Почетак > Радови > Актуелна политика > 2003-nov

Лекције балканске кризе за Европу и Русију

I

Криза на територији бивше Југославије траје већ 13-ту годину. У њу су увучене, не само бивше југословенске републике, већ и међународне организације различитог нивоа и калибра. У балканском позоришту су биле активиране и учествовале велике силе — цивилне, војне, политичке и економске. За овај простор су чак створене специјалне нове организације, као што су: Арбитражна комисија, Контакт-група, Међународни трибунал за бившу Југославију и друге. Неке од њих су осниване у журби, те имају сумњив правни статус. Криза је имала неколико фаза и одавно је престала да буде цивилни и међунационални унутрашњи конфликт у оквиру вишенационалне федерације. Криза нам је дала примере, како ефикасног, тако и неефикасног миротворства, тј. активности међународних организација у функцији арбитара и судија вишестраних међунационалних конфликата, која им није природно својствена. Многе генерације историчара и политичара ће учити лекције на основу ове кризе.

Данас нам је веома важно, да на кризу гледамо са аспекта њених последица по европску организацију и поредак, ради будућих узајамних односа међународних структура и појединих држава, ради могућности опстанка на планети преосталих вишенационалних држава. Анализа ситуације у овом региону је веома значајна због тога, што је Балкан постао место за проверу деловања центара власти, нове методологије, која се примењује за регулисање конфликата и нових узајамних односа међународних организација и вишенационалних држава.


Скрећемо вашу пажњу само на неке резултате кризе на пост-југословенском простору са аспекта делатности међународних организација и система европске безбедности:

Треба подвући, да се југословенски конфликт могао зауставити у било којој фази његовог развоја — и пре него што је постао криза, и после, па чак и сада. Међутим, то се није десило. Напротив, он је почео да се разбуктава од момента његове интернационализације. Уз подршку међународних организација се десио распад вишенационалне федерације, а њено уситњавање и сада још увек траје. У резултату су највеће жртве православни народи — Срби у Хрватској, Срби у БиХ, Срби на Косову, Македонци.


Истраживање балканске кризе показује, да је Југославија постала полигон за одрађивање различите методологије, која у коначном резултату мора да допринесе остварењу једног задатка — стварању система управљања светом из једног центра. Оваква иста методологија се касније користи и у другим земљама.

Осовина је метода „принуде на мир” или „принуде на доношење одлуке”. Она скоро у потпуности елиминише процес преговарања и користи читав систем принудних мера.

Али, преговори су вођени — рећи ћете — и то, дуго. — Наравно, међутим читав переговорни процес под окриљем ОУН и ЕЗ од 1992-1994. г. је доживео потпуни фијаско. Само оно, што му је претходило — убрзано признање субјеката федерације у својству независних држава у 1991. г. се може оценити као одређено достигнуће, а које је разорило непоколебиво право неприкосновености међународно признатих граница.

А успех је имао само Дејтон (1995), чија методика је коришћена у Рамбујеу (1999). Суштина ове методике је постала ултимативна принуда на потписивање услова споразума у чијем састављању нису учествовале сукобљене стране. За принуђивање на доношење одлуке је разрађен систем метода: нуђење странама већ готових варијанти, немогућност уношења исправки, изоловање делегација, чињење преговорног процеса заморним, јер је време ограничено, „наговарање” делегација, елиминисање могућности долажења до информације делегацији, од које се очекују уступци, пружање информације по документима у скраћеном или строго дозираном виду, круто прописивање целог процеса извршења споразума.

На Балкану главна метода принуђивања на мир није било усаглашавање ставова, већ ултиматум. Ако се ултиматум одбијао, онда су примењиване жестоке методе уплива и утицаја — увођење свестраних санкција (Југославија), политичка изолација (БиХ, Република Српска у другој половини 1994. г.), појединачни бомбашки напади из ваздуха (БиХ, Република Српска, 1994. г.), масовно бомбардовање у трајању до две недеље (БиХ, Република Српска, 1995. г.), агресија на суверену државу (Југославија, 1999). НАТО постаје инструмент спровођења овакве политике. После завршетка ратне операције НАТО на Балкану, наставља се покушај стављања под контролу НАТО целе територије Југославије.

Агресија земаља НАТО против СРЈ од марта до јуна 1999. г. је означила прелазак у следећу фазу стварања система управљања светом — показивање на делу могућности војне варијанте решавања проблема, тестирање права употребе силе против других држава без одобрења ОУН, реакције свих европских структура.

На Балкану је савршено проверена и методологија управљане информационе логистике. Сваки корак НАТО је имао информациону камуфлажу. Ради тога је бирана одговарајућа терминологија, обезбеђивана је „камуфлажа” концепцијом, што је морало да убеди у неопходност водеће лидерске улоге НАТО у систему европске безбедности. За ово су коришћене следеће методе: стварање читавог система „међународне забринутости” због неког проблема унутар земље; информациона обрада јавног мњења — показивање слике нарушавања људских права, гуманитарних проблема, стварање лика кривца; коришћење демократске фразеологије за објашњавање својих акција, што се условно може назвати успављивањем будности. Најпре иду добронамерне изјаве, а онда поступци, који су у супротности са изјавама (изјаве о интегритету СФРЈ, интегритету СРЈ, истој одговорности страна у конфликту и т. д.). Шаблон за почетак акције је увек био „гажење демократије”.


Балкан после Дејтона показују разне варијанте решења за пост-кризни простор. На Балкану — то су варијанте протектората уз „ограничење територијалног и политичког суверенитета”:

Босна и Херцеговина — протекторат са неограниченим овлашћењима, која имају и користе Високи представници, и чврстом војном структуром за одржавање мира. Становништво и међународна надградња постоје паралелно, а њихови узајамни односи се развијају по шеми: добиј наредбу и — изврши. Ниси извршио — казнићемо. Високи представници смењују изабране на изборима парламантарце, чак и председника, намећу политичка решења, у потпуности контролишу СМИ, систем образовања, армију, активно се мешају у изборе, контролишу изборне законе. Стално сужавање демократског простора у БиХ је постало норма живљења. Новонастали у БиХ систем протектората, по нашем мишљењу, омета, кочи даљи развој БиХ на путу демократије и слободе, које сада имају на овом простору крњу, скресану форму. А крња демократија — није демократија.

Косово је друга варијанта протектората. Оно је пример увођења независног правног уређења на засебно узетој територији федерације без сагласности руководства земље уз употребу силе, после чега до независности ове територије остаје само један корак. На Косову то изгледа као „привремена контрола” над делом територије суверене државе и престанак важења на њој закона централне власти. Например, Бернар Кушнер је донео око 20 одлука, које су у супротности са резолуцијом 1244 СБ и усмерене су ка истискивању федералних власти из законодавног поља аутономне покрајине. Самим тим се Косово приближава самосталности, упркос свим уверавањима међународних организација.

Македонија. У овој држави имамо „условни протекторат”, када је држава формално независна, али је ограничена у доношењу самосталних одлука. Ово се нарочито испољило приликом решавања унутрашњег политичког међунационалног албанско-македонског конфликта. „Албански проблем”, који је настао у земљи се решава уз помоћ међународних организација и НАТО на начин, који може да доведе до поделе територије.

Југославија (Србија и Црна Гора) је пример за то, како се сломљена земља у потпуности лишава свог суверенитета, чак и по питању развоја државности. Хавијер Солана је једним потезом пера, натерао руководиоце двеју република да признају чињеницу престанка постојања такве државе, као што је Југославија. Узајамни односи између центра (Србија) и њеном аутономном покрајином (КиМ) се не решавају у корист центра.

Заједнички резултат активности међународних организација, нарочито НАТО, на пост-кризним територяма, је немогућност решавања главних питања — повратак избеглица, регулисање демократских процеса, побољшање привредног живота, помирење страна, које су биле у сукобу, самостални извор пута. Ово последње се на Балкану скоро у потпуности изузима.. Активност НАТО у БиХ и на Косову нас уверава у то, да инострано присутство не може да реши проблем међунационалне раздвојености, не може да доведе до политичког и економског побољшања у земљи, нити може да постане снага напретка, једноставно, није у стању због својих задатака и циљева..

II

Криза на Балкану није завршена. Сада се она концентрише на тзв. „албанском питању” на територији бивше Југославије. Сецесионистички албански покрет, који се наставља води у даље уситњавање Балкана на мини моноетничке државе, што не само да кочи, већ зауставља процес интеграције, наставља процес ревизије граница, који су започели сепратисти, упркос Хелсиншкој Повељи.

Да би се схватила специфика споменутих догађаја на Балкану, треба знати две ствари.

Прво — врши се наредна фаза борбе албанског народа за тзв. „национално освлобођење”, која претпоставља укључење у тај процес, албанаца, који живе и на територији КиМ, и у Македонији, и у Црној Гори, а затим уједињење свих ових земаља са Албанијом. Сепаратистичка делатност радикално расположеног дела албанаца у Аутономној покрајини Косово у оквиру ФНРЈ (СФРЈ) је отпочела одмах после другог светског рата и није престајала ни један дан. Уједињење са Албанијом је остајало њихов главни циљ. Они су ишли ка овом циљу свих година, ишли су упорно и истрајно. Мењала су се средства и тактика, али је циљ био непроменљив, и није био у зависности од статуса покрајине у републици, од количине новца, који се улаже у развој покрајине, од нивоа међунационалних односа у федерацији. Деловало се у фазама: пропаганда национализма — педесетих година, демонстрације и провокације — шездесетих година, оружана борба — седамдесетих, устанак — почетком осамдесетих. До почетка 90-их година су албански екстремисты сопственим снагама постигли много тога — свели су српско становништво на свега 9%, створили су паралелни, независан од Србије, систем покрајинског управљања и образовања; успоставили су блиске контакте са Албанијом; организовали су рад на куповини, транспорту и складиштењу оружја, како на Косову, тако и у реонима са претежно албанским становништвом на територији Македоније, Црне Горе и Југу Србије, за обуку добровољаца и успостављање канала везе, за стварање паравојних формација. Такође је било веома важно, да се скрене пажња светске јавности и међународних организација на „проблем Косова”. Овај задатак су успешно извршили. Крајем деведесетих албанци Косова већ крећу у рат за независност.

Друго — присутство натоваца на Косову после јуна 1999. г. ствара идеалне услове, стаклену башту за гајење и процват албанског екстремизма, пошто натовци не примећују убијање Срба, рушење и разарање споменика православне културе, фактички стимулишући стварање етнички чисте албанске покрајине. Сетимо се, како „миротворци” нису могли да разоружају такозвану. Ослободилачку армију Косова, како су смањили српску територију, створивши 5-километарску тампон зону не са стране Косова, већ са стране Србије, укључивши у њу области у којима живи претежно албанско становништво, како су похрлили, да у најкраћем могућем року организују локалну администрацију, која није повезана никаквим обавезама са федерацијом или са Србијом, да се одрже избори локалних органа власти, како су отворили границу Косова са Албанијом и Македонијом за слободно кретање реке људи, а, могуће је, и оружја. Све је ово однеговало код албанаца осећања некажњености.

Одабравши повољан политички тренутак, екстремисти проширују, по косовском сценарију, побуну и на територију Македоније, где живи већина албанаца. И погрешно је сматрати, да је ово дело руку групе албанаца са Косова, која се пробила на суседну територију. Екстремистичко крило албанског политичког спектра се одавно припремало за овакав обрт догађаја — основали су политичке партије, прогласили републику „Илирида”, створили систем илегалног образовања, припремали наоружане одреде, ушушкавали националистичком пропагандом све албанце републике. Треба истаћи и то, да је албанско друштво у Македонији хетерогено. Велики део чине — мирни и лојални власти становници, који не желе да узму оружје у руке. Али, против њих се користила, па се и сада још увек користи методологија заплашивања, претњи и насиља од стране екстремиста (као и на Косову). Албанска омладина се лако одазива на националистичке позиве, јер нема социјалну заштиту, по правилу, нема посла, живи у сиромаштву. Она излази на митинге, допуњује наоружане групације.

У току прве године присутства снага НАТО у покрајини, за ситуацију на Косову и Метохији су карактеристични свакодневни терор, злочини, масовна кршења људских права и етничко чишћење Срба, Муслимана, Цигана, Горанаца, Турака, Египћана. Такозвана Ослободилачка армија Косова (ОАК) и друге наоружане албанске банде нису биле ни демилитаризоване, ни разоружане, ни расформиране. Касније су многе од њих ушле у Косовски заштитни корпус, који је створен уз подршку међународних организација. За годину дана присутства миротвораца на Косову је извршено 5 хиљада. терористичких акција, више од хиљаду људи је убијено, а преко 960 је киднаповано и узето за таоце, срушено је преко 85 средњевековних религиозних објеката и споменика историје и културе, 350 хиљада неалбанског становништва се одселило из покрајине; државну границу СРЈ је прешло и доселило се у покрајину више од 250 хиљада страних држављана, углавном становника Албаније и Македоније.

Сви они, који су боравили на Косову, никада неће заборавити спаљена српска села, рушевине православних цркава, истински гето за преостале Србе и манастире, који још увек одолевају. За Србе, који живе у окружењу, које сачињава албанско становништво и који не желе да напусте своја огњишта, нема слободе кретања. У многим енклавама нема струје и воде, нису обновљене школе и друштвене зграде. После НАТО агресије су албанци, укључујући помоћ међународних организација, саградили укупно 40 хиљада кућа, а Срби — само 40. У цркве, продавнице прехрамбене робе и основних намирница за живот, у школе су Срби принуђени да одлазе у пратњи војника међународних снага. Оваквих малих српских огњишта на Косову нема много — укупно их је око 17.

Ових људи у гету се скоро нико ни не сећа.

Од јануара 1998 до новембра 2001. г. је у покрајини убијено или нестало 3 276 Срба и других житеља-неалбанаца. Пракса грубог вређања, изругивања и уништавања православних светиња има масовни и стални карактер, па подсећа и веома личи на планиране казнене акције. Ове казнене акције, не само што нису престале после доласка на Косово снага КФОР-а, већ су се и појачале. Према званичној статистици Комисије за заштиту споменика Србије, на територији Косова и Метохије је више од 200 православних историјских и културних објеката веома оштећено или у потпуности разорено, а већина ових објеката има светски културни значај.

После дефинитивног распада Југославије на Србију и Црну Гору (фебруар 2003. г.) за албанце је наступио повољан тренутак да обнове одлучне акције за издвајање Косова из Србије. И сада је почела да „ради” формулација, утемељена у резолуцији 1244, према којој је Косово — аутономија у саставу Југославије: Југославије више нема, време је да се дефинише статус покрајине. Албанци су — за потпуну независност. Гласови Срба, који иступају за аутономију Косова и Метохије у склопу Србије, се практично и не чују. Руководиоци међународног цивилног присутства на Косову доносе низ одлука, које су у суштини, усмерене ка стварању и давању државности овој аутономној територији, ка истискивању федералних власти из законодавног делокруга покрајине. Није било обезбеђено ни обнављање активности на Косову српских војних лица и полиције, како је било предвиђено резолуцијом 1244 Совета Безбедности ОУН.

У ситуацији, која се поново погоршала, подиже главу ратна компонента албанског покрета за независност. Фебруара ове године је о свом преласку из партизанске фазе борбе у стање борбене спремности, која води у отворени рат, изјавила Албанска национална армија (АНА) и њен командант генерал Виган Градица. АНА — је главна снага уједињеног националног фронта, који се залаже за уједињење свих албанских земаља. Званично је АНА настала 2001. г. у Македонији, када су се ујединили албански екстремисти са Косова, из Македоније и са Југа Србије у циљу стварања стабилне армије, која је спремна да брани идеју Велике Албаније. Посланици-албанци Скупштине Косова су затражили, да се рат Ослободилачке армије Косова, који је вођен у току 1998-1999. г. сматра и призна за праведан и ослободилачки, као део „вековне борбе косовских грађана за слободу и независиност”. Албанци се плаше повратка Срба у покрајину, називајући процес повратка Срба „колонизацијом Косова”, разрађују контрамере и позивају становништво, да их свестрано примењује. Неке од контра месра су — контрола српских села дуж границе са Србијом, покушај уништења свих комуникационих веза са Србијом (телефонске линије и далеководи за пренос електричне енергије), пружање отпора изградњи и обнављању српских кућа („албанци имају морално право да их сруше”), стално држање „колонизатора” на нишану, форсирање куповине српске земље у мешовитим селима .

Покрајина је већ одавно позната као центар за врбовање терориста, база организованог међународног криминалитета, шверца дроге, оружја, трговине робљем и прања новца. Према информацијама из штампе, албански нарко-картел „Камила”, који се специјализовао за хероин, улази у групу од пет најјачих мафија на свету. Годишњи профит од прљавих мафијашких послова износи око 500 милиона евра.


Ако се покрет екстремизма не заустави, Македонци, а после њих и Црногорци ће морати да се опросте од дела своје територије, а Европа ће морати да размишља о томе, како да постави питање о ревизији граница и како да призна нову увећану државу Албанију, или увећано самостално Косово.

Ко може да заустави наредно жариште, које се разбуктава? Као и увек, ми смо много пропустили, о многоме нисмо ни размишљали удубљујући се, много смо превидели и пропустили. Зато ће усамљене, појединачне и неусклађене, неповезане радње данас априори бити безуспешне и узалудне. Само уједињени напори свих европских и балканских структура и држава ће моћи да обуздају све експанзивније метастазе албанског екстремизма, а само непостојање било какве подршке споља ће натерати албанце да обуставе борбу.

III

Ако пак говоримо о томе, шта може Европа да уради у садашњим условима, онда је очигледно, да су многе шансе пропуштене. Међутим, потребно је направити низ принципа, који морају да дају свој допринес стабилности Европе. На пример:

  1. Дијалог мора да постане једини услов решавања противуречности и конфликата, који наступе.
  2. Треба се супротстављати формирању праксе рушења суверенитета силом, помоћу, или уз подршку међународних организација.
  3. Треба наставити са радом на активирању европског механизма (ЕЗ, ОЕБС, и т. д.) у решавању европских кризних жаришта.

Што се тиче директно Балкана, требало би:

  1. Ослањати се на одлуке ОУН и систем међународног права — Дејтон и Резолуцију 1244.
  2. Не дозволити даље рашчлањивање Србије, Црне Горе и Македоније приликом решавања „албанских” проблема.
  3. Размислити о оснивању Међнародне Конференције за анализу фактора дестабилизације ситуације на југу Европе.
  4. Пребацити разматрање проблема Косова и Метохије у домен међународног права, на пример, формирати међународну правну експертизу за статус и правно стање Косова у Србији, албанаца у Македонији, као и државотворно формирање Србије и Црне Горе.
  5. Данас је важан проблем за све земље Балкана — проблем безбедности и политичке стабилности као предуслов свих осталих интеграција. Али, Балкан мора да решава све своје проблеме самостално, без интервенције и мешања споља. На пример, могуће је одржавати годишње, или чешће, Балканске форум (балканска седморица, осморица…), за време којих би се обрађивала и стратешка питања, и решавали гурући текући проблеми, разрађивала тактика од стране снага руководилаца балканских држава.

Много се оваквих проблема наталожило. Само се заједничким снагама може спречити и растурање дроге, и проблем криминалитета, и мафије, и експанзије сепаратизма и екстремизма. Управо балканске земље саме могу да реше проблеме царина, граница, трговинских такси, инвестиција и т. д., да створе услове за свестрану и свеобухватну трговину.

И само уједињење напора људи добре воље, њихови активни ставови — су услови, да ћемо живети у мирној и стабилној Европи.

Доктор историјских наука
Гускова Јелена Јурјевна

________

Лекција на правном факултету Универзитета у Бања Луци, 10. новембра 2003. г.