Почетак > Радови > 90-те године > 2012

Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?

Пре 13 година на мирну европску државу сручиле су се НАТО бомбе. Агресија НАТО-а против Југославије у марту-јуну 1999. године оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.

Брига о Албанцима била је повод. У ствари Београд су најсуровије казнили за нежељу да сарађује са НАТО-ом, да дели свој суверенитет, мења дугогодишњег руководиоца Слободана Милошевића.

Агресија НАТО-а није постигла главни циљ — свргавање Слободана Милошевића, била је сачувана и армија. САД су морале да разраде нову стратегију која је, треба рећи, одлично одрадила. У том циљу у октобру 2000. године САД и Немачка извршиле су специјалну операцију, касније тиражирану у другим земљама под називом „обојене револуције“. На власт су дошли људи који су почели активно да сарађују на НАТО-ом, потписали са њим неколико споразума. Ипак жеља Југославије да ступи у ту организацију тада није била испољена. Шта више, 2010. године у Минхену министар иностраних послова Србије Вук Јеремић дао је изјаву да ће Србија и даље чувати неутралност и неће се придруживати војним или одбрамбеним савезима. На тај начин, на Балкану само Србија је остала Држава која није тежила да уђе у НАТО. Али то још није значило да је дати став био коначни. У српском друштву настављају се врло живе дискусије поводом ступања у НАТО.

Становништво Србије у целини не подржава идеју придруживања НАТО-у. Исто се тиче и Црне Горе. Ипак, одвојивши се од Србије 2006. године, црногорско руководство отворено говори да нема алтернативе ступању у НАТО. У Авганистану већ служи ограничени контигент црногорске војске од 30 људи као први улог Црне Горе у посао њеног скоријег придруживања НАТО-у. У Србији се за сада директно о томе не говори, мада је амбасадор САД у Београду Мери Ворлик још 2010. изјавила да су за Србију врата НАТО-а увек отворена. Какву ће одлуку донети Србија? Да подсетио да је у септембру 2000. годиен Београдски окружни суд размотрио кривично дело против Вилијама Кинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена, Ентонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Јубера Ведрина, Алена Ришара, Хенрика Шредера, Јозефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијара Солане и Веслија Кларка, прогласивши их кривим за злочин против Југославије, одредвиши меру кажњавања затворском казном у трајању од 20 година. Изгледа да су на то данас већ заборавили.

За време нове тзв. демократске власти у земљи је покренута кампања пропаганде ступања у НАТО. Почела је активно да ради невладина организација Форум безбедности који финансира Запад. Присталице Алијансе представиле су чак јавности нови грб Србије где уместо традиционалног крста са четири „с“ стоји НАТО звезда. За време министра одбране Шутановца започела је реформа војске по НАТО стандардима, у циљу каснијег ступања у НАТО. Главни реформатор војске био је начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац, који је својевремено завршио курсеве ФБР. У јуну 2007. године Шутановац је рекао америчком амбасадору у Београду да је његова мисија припрема српских оружаних снага за стуапње у НАТО. У телеграму америчког чиновника од 7. маја 2009. године објављеном на сајту Викиликс, истиче се да министар одбране Шутановац приљежно ради на измени јавног мњења поводом НАТО-а и САД. За Американце је било такође врло важно што им је министар одбране обећао да српска војска нема ни планова ни интереса да се меша у послове Косова ни при каквом развоју сценарија. Американци су уверени да се однос Србије према НАТО-у неће променити, чак ако у министарству одбране дође до промена и померања.

У телегрму америчких дипломата указано је да се реформа српске војске спроводи „у нашим интересима“, а најважније достигнуће је „измена стања свести српских официра“. У Србији је председник Борис Тадић много пута понављао да ће се Србија увек држати неутралности и никада неће планирати да ступи у НАТО. Ипак у телеграмима из 2007. године наводе се његове речи о томе да је „интеграција Србије у НАТО приоритет број један“. При томе није било речи о некој форми сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе говорио је Вук Јеремић у Бриселу 5. септембра 2007. године за време презентације докумената о циљевима Србије у програму Партнерство за мир. Сам документ припремили су Американци. У саопштењу од 8. децмебра 2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО-а говорило се: „Савезници су спорили и по питању ступања Србије, при томе Италија, Мађарска и Норвешка предложиле су да се похвали Србија за евроатлантски пут којим је Београд почео да иде, мада су САД упозориле да би то могло да скрене пажњу јавности на узлазне евроатлантке тежње Београда“. САД активно помажу да се у српском друштву ствара нови имиџ НАТО-а: улажу новац у обуку новинара, предлажу специјалне грантове за радио и ТВ емисије, иступају у великим листовима, плаћају наручене чланке.

Тек публикације Викиликса отвориле су очи на планове руководства земље у погледу НАТО-а. У томе га активно подржава Вашингтон. Дебора Менути, шеф политичког департмана амбасаде САД у Србији подвукла је жељу САД да посредством Северноатлантске алијансе упостави потпуну контролу над територијом Србије. Ми не тражимо од Србије да заборави на догађаје из 1999. године, рекла је госпођа Менути. Али мени се чини да национални интереси Србије у датом тренутку захтевају да се раскине са прошлошћу — преостали гнев не треба да засени главно питање — да ли је Србији повољније да остане ван НАТО-а или да му се придружи.

Зашто се тако труде Американци? Њихова глава брига је удаљавање Србије и Црне Горе од Русије, гаранције неприконовености постојећих, као и свих потенцијалних војних база на Балкану, добијање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције Алијансе у читавом свету.

НАТО је за Русију потенцијално опасна органиазција која прети националним интересима Русије. Председник Дмитриј Медведев међу главним спољним претњама навео је тежњу да војни потенцијал НАТО-а стекне глобалне фукнције које би се релизовале мимо норми међународног права, да се војна инфраструктура земаља-чланица НАТО-а приближи границама Русије, између осталог путем проширивања блока. Зато стуапње балканских земаља у НАТО примораће и Србију, и Црну Гору, и Македонију, и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируски став. Има над чиме да се замислимо, ми словенска браћа.

Да подсетимо: Економски потенцијал 19 најразвијенијих земаља света које су учествовале у овој акцији премашивао је југословенски 679 пута. Нападима је подвргнута читава територија Југославије. У налетима је учествовало 1200 авиона, међу њима 850 борбених, који су са територије Италије, Немачке, Велике Британије, Турске, Француске, Мађарске, као и са континенталног дела САД, по НАТО подацима, извела 35 000 ваздушних напада. Деловање авијације подржавала је морнаричка групација у саставу три носача авиона, шест ударних подморница, две крстарице, седам разарача, 13 фрегата. У Средоземном мору налазила су се 4 велика десантна брода са 10 000 маринаца. Авијација НАТО-а је нанела 2300 ваздушних удара на 995 објеката. По територији Југославије је избачено преко 3000 крстарећих ракета, око 25000 тона (по неким подацима 79000) експлозива. У агресији је погинуло 2000 цивила, око 7000 је рањено, 30% њих су деца. Материјална штета нанета Југославији изнела је преко 200 милијарди долара.

Албанские лидеры в Македонии, со своей стороны, согласились с необходимостью реформировать Республику Македонию, чтобы она могла стать демократическим государством для всех ее граждан и всех этнических содружеств. Консенсус албанских лидеров основывался на следующих принципиальных позициях: признании, что все реформы сохранят мультиэтнический характер Македонии; что трансформация Македонии должна вести страну к евроатлантической интеграции; что решение, осуществляемое в рамках внутреннего политического процесса, будет поддерживаться США и ЕС. Основываясь на этих принципах, албанские лидеры в Македонии решили участвовать в процессе диалога о реформах, работая над следующими вопросами: поправки к Конституции; неограниченное употребление албанского языка как служебного языка в Македонии; этническое пропорциональное представительство в государственных институтах; расширение компетенции общин; полное изменение Конституции; введение консенсусной демократии в сферах деятельности, которые относятся к этническим правам (соответственно ограничение в голосовании по принципу большинства в сферах, которые относятся к этническим правам); право свободной коммуникации в рамках албанского культурного пространства. Одним из условий начала переговоров албанцы считали включение членов албанской Освободительной национальной армии в разные виды деятельности в мирной жизни, включая деятельность в рамках государственных институтов.

В сборнике приводится Рамочное соглашение между Македонией и Евро-атлантическим союзом, которое положило конец вооружённому столкновению в Македонии и наметило основные пути реформирования государства и изменения Конституции Македонии в направлении современного демократического государства, которое должно в полном объеме гарантировать права и потребности всех его граждан в соответствии с самыми высокими международными стандартами.

2003-2005 гг. представлены документами, освещающими стремление международных организаций разработать программу развития Косова и Метохии, которая бы позволила начать обсуждение статуса края. Так, были сформулированы «Стандарты для Косова», к которым относились следующие области: функционирование демократических институтов, верховенство закона, свобода передвижения, возвращение беженцев и реинтеграция, экономика, имущественные права, диалог с Белградом и Корпус защиты Косово. Совет Безопасности поддержал этот план, который должен служить в качестве основы для оценки прогресса, достигнутого временными институтами самоуправления в Косове и Метохии.

Правительство Сербии оценивало применение резолюции 1244 СБ ООН как неудовлетворительное и вызывающее беспокойство, а процесс создания демократического и мультиэтнического общества и институтов в Косове и Метохии неудовлетворительным и несостоявшимся, отмеченным этнической дискриминацией и односторонними решениями, которыми возмутительно нарушаются положения Резолюции СБ ООН. Среди таких решений — Декларация о легализации деятельности так называемой Освободительной армии Косово, перенос полномочий международных миссий на временные институты самоуправления и избеганием реальных механизмов создания демократического общества, каковым является процесс децентрализации. Правительство отрицательно оценивало и общую ситуацию соблюдения прав человека в Косове и Метохии, отмеченную участившимися случаями террористических актов, физического насилия, убийств на этнической основе, резкой экспансией организованного криминала, разбойными нападениями, узурпацией и уничтожением частной собственности, ограничением свободы передвижения, недоступностью институтов для представителей сербской национальной общины и т. д.. Неуспешным оказался и процесс возвращения беженцев и переселенных внутрь Сербии лиц, поскольку за четыре года в Косово и Метохию вернулось менее двух процентов беженцев и расселенных лиц из рядов сербской национальной общины.

В марте 2004 г. в Косове и Метохии произошло широкомасштабное межэтническое насилие над сербским населением со стороны албанцев, в результате которого имелись много убитых и сотни раненых, а также нападения на военнослужащих Сил для Косово и на персонал и объекты Миссии Организации Объединенных Наций по делам временной администрации в Косове. Проводя анализ сложившейся ситуации, Генеральный секретарь ООН отмечал в ноябре 2004 г., что обстановка в Косове характеризовалась нарастающим чувством неудовлетворенности и разочарования. В«С точки зрения албанского большинства в Косове, основная причина не имела межэтнического характера, а вытекала из совершенно очевидной серьезной нехватки экономических возможностей и отсутствия ясной политической перспективы. Имевшие место в марте акты насилия застали международное сообщество врасплохВ», — подчёркивал Кофи А. Аннан(6). Оно не смогло оценить настроения среди населения и осознать глубину неудовлетворенности большинства и степень уязвимости меньшинств. Складывалось такое впечатление, что в международном сообществе во главе с Миссией Организации Объединенных Наций по делам Временной администрации в Косово царило замешательство, что ему не хватало целеустремленности и внутренней сплоченности. Миссия стала главным объектом критики со всех сторон, хотя она также является жертвой отсутствия четкой политической перспективы. Народная скупщина Сербии заявила, что В«погром сербского населения Косова и Метохии 17-19 марта является следствием неготовности МООНВАК и КФОР выполнить свои обязательства по Резолюции 1244 Совета безопасности ООН. Это прямой результат переноса полномочий от международной администрации на временные органы КосоваВ»(7).

В России в марте 2004 г. был назначен новый министр иностранных дел С.Лавров, который впервые охарактеризовал ситуацию в Косове и Метохии как В«провоцированный экстремистами резкий всплеск насилия в этом краеВ», который В«обнажил сознательно проводимую ими политику этнической чистки неалбанского населения Косово, прежде всего — косовских сербовВ»(8). Именно с этого времени, как показывают документы, позиция России становится более объективной на всём балканском направлении

Одним из важных документов 2005 г. является обзор положения в Косове, сделанный Каем Эйде. Господин Кай Эйде (Норвегия) был назначен Специальным посланником Генерального секретаря по проведению всеобъемлющего обзора положения в Косове в мае 2005 г. Он анализировал ситуацию в крае, чтобы выяснить, имеются ли там условия для перехода к политическому процессу, призванному определить его будущий статус, в соответствии с резолюцией 1244 (1999) Совета Безопасности и соответствующими заявлениями Председателя. Этот обзор использовался также для того, чтобы добиться прогресса на местах и содействовать созданию условий, способствующих подвижкам в политическом процессе. Результатом деятельности посланника стал специально подготовленный доклад, который был представлен Совету Безопасности. Важно отметить, что г-н Эйде пришел к выводу, что, несмотря на то, что осуществление соответствующих стандартов в Косове является неравномерным, пришло время переходить к следующему этапу политического процесса(9).

Основываясь на этом докладе, Генеральный Секретарь ООН начал подготовку к возможному назначению Специального посланника для руководства процессом определения будущего статуса Косова. И в октябре 2005 г. Кофи А. Аннан сообщил членам Совета Безопасности, что В«намерен назначить бывшего президента Финляндии Мартти Ахтисаари моим Специальным посланником, который будет руководить процессом определения будущего статуса КосовоВ»(10) . Именно М.Ахтисаари возглавил переговорный процесс между делегациями Приштины и Белграда в 2006-2007 гг., а также стал автором предложения о предоставлении Косову независимости.

Последним документом сборника является Доклад Генерального секретаря ООН от 27 октября 2005 г., в котором отмечается, что в целом ситуация в Косове остается спокойной, но напряженной, а обстановка с точки зрения межэтнических отношений в Косове также остается относительно спокойной, но нестабильной. Только в августе 2005 г. был зарегистрирован в общей сложности 251 инцидент, связанный с контрабандой наркотиков, оружия, фальшивых денежных знаков и с другой контрабандной деятельностью(11). Доклад выдержан в спокойных тонах, и, несмотря на вывод о том, что В«напряженность, которая будет сохраняться в обозримом будущемВ», готовил почву для начала переговорного процесса в 2006 г., который должен был закончиться предоставлением краю независимости. Однако эти сюжеты станут предметом рассмотрения уже других сборников документов.

Доктор историјских наука
Гускова Јелена Јурјевна

________
Опубликовано: Голос России. 2012.23 март. Режим доступа: http://serbian.ruvr.ru/2012_03_24/69414399/ http://srb.fondsk.ru/news/2012/03/24/da-li-ie-srbiia-zaboravila-da-su-ie-bombardovali.html