О чему је говорио генерал Ратко Младић

Већ други пут у саставу делегације чланова Комитета за подршку Ратку Младићу пошло ми је за руком да посетим српског генерала у затвору Хашког трибунала.

Генерал је изгледао помало уморан, али био је врло задовољан. Припремао се за сусрет. У затворској продавници је купио намирнице: сир, кобасицу, воће, безалкохолно пиво, чоколаду. Седели смо за постављеним столом и разговарали. Обоје смо уживали у разговору: ја зато што разговарам са једним од главних учесника рата у Босни и Херцеговини, а генерал зато што има шта да каже, а на заседањима суда му не дозвољавају да говори, чак се са адвокатима дописује, мада они седе поред њега. Не могу ни да подмигнем, само да дишем — са жаљењем је рекао он. — Одмах ме истерују из суднице.

Најзанимљивије је слушати сећања о 90-им годинама, памтити детаље преговора, састанака, догађаја на фронтовским путевима. Описаћу неколико епизода о којима је говорио генерал, максимално приблизивши текст ономе што је говорио Ратко Младић.

После четири месеца консултације лидери три босанске стране окупили су се за једним преговарачким столом почетком јануара 1993. године. У Женеву су допутовали Алија Изетбеговић, Радован Караџић, Мате Бобан, председници Југославије Добрица Ћосић и Хрватске Фрањо Туђман, копредседници преговарачког процеса Сајрус Венс и Дејвид Овен, као и командант снага УН Сатиш Намбијар. Копредседници су сматрали да би једино животно и поуздано решење било да се формира децентрализована држава у којој би многе од њених главних функција обављало десет аутономних покрајина. Процес усаглашавања ставова страна на основу предложеног плана био је мучан. Ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани нису се слагали са предложеним планом. Тада је била донета одлука да се изврши притисак на Радована Караџића, председника Републике Српске. Као главна фигура требало је да иступи Слободан Милошевић, испоставља се, није био искључен ни командант српске армије генерал Ратко Младић.

Генерал се сећа: Упознао сам се са Чуркином у Женеви 1993. године. Козирев и он су позвали мене и генерала Толимира у Женеву, у руску амбасаду. Чуркин је изгледао мало стегнуто, видело се да је Козирев био главни. Ми смо били у соби, у средини је стајао сто и на њему ваза са сувим цвећем. Молим вас, друже Младићу, седите за овај сто, за њим су разговарали Горбачов и Нисон. Одговорио сам: Не желим да седам за сто за којим је седео Горбачов, пошто је он потписао капитулацију, разрушио Варшавски уговор. Пређите у другу собу. А сам сам се дигао у отишао. Козирев је наредио да променимо собу. Питао сам га: Ви сте министар иностраних послова Русије? — Да. — А где је ваша породица? — У Америци. — А ко вас финансира: САД или Русија? — Русија. — Зашто је онда породица у Америци? Ко их издржава? — Какве то има везе? — Има ево какве: не изазиваш поверење! А Чуркин мени: Ви вређате министра!

Козирев је хтео да ја представљам политичко руководство Републике Српске, да потпишем план Венса-Овена, ја нисам хтео то да радим. Милошевић ме је у то време снажно притискао да ја у име политичког руководства потпишем план Венса-Овена уместо Караџића. Политика је проститутка. А ја сам војник, браним и бранићу своју земљу, свој народ, Републику Српску док сам жив.

После извесног времена генерал се вратио датој теми. 1993. године сам допутовао у Женеву. У Палати Ун у великој сали је стајао огроман дуг сто. За њим су седели Венс, Овен, Столтенберг, Садака Огато, муслиманска делегација — Изетбеговић, Халиловић, хрватска делегација — Гојко Шушак, Антон Тус у униформи скројеној потпуно по немачком обрасцу из 1945. године. Од Срба су били Караџић, Крајишник. Из Југославије Ћосић, Милошевић, Булатовић, генерал Радиновић. Ми сви у цивилу, осим Радиновића (Радован Радиновић).

Састанак је започео. Први је говорио Алија. Затим Халиловић. Он је рекао: Четници су убили 200 хиљада муслимана, укључујући жене и децу, 50 хиљада силовали, у Сарајеву нема воде, нема струје, хране, потребна је хуманитарна помоћ. Сви су се окренули Ћосићу: Зашто нема воде? Ни он, ни Караџић, ни Кољевић ни други нису знали зашто нема воде. Решили су да направе паузу како би прецизирали то питање.

Устао је Сајрус Венс, за њим лорд Овен. Венс ми је пришао, узео под руку: За мене је велика част да вас замолим да наступите пред новинарима, хајде да приђемо камерама. Новинара је било много, вероватно сто људи, Би-Би-Си ми је поставио питање. Сећам се, питали су колико смо муслиманских жена силовали. Објашњавао сам да се српска армија тиме не бави, да је то пропаганда чији је циљ да се оптужи само српска армија за све грехе.

Ту се генерал сетио забавне епизоде како га је касније немачка новинарка Рената Флотау два сата наговарала да да интервју за Шпигел. Питао сам је: Ви ћете објавити шта ја кажем? Она је одговорила да ће забележити дословно шта кажем, а главни уредник ће оставити оно што сматра потребним. Тада сам одбио да дајем интервју. Састанку је присуствовао наш министар иностраних послова Републике Српске Алекса Буха, који ме је такође наговарао. Ја никако. Хајде бар да се фотографишемо, молио је он. Имао је полароид. Ја сам пристао. Алекса Буха је направио два снимка. На првом ја као да хоћу да приђем госпођи, а она се уплашено одмакла. А на другој ју је он пригрлио, и она је наклонила главу ка мом рамену. Рената Флотау је затим оштроумно прокоментарисала: прва је пре силовања, друга после.

Вратимо се преговорима у Женеви. После новинара Венс ме је повео ка столовима за којима седи делегација. Он је почео да ме наговара да попијем кафу са Тусом. А Тус, сећам се, у немачкој официрској капи! Одбио сам.

Почело је саветовање. Сви су били забринути због одсуства воде у Сарајеву. Дали су ми реч. Замолио сам да преводи Кољевић, а не званични преводилац, плашио сам се да ће бити непрецизности. Отворио сам карту, на њој су детаљно били означени положаји наше армије, хрватске и муслиманске, сви одреди. Предложио сам Халиловићу да покаже где се налазе резервоари са водом, како бисмо осигурали њену доставу. Он није знао, није знао ни разлог зашто вода не стиже у Сарајево. Морао сам сам да утврдим. Ту сам први пут видео мобилни телефон. Зовем (генерала армије Републике Српске) Манојла Миловановића. Он реферише да се резервоари налазе у селу Бачево. Тамо су упали муслимани, све су поломили, затворили вентиле. Питам: а може ли да се поправи? Одговара: саопштићу за пола сата. За пола сата зове и реферише да су мислимане истерали, али они не дају да ми поправимо, пуцају на прилазе. Тада је постало јасно да су муслимани намерно то урадили како би оптужили Србе. А Сајрус Венс је видео да ми владамо ситуацијом, да можемо и воду да пустимо, и струју, и гас.

У разговору Ратко Младић је стално говорио о својој љубави према Русији. Најтоплија сећања су везана за његову посету Москви од 9. до 11. априла 1995. године. Ево неколико епизода које је запамтио.

Кренуо сам код минстра одбране Грачова, стојим пред његовим кабинетом. Изашао је Грачов, загрлио ме, изљубили смо се. Ушли у кабинет. Кабинет дуг. Он ми се обратио: Друже генерале, како могу да вас зовем? Ми смо браћа, могу ли да вас зовем „брате“? — Можеш. На зиду велике слике: Жуков, Суворов, Кутузов, Фрунзе. А једно место празно. Питао сам: А то је место за портрет Грачова? Грачов каже: То је место да ставимо портрет генерала Младића. Ја сам му рекао: Сакупи 50 генерала, ја ћу им говорити о рату у Босни. Тада сам хтео да одем код Јељцина, али није успело. Био сам на Поклоној гори, у музеју, сви службеници и уметници који су тамо радили бацили су се на мене када су сазнали да је пред њима генерал Младић. У цркви сам упали две свеће — за живе и погинуле. Питао сам могу ли да се видим са патријархом? Кирил који је одговарао за међународне црквене везе рекао је да ћу сутра имати 15-минутни сусрет са Алексијем Другим. Разговор са Алексијем Другим био је врло топао. Он је био надахнут, рекао је да ће доћи у Републику Српску. И дошао је нама, Србима. Био је на Косову. А у Сарајево муслимани га нису пустили.

У Москви после Грачова отишао сам министру иностраних послова Козиреву. Он нас је примио у ниској старој згради у центру града. Улазим а тамо столице позлаћене, слике у златним рамовима. Рекао сам министру за потребе Армије Републике Српске, питао да помогне оружјем и муницијом. А он одговара: Нема пара. А ја њему: Како нема пара? Ти седиш на златним столицама! Козирев је хтео да ми поклони фигуру медведа. Рекао је да је то национални симбол Русије. Ја сам одбио да узмем. Каква је Русија медвед, ако НАТО улази у Русију. Пре ће бити да је зец.

За време нашег сусрета биле су испричане још многе занимљиве епизоде. Сећања су носила карактер упечатљивих скица званичних сусрета, пријатељских разговора, животних колизија, али о томе други пут.

________
Елена Гускова


2013

-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~
[Латиница] [Ангелина]

Опубликовано:
«http://serbian.ruvr.ru/2013_10_15/O-chemu-je-govorio-general-Ratko-Mladic/
Сокращено:
Нет
Дата:
2013
Переведено:
да

Тражити:

Координатор пројекта:
Д. Лабан <info@laban.rs>

© 2003–2017 Ј. Ј. Гускова
Сва права заштићена.

Страница саздана: 2008
Последња модификација: 2017-11-24