Процес стабилизације на простору бивше Југославије и међународне организације

У Европи се данас решавају важни задаци трансформисања западноевропске интеграције у европску, па су месеца маја 2004. г. десет нових држава постале пуноправне чланице ЕУ. Осам од ових држава је — из Источне Европе. Међутим, Европа спроводи интеграционе процесе у условима нестабилности низа европских региона, укључујући и Балкан.

Могу ли на европске процесе да утичу догађаји на Балкану? И обрнуто? Јер, низ балканских земаља (Румунија, Бугарска) је кренуо путем припремне фазе за улазак ЕУ. А једна од република бивше СФРЈ је већ примљена у ЕУ. О овоме маштају све земље, које су настале на простору бивше Југославије, мада је још увек рано, да се говори о стабилности у њима.

Главни резултат развоја пост-кризног простора на територији бивше Југославије је — уситњавање некада федеративног простора на мини-државе, у већини којих не постоји стабилност политичских институција власти.

Савремена балканска криза је показала, да је дипломатија већине земаља врло често била непрофесионална, а међународне организације — немоћне, те да се није тражило међународно право. Суштинску, битну улогу су играли једино — интерес и снага. До смиривања ситуације и решавања свих међунационалних питања није ни дошло.

Има много последица кризе на Балкану, али је веома важно истаћи једну од последица, која се тиче међународних организација. Европа се сусрела са тиме, да:

  1. су ОУН, ОЕБС, ЕУ, НАТО управо на Балкану испољили неефикасност мировне делатности,
  2. ни једна међународна организација није могла да предводи регулисање међуетничких проблема на Балкану,
  3. у свету не постоји ефикасна метода за регулисање међуетничких и сецесионистичких проблема.

Као пример се може навести НАТО, који је хтео да створи нови систем европске безбедности и да се нађе на његовом челу. У ново Вашингтонској стратешком концепту НАТО, који је усвојен месеца априла 1999. г., мада је пројектован много раније, главна је теза о нарочитој одговорности блока пред светском заједницом за спречавање претње безбедности и стабилности у Европи. „Безбедност” за Североатлантски савез је — вишеслојни, вишеплански појам, који се састоји од политичких, економских, социјалних, еколошких, хуманитарних тачака гледишта. Управо то овом блоку омогућује да делује у било ком региону и искористи било који повод за војну интервенцију. Међутим, делатност НАТО у БиХ, и на Косову и Метохији се не може назвати успешном.

Из балканског искуства су покушале да изведу закључке Уједињене нације. Према упутству генералног секретара ОУН Кофи Анана је био објављен извештај комисије, која је проучила проблеме, везане за операције у циљу очувања мира, које је спроводила Организација Уједињених Нација. Генеральни секретар долази до следећих закључака: показало се, да је неуспешан био читав низ операција, које је у последњих десет година спроводила ОУН, „НАТО, који је на почетку преузео на себе инокосну огромну одговорност за операцију на Косову, у крајњем резултату је био принуђен да зове у помоћ Организацију Уједињених Нација, да би се подухват довео до краја. Реформисање система операција за очување мира је — најважнији проблем, који стоји пред ОУН”(1).

Данас се Европа на Балкану сусреће са низом проблема, који, ако се не реше, могу да помраче радост због проширења ЕУ за четвртину територије и за 75 млн. становника. Неки од проблема су:

  • нерегулисани статус таквих држава као Македонија, Босна и Херцеговина, Србија-Црна Гора, као и аутономне покрајине Косово и Метохија;
  • политичка нестабилност у низу држава; у својству примера се могу навести Македонија, Босна и Херцеговина, Србија;
  • постојање нерешених међунационалних (међуетничких) проблема (практично у свим земљама, сем Словеније);
  • успорено спровођење економских реформи; зависност економиског развоја од донација (несамостални дотациони регион);
  • хуманитарни, социјални проблеми, од којих су најтежи проблеми избеглица и незапосленост.

Уместо налажења решења за међунационалне проблеме, које би одговарало свим народима, војна компонента миротвораца, у којој главну улогу игра НАТО, је одабрала варијанту присилне принуде на мир. Неефикасност ове варијанте потврђује чињеница, да је НАТО принуђен, да стабилност у региону чува помоћу система протектората на већини територија бивше Југославије. Основна карактеристика свих видова протектората је „ограничење територијалног и политичког суверенитета”, мада постоје и разлике у облику и садржају протектората. Данас можемо да говоримо о четири врсте протектората на Балкану.

Први је створен протекторат у Босни и Херцеговини — као протекторат са неограниченим овлашћењима, која имају и користе Високи представници, и чврстом структуром за одржавање мира(2). Становништво и међународна надградња постоје паралелно. Високи представници смењују изабране на изборима парламантарце, чак и председника, намећу политичка решења, у потпуности контролишу медије, систем образовања, армију, активно се мешају у изборе, контролишу изборне законе. Ускоро ће Европа преузети на себе командовање војним снагама, које ће остати у БиХ. Полицијска мисия ЕУ, која је заменила Специјалне међународне полицијске снаге ОУН, ће имати за циљ завршетак реформе правобранилачких органа на бази европских стандарда. Али, остаје питање, постоји ли план повлачења међународних снага из овог региона?

Друга врста протектората — Македонија. У овој држави имамо „условни протекторат”, када је држава формално независна, али је ограничена у доношењу самосталних одлука. Ово се нарочито испољило приликом решавања унутрашњег политичког међунационалног албанско-македонског конфликта. „Албански проблем”, који је настао у земљи се решава уз помоћ међународних организација и НАТО на начин, који може да доведе до поделе територије.

Косово је трећа варијанта протектората. Оно је пример увођења независног правног уређења на засебно узетој територији федерације без сагласности руководства земље уз употребу силе, после чега до независности ове територије остаје само један корак. На Косову то изгледа као „привремена контрола” над делом територије суверене државе и престанак важења на њој закона централне власти. Например, Бернар Кушнер је још 1999. г. донео око 20 одлука, које су у супротности са резолуцијом 1244 СБ, а усмерене су ка истискивању федералних власти из законодавног поља аутономне покрајине. Независно од донетих одлука и упркос свим уверавањима међународних организација Косово се приближава самосталности.

Југославија (Србија и Црна Гора) је пример за то, како се сломљена земља у потпуности лишава свог суверенитета, чак и по питању развоја државности. Хавијер Солана је једним потезом пера, натерао руководиоце двеју република да признају чињеницу престанка постојања такве државе, као што је Југославија. Узајамни односи између центра (Србија) и њеном аутономном покрајином (КиМ) чак и делом њених области (југ Србије) се не решавају у корист центра.

Заједнички резултат активности међународних организација, нарочито НАТО, на пост-кризним територијама, је немогућност решавања главних питања — повратак избеглица, регулисање демократских процеса, побољшање привредног живота, помирење страна, које су биле у сукобу, самостални избор пута. Ово последње се на Балкану скоро у потпуности изузима. Активност НАТО у БиХ и на Косову нас уверава у то, да инострано присутство не може да реши проблем међунационалне раздвојености, не може да доведе до политичког и економског побољшања у земљи, нити може да постане снага напретка, једноставно, није у стању због својих задатака и циљева..

Криза на Балкану није завршена. Сада се она концентрише на тзв. „албанском питању” на територији бивше Југославије. Сецесионистички албански покрет, који се наставља води у даље уситњавање Балкана на мини моноетничке државе, што не само да кочи, већ зауставља процес интеграције, наставља процес ревизије граница, који су започели сепратисти, упркос Хелсиншкој Повељи.

Да би се схватила специфика споменутих догађаја на Балкану, треба знати две ствари.

Прва — спроводи се наредна фаза борбе албанског народа за тзв. „национално освлобођење”, која претпоставља укључење у тај процес, албанаца, који живе и на територији КиМ, и у Македонији, и у Црној Гори, а затим уједињење свих ових земаља са Албанијом. Сепаратистичка делатност радикално расположеног дела албанаца у Аутономној покрајини Косово у оквиру ФНРЈ (СФРЈ) је отпочела одмах после другог светског рата и није престајала ни један дан. Уједињење са Албанијом је остајало њихов главни циљ. Они су ишли ка овом циљу свих година од Прве Призренске Лиге, ишли су упорно и истрајно. Мењала су се средства и тактика, али је циљ био непроменљив, и није био у зависности од статуса покрајине у републици, од количине новца, који се улаже у развој покрајине, од нивоа међунационалних односа у федерацији. Деловало се у фазама: пропаганда национализма — педесетих година, демонстрације и провокације — шездесетих година, оружана борба — седамдесетих, устанак — почетком осамдесетих. До почетка 90-их година су албански екстремисты сопственим снагама постигли много тога — свели су српско становништво на свега 9%, створили су паралелни, независан од Србије, систем покрајинског управљања и образовања; успоставили су блиске контакте са Албанијом; организовали су рад на куповини, транспорту и складиштењу оружја, како на Косову, тако и у реонима са претежно албанским становништвом на територији Македоније, Црне Горе и Југу Србије, за обуку добровољаца и успостављање канала везе, за стварање паравојних формација. Такође је било веома важно, да се скрене пажња светске јавности и међународних организација на „проблем Косова”. Овај задатак су успешно извршили. Крајем деведесетих албанци Косова већ крећу у рат за независност.

Друго — присутство натоваца на Косову после јуна 1999. г. ствара идеалне услове, стаклену башту за гајење и процват албанског екстремизма, пошто натовци не могу спречити убијање Срба, рушење и разарање споменика православне културе, фактички стимулишући стварање етнички чисте албанске покрајине.

Одабравши повољан политички тренутак, екстремисти проширују, по косовском сценарију, побуну и на територију Македоније, где живи већина албанаца. И погрешно је сматрати, да је ово дело руку групе албанаца са Косова, која се пробила на суседну територију. Екстремистичко крило албанског политичког спектра се одавно припремало за овакав обрт догађаја — основали су политичке партије, прогласили републику „Илирида”, створили систем илегалног образовања, припремали наоружане одреде, ушушкавали националистичком пропагандом све албанце републике. Треба истаћи и то, да је албанско друштво у Македонији хетерогено. Велики део чине — мирни и лојални власти становници, који не желе да узму оружје у руке. Али, против њих се користила, па се и сада још увек користи методологија заплашивања, претњи и насиља од стране екстремиста (као и на Косову). Албанска омладина се лако одазива на националистичке позиве, јер нема социјалну заштиту, по правилу, нема посла, живи у сиромаштву. Она излази на митинге, допуњује наоружане групације.

За годину дана присутства миротвораца на Косову је извршено 5 хиљада. терористичких акција, више од хиљаду људи је убијено, а преко 960 је киднаповано и узето за таоце, срушено је преко 85 средњевековних религиозних објеката и споменика историје и културе, 230 (350) хиљада неалбанског становништва се одселило из покрајине; државну границу СРЈ је прешло и доселило се у покрајину више од 250 хиљада страних држављана, углавном становника Албаније и Македоније.

Сви они, који су боравили на Косову, никада неће заборавити спаљена српска села, рушевине православних цркава, истински гето за преостале Србе и манастире, који још увек одолевају. За Србе, који живе у окружењу, које сачињава албанско становништво и који не желе да напусте своја огњишта, нема слободе кретања. У многим енклавама нема струје и воде, нису обновљене школе и друштвене зграде. После НАТО агресије су албанци, укључујући помоћ међународних организација, саградили укупно 40 хиљада кућа, а Срби — само 40. У цркве, продавнице прехрамбене робе и основних намирница за живот, у школе су Срби принуђени да одлазе у пратњи војника међународних снага. Оваквих малих српских огњишта на Косову нема много— укупно их је око 17.

Према званичној статистици Комисије за заштиту споменика Србије, на територији Косова и Метохије је више од 200 православних историјских и културних објеката веома оштећено или у потпуности разорено, а већина ових објеката има светски културни значај.

После дефинитивног распада Југославије на Србију и Црну Гору (фебруар 2003. г.) за албанце је наступио повољан тренутак да обнове одлучне акције за издвајање Косова из Србије. И сада је почела да „ради” формулација, утемељена у резолуцији 1244, према којој је Косово — аутономија у саставу Југославије: Југославије више нема, време је да се дефинише статус покрајине. Албанци су — за потпуну независност. Гласови Срба, који иступају за аутономију Косова и Метохије у склопу Србије, се практично и не чују. Руководиоци међународног цивилног присутства на Косову доносе низ одлука, које су у суштини, усмерене ка стварању и давању државности овој аутономној територији, ка истискивању федералних власти из законодавног делокруга покрајине. Није било обезбеђено ни обнављање активности на Косову српских војних лица и полиције, како је било предвиђено резолуцијом 1244 Совета Безбедности ОУН.

Покрајина је већ одавно позната као центар за врбовање терориста, база организованог међународног криминалитета, шверца дроге, оружја, трговине робљем и прања новца. Према информацијама из штампе, албански нарко-картел „Камила”, који се специјализовао за хероин, улази у групу од пет најјачих мафија на свету. Годишњи профит од прљавих мафијашких послова износи око 500 милиона евра.

Ако се покрет екстремизма не заустави, Македонци, а после њих и Црногорци ће морати да се опросте од дела своје територије, а Европа ће морати да размишља о томе, како да постави питање о ревизији граница и како да призна нову увећану државу Албанију, или увећано самостално Косово.

Ко може да заустави наредно жариште, које се разбуктава? Као и увек, ми смо много пропустили, о многоме нисмо ни размишљали удубљујући се, много смо превидели и пропустили. Зато ће усамљене, појединачне и неусклађене, неповезане радње данас априори бити безуспешне и узалудне. Само уједињени напори свих европских и балканских структура и држава ће моћи да обуздају све експанзивније метастазе албанског екстремизма, а само непостојање било какве подршке споља ће натерати албанце да обуставе борбу.

Опасност за Европу се састоји у томе, што „ограничавање територијалног суверенитета” може постати међународно признати појам, а „хуманитарна интервенција” — насилна мера са употребом „мировних снага”, присутство иностраног представништва и „привремених” органа управљања.

Ако пак говоримо о томе, шта може Европа да уради у садашњим условима, онда је очигледно, да су многе шансе пропуштене. Међутим, потребно је креирати низ принципа, који морају да дају свој допринес стабилности Европе. На пример:

  • сва европска политика се мора спроводити у интересу Европе, а то значи: тежити стабилизацији у свим деловима Европе, уједињавању и сарадњи. Створити јединствене критеријуме за решавање националних питања, у оквиру којих не смеју да постоје „добри” и „лоши” народи; не спроводити чврсте линије регионалног разграничења, или одвајања земаља „друге класе” од уједињене Европе;
  • строго се придржавати принципа неразоривости граница;
  • не ставрати преседане, који су у стању да разоре јединство Европе;
  • интеграција Европе из својих мотива мора да избаци политичке разлоге и да користи искључиво економске;
  • приоритетна мора да постане подршка балканске сарадње са циљем стабилизације балканског простора;
  • дијалог мора да постане једини услов решавања противуречности и конфликата, који наступе;
  • треба се супротстављати формирању праксе рушења суверенитета силом, помоћу, или уз подршку међународних организација;
  • треба се супротстављати пракси пружања подршке сепаратистичким тенденцијама.

Треба наставити са радом на активирању европског механизма (ЕУ, ОЕБС, и т. д.) у решавању европских кризних жаришта.

Што се тиче директно Балкана, требало би:

  1. Ослањати се на одлуке ОУН и систем међународног права — Дејтон и Резолуцију 1244.
  2. Не дозволити даље рашчлањивање Србије, Црне Горе и Македоније приликом решавања „албанских” проблема.
  3. Размислити о оснивању Међнародне Конференције за анализу фактора дестабилизације ситуације на југу Европе. Многи европски политичари су говорили о потреби одржавања Међународне конференције за бившу Југославију под окриљем ЕУ уз учешће гаранта — највећих европских држава у вези са потребом за решавањем свих тешких проблема, те да се постави низ питања, чиме би се забранило даље урушавање, мање више стабилне ситуације, која постоји у овом тренутку. Недовољно је само присутство војске. Потребна су политичка решења. Питање одржавања ове конференције се поставља већ дуго и стално, али се за сада резултати не виде.
  4. Пребацити разматрање проблема Косова и Метохије у домен међународног права, на пример, формирати међународну правну експертизу за статус и правно стање Косова у Србији, албанаца у Македонији, као и државотворно обликовање Србије и Црне Горе.

Идеја има много. Тако се, на састанку лидера ОЕБС — ЕУ у априлу 2001. г. у Букурешту разматрала идеја оснивања „балканског парламента” у овиру Пакта за стабилност југоисточне Европе, као „значајан корак према стабилности, безбедности и развоју” у југоисточној Европи. Слична иницијатива припада председнику Парламентарне скупштине ОЕБС Адриану Северину. У стварању овакве парламентарне структуре он види „значајан корак према стабилности, безбедности и развоју” у југоисточној Европи. По његовом мишљењу, „општебалкански парламентарни дијалог” ће доприносити позитивном разрешавању међунационалних и конфесионалних противуречности, заштити људских права, развоју демократских институција у земљама региона. Северин такође сматра, да ће нова структура омогућити да се ефикасније решавају проблеми ликвидације економске заосталости, да ће обезбедити реализацију инвестиционих програма у оквиру Пакта за стабилност и решити горуће социјалне проблеме балканских држава.

Грчки министар иностраних послова Георгиос Папандреу је обелоданио идеју о оснивању „федерације балканских земаља” (балканске земље плус Албанија, минус Словенија), која има подршку од стране руководећих кругова Евроуније.

Наравно, већ постоје примери регионалне сарадње, а нарочито, у оквиру Пакта стабилности за југоисточну Европу, потписаном 10. јуна 1999. г. на иницијативу ЕУ (Албанија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Југославија и Македонија). Међутим, осим добре намере (повећање економске, политичке и социјалне сарадње између ЕУ и земаља, које имају заједнички циљ — улазак у ЕУ)(3) ови напори су видљиво недовољни за то, да Европа може са сигурношћу да говори од томе, да је стабилност на Балкану неразрушива.

Балкан мора да решава све своје проблеме самостално, без интервенције и мешања споља. На пример, могуће је одржавати годишње, или чешће, Балканске форуме (балканска седморица, осморица...), у току којих би се обрађивала и стратешка питања, и решавали горући текући проблеми, разрађивала тактика од стране снага руководилаца балканских држава. Много се оваквих проблема наталожило. Само се заједничким снагама може спречити и растурање дроге, и проблем криминалитета, и мафије, и експанзије сепаратизма и екстремизма. Управо балканске земље саме могу да реше проблеме царина, граница, трговинских такси, инвестиција и т. д., да створе услове за свестрану и свеобухватну трговину.

Често се поставља питање о балканској интеграцији. Многе земље је се плаше, неке су сумњичаве, док треће не виде никакву корист за себе. Ако теоретишемо, онда је интеграција могућа. Она мора имати више нивоа. Проблем треба поделити на ниво саме земље, ниво региона и европски ниво. Пре преласка на ниво Балкана се морају створити одређени услови у самим земљама — морају се остварити програми економске стабилизације у свим земљама, политичке стабилизације — у Босни и Херцеговини и Југославији, завершена интеграција у Југославии, спроведена демократска трансформација у Хрватској. У Македонији се мора све урадити у циљу политичке стабилности.

Успостављање добрих односа са суседима и интеграција земље, која излази из конфликта, у постојеће политичке и економске регионалне структуре је — следећа фаза интеграције. То је такозвани „регионални приступ” политичкој и економској сарадњи република бивше Југославије.

Тек после овога ће природно постати стварање регионалних организација економског карактера, које неће имати политичке циљеве.

Европа, интеграцији са којом данас теже све земље региона, је доступна за балканске земље само и једино преко ЕУ. Али, европска тежња мора имати обострано кретање. Од стране Европе се очекује — да не чека дотле, док се ове земље извуку из својих економских и политичких проблема, већ да им на све могуће начине помаже, тако што ће стварати интеграционе степене, које ће ове земље освајати и на тај начин се у етапама подизати ка врху. Осим овога се морају поштовати критеријуми равноправности, равномерне поделе помоћи, недељивости Европе на секторе или зоне. А земље би морале — да уложе максимум напора за остварење пред-европске интеграције. Одређене могућности представља оглашавање од стране Светске банке Регионалне стратегије на Балкану.

Значи, само уједињење напора људи добре воље, њихови активни ставови — су услови, да ћемо живети у мирној и стабилној Европи.

________
Др Јелена Гускова
Институт славјановеденија РАН
Наступ у Сарајеву 16. фебруара 2005. г.

16. фебруар 2005. г.

________

1) Независимая газета от 09.09.2000.

2) Для международного мониторинга процесса мирного урегулирования в БиГсоздан Совет по выполнению Мирного соглашения (в него входят 55 стран) и его исполнительный орган — Руководящий комитет (США, Великобритания, Франция, Германия, Италия, Канада, Россия, Япония, председательство Евросоюза, КЕС и Организация Исламская конференция, представленная Турцией). Роль координатора международных усилий поручено Высокому представителю. В настоящее время им, четвертым по счету, является лорд П. Эшдаун (утвержден на этот пост резолюцией СБ ООН № 1396 от 5 марта 2002 г.).

Помимо Аппарата Высокого представителя, миссии ОБСЕ, а также других международных структур в БиГ важную роль в процессе урегулирования играют многонациональные Силы по стабилизации (СПС), костяк которых составляют контингенты стран НАТО. До июня 2003 года в составе СПС находился российский военный контингент. В январе 2005 года в руководство военной части мирной имплементации перейдет от НАТО к Евросоюзу. В этих целях в БиГ будут развернуты Силы ЕС численностью 7 тысяч человек.

С января 2003 года в БиГ работает Полицейская миссия ЕС, сменившая Специальные международные полицейские силы ООН. Цель миссии — завершение реформы правоохранительных органов на основе европейских стандартов. Пять офицеров МВД России назначены в состав ПМЕС.

3) Подписана Хартия отношений добрососедства, стабильности, безопасности и сотрудничества в регионе. В рамках Пакта был подписан Меморандум об облегчении условий торговли между 8 государствами региона — СРЮ, Хорватией, Боснией и Герцеговиной, Македонией, Албанией, Болгарией, Румынией и Молдавией. Однако подписание двусторонних договоров о свободной торговле затянулось до 2004 г., а с некоторыми странами так и не ратифицированы. В ноябре 2002 г. министры иностранных дел Албании и СРЮ подписали три договора о сотрудничестве в области экономики и визового режима. В июне 2004 г. состоялась встреча министров обороны Сербии-Черногории и Хорватии Првослава Давинича и Блорислава Рончевича. Речь шла о сотрудничестве и даже о совместных учениях (отработка борьбы против террористов) или на земле, или на море. См. Ускоро заједничке вежбе српске и хрватске војске // Дневни Телеграф — Београд, 2004, 16. јун. — С. 10.

-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~
[Латиница] [Ангелина]

Публиковано:
Само на www.guskova.ru
Скраћено:
Не
Датум:
16. фебруар 2005. г.
Преведено:
Не

Тражити:

Координатор пројекта:
Д. Лабан <info@laban.rs>

© 2003–2017 Ј. Ј. Гускова
Сва права заштићена.

Страница саздана: 2005-02-16
Последња модификација: 2017-12-06