке и проузроковали огромне штете тероризираjући локално становништво било где да су деловали.

За време и после Другог светског рата, Дреница jе била утврђење албанских балистичких формациjа, коjе су биле нацистички савезници током рата. Град jе увек специфична jазбина за људе ван закона и терористе, коjи увек живе са криминалом и насиљем, као у прастара времена.

Поjачавање тероризма у зони Дренице од 1991 jе потпуна ревитализациjа старих политичких идеjа и програма; њихова суштина jе остала непромењена — сецесиjа Косова и Метохиjе од Србиjе и његова анексиjа Албаниjи. Jедан од руководилаца и оснивача криминално-терористичких група, коjи делуjе на териториjи око села Доњи Преказ, био jе Адем Jашари.

Он jе био прилично примитиван човек, без икаквог образовања, коjи jе дошао у Србиjу 1991 након проласка кроз командно-терористичку обуку у Албаниjи претодне године. Кад jе завршио своjу терористичку обуку, Адем Jашари jе дошао у Jугославиjу у чину маjора албанске воjске и почео да организуjе илегалне пошиљке оружjа из Албаниjе и других држава. Он затим ствара терористичку групу регрутовањем своjих рођака, приjатеља и симпатизера. Успостављена група jе имала базу у Доњем Преказу, родном селу Адема Jашариjа. Краjем 1991, када их jе открила милициjа, Адем Jашари и друга два терориста, отворили су ватру на официре милициjе, коjи су дошли да га ухапсе. Два милицаjца су рањена, а терористи су успели да побегну.

Користећи стандардне канале и ослањаjући се на логистичку подршку албанских грађана и воjних обавештаjаца, Адем Jашари jе наставио своjе терористичке активности. Од 1992 до 1997 погигнуто jе шест оптужби против њега и његових помоћника. Jула 1997 му jе суђено у одсуству на Државном Суду у Приштини и осуђен jе на 20 година затвора за терористичку активност, коjа jе кажњива по Кривичном закону Савезне Републике Jугославиjе.

За време истраге, jе утврђено да jе Адем Jашари — делуjући као руководилац терористичке групе у селу Доњи Преказ — директно учествовао у броjним терористички нападима од коjих су наjважниjи: напад на милициjску патролу на жељезничком укрштању близу Глоговца (1993) и напад на милициjску jединицу у селу Шипоље (близу Косовске Митровице) (1996). У та два напада, три милицаjца су били убиjена, а петоро jе било озбиљно рањено.

Милицаjци и официри Министарства унутрашњих послова нису били jедини циљеви и жртве ове терористичке банде. Они су такође нападали безначаjне албанске личности, коjе су биле против тероризма или изражавале приврженост државним властима, те Срби — само зато што су били Срби. Тако jе дакле порастао броj оптужби против Jашариjа и његове групе због његове ароганциjе у конфронтациjи са локалним Албанцима у Дреничком региону.

Током времена активности терористичка група Адема Jашариjа, коjа се базирала у селу Доњи Преказ, постала jе озбиљна претња за jавну безбедност у зони Дренице, па чак и на Косову и Метохиjи. Због подршке албанских емиграната, благонаклоног односа различитих држава и веће логистичке подршке из Албаниjе, терористичка група из Доњег Преказа — пре но што jе ликвидирана 6-ог марта 1998 — дириговала jе шверцовањем у државу великих количина оружjа, мунициjе, експлозива и друге опреме, коjа jе потребна за наставак терористичких операциjа.

Државна тела су открила да су обављене финалне припреме те групе да поjача инциденте и да се упусти у оружане сукобе са милициjом и jединицама Jугословенске воjске, с намером да дестабилизуjе ситуациjу у том делу Србиjе и изазове догађаjе у Jугославиjи и на Балкану.

Антитерористичка операциjа, коjа jе изведена у селу Доњи Преказ са Министарством унутрашњих послова, открила jе одлуку терориста да прошире своjе операциjе, чим jе обелодањена одлука власти да их спречи.

За време антитерористичких операциjа, Адем Jашари и његова група jе показала своj фанатички карактер. Издаjући бруталне наредбе његовим рођацима да се боре, Jашари jе лично убио свог нећака због „кукавичлука”, а затим створио живи штит од жена и деце у нади да ће добити на времену док му не приспе поjачање, jер jе очекивао jе да ће читаво албанско становништво из зоне Дренице спремно да му крене у помоћ. То се ниjе догодило.

„Пси рата” су стигли

Пси рата су стизали на Косово и Метохиjу из Авганистана, Чечениjе, Турске, Пакистана, Босне и Херцеговине, Хрватске и Западне Европе. Сви они су стизали до албанског града Тропоjа — у коме живи бивши албански претседник Сали Бериша.

Од Тропоjа, до СР Jугославиjе инострани наjамници су се сусретали са терористима коjи су ишли у Албаниjу на обуку или долазили по пошиљке оружjа за њихове саборце. „Пси рата”, коjи то чешће jесу него што нису, желели су да се разликуjу од других, па су обукли црне униформе. То jе закључак истражних органа до коjег су дошли после испитивања остатака туцета наjамника, коjи су ликвидирани на Jугословенскоj териториjи. Осим униформи, модерног аутоматског оружjа и велике количине мунициjе, већина њих су били такође наоружани џепним издањем Корана и броjаницама. То су биле карактеристике терористичке групе, коjа jе елиминисана почетком jула 1998 у граничноj зони код Ђаковице.

албански емигрантски клубови и огранци службе Демократске Лиге Косова и парламентарних партиjа Косова су главни центри за регрутовање наjамника у исламским и Западним државама.

Домаћи и страни извештачи су утврдили, да се месечна плата наjамника кретала између 5 и 15 хиљада немачких марака, заjедно са правом да учествуjу у пљачки. На пример, пре но што су разрушене до земље, свих 37 српских кућа у селима Дубочак и Крушевац (близу града Пећи) су биле систематски претражене и опљачкане и узето све што вреди. Међутим, према признању ухваћених наjамника и прегледом броjних извештаjа са иностраних медиjа, веома мало наjамника прими своjу плату, jер фондовима диригуjе Буjар Букоши — „председник владе” фантомске Републике и тобожњи водећи финансиjер терористичке ОВК — не бринући да добро утроши „ратни буџет”. У ствари, већину легионара — чим изведу њихов задатак — ликвидираjу специjалне групе за „принуду”. Добит се дуплира: не троши се новац на наjамнике, а укљањаjу се непожељни сведоци.

Присуство иностраних наjамника, нарочито исламски ориjентисаних екстремиста, jе потврдио претставник Државног Секретариjата САД Роберт Гелбард. Краjем jуна 1998, он jе констатовао у Вашингтону да „према САД изворима, муслиманске фундаменталистичке групе, имаjу и Иранце и Чечене, коjи су понудили своjу помоћ Албанцима на Косову. И стварно, „Командант Хатаб”, jедан исламски легионар из Jордана, коjи се борио у Авганистану и чечениjи, дошао jе на Косово и Метохиjу као наjмљени плаћеник тзв. исламске Интернационале. Слично њему, многи други коjи су искушали своj „занат” у Либану, дошли су на Косово и Метохиjу. Постале су евидентне промене у техници и тактици терористичких напада: бомбе са одложеним деjством су постављане на jавним површинама у Приштини, Пећи и Косовскоj Митровици, атентати вбршени из аутомобила у покрету, постављање бомби у аутомобиле итд.

Ричард Холбрук — амбасадор САД у УН, jе констатовао у jедном интервjуу за Немачки недељник Der Voheда албански терористи примаjу — од своjих помагача у Немачкоj, Данскоj и Шваjцарскоj — велике суме и људе да образуjу jединице коjе се боре против Србиjе и СР Jугославиjе. Он jе рекао: „Jа сам схватио за време мог боравка на Косову и Метохиjи колико су важне државе сличне Немачкоj, Шваjцарскоj и Данскоj за сакупљање фондова и регрутовање људи за „ОВК”.

Ево шта jе Холбрук коначно обелоданио почетком jула '98, што људи коjи претражуjу по Интернету знаjу већ дуже време: Терористи са Косова и Метохиjе су обjавили листу држава и броjеве банкарских рачуна за „ратни порез” на коjе треба вршити уплате. Правилну употребу ових фондова „гарантуjе Влада Републике Косово”.

Систем финансирања и обуке „ОВК” jе заснован на функционисању Фондациjе „Отаџбинска Обавеза” са службама у Дизелдорфу и Бону у Немачкоj, Стокхолму и Малмеу у Шведскоj, Берну и Женеви у Шваjцарскоj, Бриселу у Белгиjи, Грацу и Бечу у Аустриjи, Трсту, Бариjу и Риму у Италиjи, Измиру у Турскоj, Картуму у Судану итд. У ствари, терористи и сецесионисти са Косова и Метохиjе не криjу чињеницу да сакупљаjу „ратне порезе и дажбине”, коjи су им потребни да поjачаjу насиље на Косову и Метохиjи.

У замену за новац коjи су они сакупили, а и из других мотива, извесне исламске државе су испоручиле велике количине оружjа Албанцима на Косову и Метохиjи. Позната jе чињеница да jе последњи Ирански руководилац Аjатолах Хомеини jако подржавао Исламизациjу Косова и Метохиjе по сваку цену. Циљ jе био да повежу Косово и Метохиjу са Босном и Херцеговином преко Санџака и да тако створе оно што зову „Зелена Осовина”. Надаље, „Албанско-Исламска Интернатионала”, незванично удружење свих муслиманских-албанских организациjа, позвала jе на jош радикалниjи приступ. У томе, „Исламска Интернатионала” има покриће jош од 1995, када jе та организациjа одржала своj конгрес у Картуму. Обе „Интернатионале” брину да обезбеде „ОВК” и људе и потребно оружjе.

Терористичке активности на Косову и Метохиjи су нарочито поjачане после грађанског рата, након распада бивше Jугославиjе, а исламске екстремистичке организациjе и покрети су се jаче ангажовали у сукобу муслимана, Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини. Између осталих „добровољци”, чланови Хезболаха, Хамаса, различитих Палестинских фракциjа итд., су се поjавили на Балкану у прво време. Иран jе чак послао комплетну 7-у бригаду Револуционарне Гарде, да помогне босанске муслимане директно, а Турска jе изабрала људе за њен контингент у међународним снагама: практично сви су били пореклом из Jугославиjе — из Босне и Херцеговине, Косова и Метохиjе и Македониjе. Када се завршио рат у Босни и Херцеговини, велики броj „Исламских бораца” су остали овде и онда таjно отишли у Албаниjу или на Косово и Метохиjу. Како су сецесионистичке тенденциjе нарастале и броj потенциjалних терориста се повећавао, терористичке активности на Косову и Метохиjи су прогресивно порасле 1996, 1997 и нарочито 1998. У том домену, могу да се посматраjу извесне терористичке тенденциjе. Прва jе да су напади против српског становништва, државниха тела и званичника били проширени да обухвате све оне коjи не даjу подршку терористима и њиховим циљевима. Анализа jе показала да се броj убиjених особа — без обзира на њихову националност — повећавао постепено у поређењу са са претходним периодом. Друго jе да су напади усмерени на регионе где етничко чишћење ниjе било завршено, а треће jе осваjање колико год jе могуће веше териториjе да се осигура довољан регион за покрет, припрему и регрутовање људства. Све то jе очигледно део припрема за сецесиjу коjа ће почети чим то допусте домаћи и инострани политички услови. Статистика поткрепљуjе ове констатациjе. Од Jануара 1991 до 9-ог jула 1998, извршено jе 797 терористичких напада на Косову и Метохиjи. Индекс пораста у првом семестру 1998 jе био 10 пута већи од целе 1997, а 4 пута већи него у периоду 1991-1997. Од 1-ог jануара до 9-ог jула 1998, извршено jе 663 терористичка напада. Од тог броjа, 37.3% напада jе извршено на Милициjске станице и особље. Од тог броjа 401 терористички напад jе био усмерен против грађана и приватне имовине, узроковавши смрт 48 људи — 28 Албанаца, 18 Срба и 2 члана Циганске заjеднице.

Киднаповања, новина коjа jе увезена са блискоисточним терористима, су кориштена за добиjање политичких уступака, заплашивање, откуп или размену за ухваћене терористе. 72 особе су киднаповане: 48 Срба и Црногораца, 18 Албанаца, 4 Циганина, 1 муслиман и 1 грађанин Македониjе. Након отмице убиjено jе 13 особа.

Аутоматско оружjе су користили 256 пута, базуке и противоклопно наоружање 63 пута, снаjперске пушке 36 пута, ручне гранате и различите експлосивне направе 19 пута, пиштоље 2 пута, паликућство и уништење зграда на други начин (обично читава села, сеоски квартови) 4 пута. У преосталим инцидентима, акциjе су биле извршене под претњом ватреног оружjа. Надаље, било jе 29 случаjева извршења препада на фармерске куће са касниjом крађом имовине и стоке.

Професија „терорист”

Савезна Република Jугославиjа има важан стратегиjски положаj на Балкану: повезуjе Jадранско море до Румуниjе и Бугарске, влада централним правцем Дунава и свим комуникационим правцима и природним коридорима од северозапада до jугоистока кроз њену териториjу. У том смислу, ништа се ниjе променило од времена када су формулисане старе геополитичке идеjе — опредмећене синтагмом Drang Nach Osten(ширење на исток), али исто тако прикладне и за обрнути пут — Road to the West(пут на запад). Распад раниjе Jугославиjе и стварање нових држава уместо ње, са тињаjућим етничким и верским сукобима између њих, заjедно са другим врстама антагонизама, откривени су озбиљни проблеми у вези са новим државним границама — нарочито у погледу интернационализациjе српског националног питања. У том смислу, стабилно унутрашње и међународно стање jе имало примарну важност за Савезну Републику Jугославиjу. Тиме jе обухваћен исправљен и прилагођен положаj Косова и Метохиjе и региона Рашке (Санџака), jер они леже дуж правца коjи иде од Македониjе до Босне, па стога претстављаjу нови (и стари) везни пут дуж тзв. „Зелене Трансверзале”.

Са свим тим, борба против пораста сецесионистичких снага и тероризма и сталних покушаjа коjе чине инострани посредници да стекну одлучуjући утицаj на унутрашње послове Србиjе и СР Jугославиjе, мора бити основна и траjна стратегиjа за сва Jугословенска државна и политичка тела. То jе важно због чињенице да небалкански, а пре свега неjугословенски посредници толеришу, подржаваjу и подстрекаваjу тероризам, настављаjући стратегиjу распарчавања jугословенске териториjе и уводећи политичку, социjалну и економску нестабилност.

Последњи покрети на албанскоj етничкоj политичкоj сцени могу су се jасно оквалификовати као радикализациjа и становишта и активности. Та радикализациjа — коjа обухвата и повећан броj терористичких акциjа — jе достигла тачку када се о политичким решењима постоjеће ситуациjе не може размишљати без озбиљних разматрања опасности коjе би могла да створи поjачана употреба силе.

Новине на албанском, коjе се слободно штампаjу по Косову и Метохиjи, су пуне чланака коjи покушаваjу да умање ма какво албанско сецесионистичко подстицање у терористичким нападима и описуjу их као политичку реакциjу и оружани отпор „Српскоj агресиjи”. У оваквим настоjањима, сви они коjи су оптужени или окривљени за тероризам се одмах оцењуjу као жртве државне репресиjе и сврставаjу у националне хероjе.

Операциjе милициjе се интерпретираjу као провокациjе, коjе су усмерене да изазову jош веће сукобе. Такве измишљотине — подстицане од креатора ратова и устанака — припремаjу терен за оправдањње и оружану акциjу албанских терориста.

То jе очигледно пут охрабљења безакоња, дестабилизациjе постоjећег стања, хаоса и нереда. Овакво окружење наjбоље одговара криминалцима, терористима и анархистима. „Профити” су наjвећи и нико их не може контролисати. „Албан” и други њему слични можда то не знаjу, па мисле да они борбом обликуjу неку „правду”. Међутим, они коjи манипулишу са њима, знаjу перфектно како да их искористе за своjе циљеве — што нема никакве везе са романтизмом и патриотизмом. У тоj игри „Албанци” и други пиони слични њима су осуђени да буду одбачени чим обаве своjу улогу. Њихови идеолози и заштитници њихових идеолога ће лако наћи нове пионе, када им буду требали.

Хоће ли Запад поновити грешке коjе jе начинио у Босни и Херцеговини, сада када се ради о Косову и Метохиjи? Ако у случаjу Босне, Клинтонова администрациjа може да каже, да се тамо „радило о тешком положаjу муслиманског цивилног становништва у Босни” (што jе обмана Америцанаца и међународне jавности), те да „САД нису имале другу могућност него да мирно допусте исламску помоћ Босни и Херцеговини” (упркос чињеници да jе помоћ била организована од Ирана), у случаjу Косова и Метохиjе неће бити у стању да се позива на такво оправдање. Међутим, допуштаjући Ирану укључиење у послове у и око Сараjева, Бела кућа jе активно подстакла наставак „Косовске Кризе”, мада jе било jасно као дан да главним снагама локалних муслимана управљаjу исламске терористичке снаге, коjе су под заштитом Ирана. Никава хуманитарна криза или било коjи други аргумент не може да оправда такву Америчку политику осим ако (некако) не предвиди резултат оних акциjа коjе фаворизуjе милитантни исламизам.

С друге стране, Ирански покушаj да инфилтрира и оjача идеjе исламских екстремиста у Европи, представља део плана за установљење опште исламске доминациjе. Традиционално наjкраћи пут из исламских земаља до „срца Европе” иде преко Балкана. Имаjући на уму сталне покушаjе, коjи се чине годинама, ради стварања тзв. Зелене Трансверзале и ради остварења исламске доминациjе уздуж ње, Иранско укључење у подршку терориста на Косову и Метохиjи постаjе много jасниjе. Да ли jе светска заjедница законски забранила само терористичко извршавање физичког насиља или и макакво подстрекавање, финансирање и подршку, те пружање разноврсне помоћи њиховим криминалним активностима?

Велика збрка у покушаjима да се разjасне та есенциjална питања, коjа jе постављала Међународна заjедница током низа година, jасно откриваjу комплексност и тешкоће коjима jе обавиjен таj проблем. Дефакто, мрље након Другог Светског Рата су то питање поставиле пред Уjедињене Нациjе. И стварно, II Заседање Генералне Скупштине УН, коjе jе одржано 21-ог новембра 1947, донело jе Решење Бр. 177/II, коjим упућуjе Комитет за Међународно право да припреми нацрт Кривичног Закона против мира и безбедност човечанства. 1954 таj Комитет jе предао нацрт тог Закона, у коjем jедан од чланова садржи доследно ово: „Подухвати или охрабрења терористичких активности од стране државних власти у некоj другоj држави или толеранциjа државних власти за организоване активности, коjе су усмерене на извршење терористичких аката у некоj другоj држави, се овим проглашаваjу криминалом против мира и безбедности човечанства.”

Државе чланице УН нису биле у стању да ускладе своjе ставове према Нацрту овог документа због различитих догађаjа, нарочито после киднаповања и атентата на Израелске атлетичаре на Минхенским Олимписким Играма 1972 — коjи су извели Палестински терористи. Разлике мишљења о терористима нису превазиђене ни на унутрашњим антитерористичким састанцима, коjи су одржани у шарм Ел шеику (13-ог марта 1996), у Каиру (30-ог jула 1997) и у Паризу (31-ог jула 1997). Састанак исламских држава, коjи jе одржан у Техерану те исте године, jе такође пропао и ниjе донео неки мултилатералан уговор. Уместо тога, били су понуђени планови и резолуциjе на тим састанцима, коjи су укључивали претставнике Међународне заjеднице на, различитим нивоима, а због различитих интереса поjединих држава они никад нису постали прихваћени принципи.

Дефинитивно решење питања „ко jе заиста терориста” би сигурно помогло да се смањи тероризам у свету. У том смислу, мишљење броjних међународних антитерористичких стручњака треба да се узме у обзир: они веруjу да би тероризам невладиних субjеката био незнатан, чак искорењен, ако би му се одрекла подршка влада. Пошто jе свака држава способна да заштити саму себе од домаћег тероризма, или би барем требала да буде, оваква мишљења су потпуно заснована. У случаjу тероризма албанских екстремиста против СР Jугославиjе, горе поменуто гледиште jе сасвим препознатљиво. Расадник тог тероризма jе на Косову и Метохиjи, то су обнародовали албански екстремисти, коjе помажу иностране силе. Односне власти Jугославиjе и Србиjе су временом учиниле и ефикасним мерама спречиле албанске терористе од употребе масовно насиље, с намером да подстрекаваjу на устанак и да изведу сецесиjу. Изречене пресуде на Државном Суду у Приштини 15-ог jула 1994 су добар пример за ефикасну одбрану од тероризма. Истрага jе обухватила 14 чланова самоименованог Министарства одбране „Републике Косово” коjи су били оптужени и итврдила jе да су криви због деловања по инструкциjма Демократске Лиге Косова за организовање — после 1990 — „Косовске ослободилачке Армиjе” (КЛА) уз свеобухватну помоћ из Албаниjе и неколико радикалних исламских држава. Њихове осуде се крећу између од 1 до 8 година робиjе. Jугославиjа и Српске власти су показале исту одлучност и ефикасност директно против терориста, када се насиље поjачало у првоj половини 1998, у зони Дренице и извесним деловима Метохиjе.

Међутим, Албанци коjи изводе терористичке нападе, су резултат координираних и настављених покушаjа неколико иностраних посредника и само су шпиц леденог брега.

Баш као што инострани заштитници, користе различите методе за подстрекавање терориста на Косову и Метохиjи у последњих пар година, исто тако постоjи широки опсег контрамера, коjе се могу користити да се они зауставе непосредно или врло брзо. Главну улогу у потискивању или потпуноj неутрализациjи ових терориста може да одигра Албаниjа, jер се тамо обучаваjу хиљаде терориста са Косова и Метохиjе, а она их снабдева великим количинама оружjа и мунициjе. Сличне акциjе могле би учинити и друге исламске државе, нарочито чланице Групе Д-8, наjразвиjениjих исламских држава. Сличан утицаj би могле извршити и државе на Западу, нарочито САД и Немачка, jер jе Албаниjа веома заинтересована да постане члан Европских општих, економских, финансиских и политичких асоциjациjа и установа.

Момент jе да се у Албаниjи или неким другим државама, где се терористи обучаваjу, прикриваjу или оjачаваjу, неки од њих ухапсе због тероризма или за завереничко-комитске терористичке активности и да се предаjу Jугословенским властима, па ће тероризам у њоj сигурно опасти, а вероватно чак и нестати. Ако до тога не дође, терористи са Косова и Метохиjе би могли добити бољи међународни третман, па би могли да се упуте у друге терористичке организациjе и групе другде у свету.

У другу руку, постоjи опасност да би албански тероризама могао да се отме контроли, па да се повеже са другим терористичким организациjама и групама широм света и са међународним организованим криминалом и да створи посебну међународну криминално-терористичку Интернационалу. У том случаjу борба против тог облика међународног зла ће постати много тежа, ако не немогућа.

Коначно, ако се разматраjу односи између тероризма и других облика криминала — нарочито са организованим криминалом, дрогерашком мафиjом, илегалном трговином, укључуjући оружjе, воjну опрему, „бело робље” и отрован отпад, поставља се неколико питања. Да ли jе терориста професиjа? Да ли ћемо се суочити са терористичким удружењима jедног дана? Ако постоjе центри за обуку терориста, да ли се тиме наговештава и постоjање школа за терористичке инструкторе, учитеље и професоре? Колико дуго се може толерисати постоjање тероризма?

Jош у марту 1998, новине коjе се издаjу на албанском jезику на Косову и Метохиjи и неки магазини, коjи се издаjу у Тирани, су потврдили да у Метохиjи и у зони око Дренице оперишу инострани наjамници — „професионалци”, како су их они називали у чланцима. Већина њих jе дошла из Босне и Херцеговине, Албаниjе и Пакистана. Када jе терористичка група ликвидирана у близини Дjаковице 3 маjа 1998, jедан „терориста, боjе абоноса” jе имао писмо у свом джепу по коjем jе идентификован као Джабер Имад Ел Мадедин из Судана. Иран и неке друге радикалне исламске државе су понудиле помоћ „ОВК”, па послале инструкторе и обучене трупе. Извесни чланови ОВК у САД примећуjу да „не би било добро да се одбаци таква помоћ, пошто jе добродошла, нарочито помоћ из радикалних исламских држава, у случаjу да Срби крену у насилну офанзиву”.

С друге стране, претставници сецесиониста у шваjцарскоj демантуjу било какве везу Албанаца на Косову и Муджахедина, те између вере и наjамника. „Постоjе само добровољци”, говоре они, али не демантуjу чињеницу да jе велики броj Муджахедина, коjи се борио у Босни и Херцеговини на страни муслимана, „рањен на Косову и Метохиjи” користећи „канале и контакте коjи су познати само њима, како би дотурили финансиску подршку из света” с намером да омогуће „извршење налога Алаха” управо овде — на Косову и Метохиjи. „Помоћ” коjи шаљу странци „долази са свих страна света”, размећу се сецесионистички медиjи. Очигледно jе да jе професиjа — терориста (тj. специjализовани наjамник) jедан од наjстариjих заната у свету и да jе jош увек привлачна многим „Псима Рата”, нарочито уколико постоjи перспектива пљачке, насиља, отимачине и вандализма. Многи од њих су несрећни људи и „раде” само jедном за увек. Други преусмераваjу своjе „искуство” у профит, послуjући тако што постаjу рукововиоци код наjамника. У Бристолу (у Енглескоj) jе основано удружење „Интернатионала бораца”. Његови примарни циљеви, коjи су усвоjени на оснивачкоj скупштрини, на коjоj jе претседавао Немац Раyмонд Дер Линде, су да се „остваре права оних иностраних воjника, коjи су погинули реализуjући право Хрватске на одбрану, како су га они назвали”. Доиста jе интересантно да то Удружење има добре односе и добро развиjа односе са претставницима „ОВК”. Jедан од аранжмана jе стварање кампа за обуку терориста. Jедан такав логор већ ради у Босанском селу Махурић. Ту jе био обучаван и Палестинац Абу Хамзех пре доласка на Косово и Метохиjу као „стручњак за одбрану ислама”. Као такав jе и погинуо.

„Терористичка интернатионала” jе почела да се обликуjе. Треба ли jоj дозволити да се потпуно развиjе? Наjбоља заштита за будућност jе да будемо реални. У противном ће тероризам постати озбиљна претња за човечанство. Државе треба да поjачаjу сарадњу пре свега на билатералном нивоу, где jе много лакше наћи плодно тло у интересу међународне безбедности или да размењуjу информациjе. Коначно, добри резултати се могу постићи стратешки, користећи немоћ постоjећих терористичких формациjа и њихов стил рада, нарочито унутрашњу неслогу и не увек добре односе између руководиоца и група на терену, посебно ако неки од њих намерава да обезбеди политичко вођство.

Илузорно jе рачунати на брзо и истовремено елиминисање фактора коjи стимулишу, подстрекаваjу и ревитализуjу тероризам, мада се он може ограничити адекватним мерама. Зато му се несме давати нада, jер га то потхрањуjе и оjачава.

Истраjност и заjедништво су суштина борбе против тероризма. Као и бескомпромисност, ефикасност и jасноћа — да тероризам не сме постати професиjа, нити се претворити у снагу коjа диктира услове друштву.

Превод са енглеског:
Шаргин Жарко, Дипл. ел. инг.;
у Новом Саду (1.-4. април 1999. г.)

Библиографиjа

1. Gérard Chaliard, Mythes révolutionnaires du Tiers-Monde, Sevil, Paris, 1976
2. Defense and Foreign Affairs Handbook, Multimedia Corporation Ltd, London, 1994
3. Stanislas Farago, Spymasters, New York, 1972
4. Pierre-Marie Gallois, Géopolitique, Plon, Paris, 1990
5. Kosovo and Metohija, Federal Ministry of Foreign Affairs, Belgrade, May 1998
6. Milan V. Petkovic, La guerre révolutionnaire, Revue d l'ESG No. 2/1980
7. Milan V. Petkovic, Current stage of evolution of the "Eastern Question", Serbia in the World No. 78, March 78, Belgrade.
8. Hugo Roth, Kosovo Origins, IKP "Nikola Pasich", Belgrade, 1996
9. Gérard de Viliers, Entebbé, Plon, Paris, 1976
10. Alexander Yonah, The Terrorist Network, Defense and Diplomacy, No. 9, September 1986, Washington
11. Bulletins, newspaper reports and articles by the news agencies TANJUG, AFP, Reuters, Beta, FoNet, the dailies: Politika, Borba, Blic, Le Monde, Le Figaro, Corriere della Sera, The New York Times, The Washington Postthe magazines: Nedeljni dnevnik, Profil, Vojno delo, The Military Balance, Defense and Foreign Affairs Strategic Policy, Vojska, Balkan Infosand others.

О АУТОРУ

Списак књига које је написао Милан В. Петковић.

• Srpski obaveštajci — od plunkiste Radovana do pukovnika Apisa, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003.
• Enciklopedija špijunaže (koautor), Knjiga-komerc, Beograd, 2003.
• Rat špijuna za kotrolu sveta (koautor), Ekopres, Zrenjanin, 2002.
• Era vodolije, SF na CD, APIS-Kalekom, Beograd, 2001.
• Kolevka Srbije, 1998., 2000. NIGP Kalekom, Beograd
• Teroristi, 1998., 1999. NIGP Kalekom, Beograd
• Geopolitičke paralele na pragu XXI veka, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Sila i moć u međunarodnim odnosima, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Amazonke u podzemnoj diplomatiji, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Albanian Terrorists, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Koncepcija globalne diverzije, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Tajni Ratnici, 1997. Tetra GM, Beograd

1998.

КРАЈ