Да ли ће Србија као и Украјина одустати од ступања у ЕУ?

У последње време новинари ме често питају: Да ли ће на Србију утицати одустајање Украјине од евроинтеграције? Можда ће се сада и Србија зауставити и донети судбоносну одлуку да не ступа у ЕУ?

Овај проблем има неколико аспеката. Као прво, колико је далеко зашла Србија на свом путу приближавања ка ЕУ, колико је она на том путу изгубила и добила? Као друго, колико је искрено Украјина спремна да одустане од ЕУ, или је то само маневар који јој омогућава да добије значајне компензације?

Да подсетимо да су почетком 90-их година земље Централне Европе које су се ујединиле биле отприлике истог нивоа економског развоја и развијале се на основу западоевропског друштвено-економског модела, њима нису биле потребне дубоке системске реформе. Проширивање ЕУ на исток 2004. и посебно 2008. године био је нови талас европске интеграције: у уједињену Европу су позиване земље које нису одговарале западноевропским политичким и економским стандардима. У том процесу несумњиво важну улогу је играо политички фактор: ЕУ је свесно ишла на компиликације унутар већ формираног система како би фрагментирала Источну Европу, извела је из економске зависности и политичког утицаја Русије. Мада, главни захтеви према земљама претендентима тицали су се адаптације националног законодавства и увођења европских стандарда у национални систем стандардизације, за нове чланове обавезни услов је била либерализација политичког живота, узимање у озбир интереса опозиционих покрета, правилно постављање спољнополитичких приоритета. Важно је подвући: све земље које су ступале у ЕУ, показивале су огромну срећу од процеса обједињавања са Европом, биле су спремне да уступе део националног суверенитета ради реализације овог животног циља. Настало уверње несумњиве користи од евроинтеграције руководство ЕУ у пуној мери је користило на Балкану.

Искуство Балкана показује да привлачност евроинтеграције може да се употреби и као услов за манипулацију непослушним или политички непопустљивим земљама. Управо то се десило са Срибјом. После толиких година унижавања, неразумевања од стране међународних организација, кажњавања у виду бомбардовања 1999. године, евроинтеграције се чинила као идеал који потпуно изједначава Србију у односима са другим земљама. И за овај европски сан руководство земље, почев од председника Бориса Тадића, било је спремно да испуни сваки услов. А услови су били тешки и уопште нису били везани за европске стандарде.

Важан захтев било је изручење такозваних ратних злочинаца Хашком трибуналу. Ухапсивши Радована Караџића (2008. године), генерала Ратка Младића (2011. године) и Горана Хаџића (2011. године) Београд је мислио да је самим тим превладао последњу препреку на путу у уједињену Европу. Али не лези враже.

Даље је уследио још сложенији услов који је требало решити што је могуће пре: признати независност Косова. Почео је да предаје позиције борис Тадић, приставши на размештање снага ЕУ на Косову (Русија је била против), мада су сви знали да је то увод у независност, а наставила је влада Ивице Дачића. Премијер је био главни и попустљив преговарач. Резултат је било потписивање у априлу 2013. споразума између Београда и Приштине према којем су се општине са већинским српским становништвом потпуно интегрисале у политички систем Косова, укључујући правосуђе, полицију. Споразум са приштинским властима максимално је приближио Косово независности, потпуно је уклонио присуство Србије у бившој аутономној покрајини, чак у општинама са већинским српским становништвом.

Били су и други, мање важни услови, на пример, одржавање геј-параде у земљи. Немачка је акође истакла захтев да се Србија извини за «злочине» у ратовима. Председник Србије Томислав Николић се одлучио на то, извинио се за Србију за злочине у Сребреници, обећао да ће поставити меморијал и поклонити се жртвама злочина. Немачки Швобише Цајтунг 25. априла јасно је протумачио: једноставно извињење за Сребреницу не може аутоматски да отвори врата у ЕУ. Тако да Срби морају да чекају нове захтеве. Време пролази, а датум ступања у ЕУ практично се не приближава.

Украјини би било добро да погледа колико је уступака морала да учини Србија, как оби одредила датум почетка преговора. Жељу да ступи у ЕУ Београд је изразио још 2000. године, а преговори о потписивању Споразума о стабилизацији и асоцијацији су започели са ЕУ тек 2005. године. Само потписивање стално је одлагано, замењено је симбиличним «прелиминарним споразумом». Споразум је потписан тек у априлу 2008. године, али био је одмах замрзнут. У децембру 2009. године Србија је предала пријаву за статус кандидата за чланове ЕУ, али тек 2011. године ЕУ је објавила да је статус кандидата могућ, само треба решити питање Косова. Датум почетка преговора стално је померан. А шта је Србија добила? За 5 година после потписивања споразума о асоцијацији државни дуг Србије је увећан 7 пута, укинуте су царинске мере заштите домаће продукције, у земљу је кренула роба из ЕУ, индустрија гасне, пољопривреда назадује.

Србији обећавају да ће у јануару 2014. преговори о ступању Србије у ЕУ стартовати. Али то није чињеница. Списак захтева може да буде продужен. Највероватније мораће да се попусти по питању самосталности Војводине, Санџака, југа Србије. А зашто Европа да не тражи уступке, ако се Србија лако слаже са њима? Уз то руководство земље нема никакве сумње у исправност одабраног пута. Чак са Русијом је спремно да спусти ниво односа.

Украјини ЕУ припрема српски сценарио: држати је на кратком поводцу услова и захтева од којих је главни потпуни раскид односа са Русијом. А само приближавање ЕУ отегло би се на десетине година. Уз то чак укдиање безвизног режима није предвиђено. ЕУ, навикла на покорност потенцијалних чланова, већ је почела да истиче Кијеву захтеве који никако нису везани за обичне услове адаптације законодавства. И одједном Украјина објављује обуставу припреме за потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ.

За ЕУ ова ситуација је била крајње неочекивана и непријатна. Али уједињеној Европи не сме се рећи не: она кажњава. З акратко време организовани су протестни покрети по читавој земљи. Сигнал је прилично јак: ако направи погрешан избор, Украјини прети распад. Где је излаз? Са једне стране у ЕУ не примају, али постављају жеестоке услове, са друге, не сме се одбити, тада ћеш да погинеш.

Чинило се да је Украјина добро научила лекцију која је одржана Србији. Чини се да би Србија требала да извуче поуку из искуства Украјине: показало се да је могуће одупрети се!

Али… Медији у Србији скоро да нису говорили о отме шта је довело владу Украјине до тога да одустане од евроинтеграције. Читав акценат је стављен на иступања народа у подршку чланства у ЕУ. Листови, радио, телевизија анализирају многобројне митинге противника актуалне власти у Украјини и не говоре о митинзима за подршку власти у источним регионима земље. И ни једне алазиле узрока и посредица, посебно тога да ли Србија треба да се замисли над предлозима за евроинтерграцију. Сасвим је очигледно да после толиких уступака српске власти неће се повући. А последњи догађаји у Украјини показују да је опасно говорити не Европи и начинити покушај вођења самосталне политике. Зато се Украјина тешко окреће лицем према Русији и врло несигурно говори не ЕУ.

Према словенским православним земљама ЕУ има посебне захтеве. ЕУ има задатак да не прими у своје редове Украјину или Србију, већ да их учини послушним, контролисаним, да не допусти интеграцију постсојветског простора под окриљем Москве.

________
Елена Гускова


2013

-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~-~
[Латиница] [Ангелина]

Опубликовано:
«http://serbian.ruvr.ru/2013_12_23/Da-li-ce-Srbija-kao-i-Ukrajina-odustati-od-stupanja-u-EU/
Сокращено:
Нет
Дата:
2013
Переведено:
да

Тражити:

Координатор пројекта:
Д. Лабан <info@laban.rs>

© 2003–2017 Ј. Ј. Гускова
Сва права заштићена.

Страница саздана: 2008
Последња модификација: 2017-11-24