Начало > Работы > 90-е годы > 2007-01

Југославија: принуђивање на мир под бомбама које падају

Историја истиче личности које највише одговарају моменту, или личности стварају историју? У лето 1999. године дешавали су се драматични догађаји завршне фазе трагедије на Балкану. Ми сви смо били сведоци приморавања на мир народа на који свакодневно падају бомбе. Али њихова унутрашња логика и механизми развоја мало коме су познати. Ипак очигледно је да је важна улога у том процесу била поклоњена руском дипломати и политичару Виктору Черномирдину. О томе у коментару Јелене Гускове, доктора историје, руководиоца Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН.

Београд су још кажњавали за непослушност бомбама, када су Американци почели да воде ванблоковску дипломатију у коју су хтели да увуку и Русију. Они су схватили да не могу да наерају увређеног и тврдоглавог Слободана Милошевића да се потчини захтевима НАТО-а без подршке Руса. Тако се код Американаца појавила идеја да привуку представника Русије у групу регулисања балканског проблема. Американцима који су започели игру регулисања проблема, у тиму је обавезно био потребан Рус, пошто су преко њега разговори са Слободаном Милошевићем могли да буду ефикаснији. Али не било какав Рус, већ онај који ће да повлађује колегама и буде чврст са Србима. Избор је пао на Виктора Черномирдина који је постао лични преставник Председника РФ Бориса Јељцина.

Зашто је изабран управо он? Са једне стране, бившег премијера добро су познавали у САД по раду комисије Гор-Черномирдин и његова кандидатура је одговарала Зпаду. Са друге, Председник Русије је ставио до знања да намерава да оконча курс конфронтације са Западом: именовање је показало Америци да се Русија неће противити плановима НАТО-а. Индиректно Черномирдин у својој књизи потврђује да је Клинтон телефонирао Борису Јељцину и да је тражио да се именује управо он, пошто са Милошевићем тобоже нико више није могао да разговара.

Чини се да је Черномирдин прибегао лукавости када је говорио да су Американци веома ризиковали приликом избора његове кандидатуре због његове чврсте нарави. У ствари ризиковала је Русија, пошто су њеним рукама Србе натерали да капитулирају под понижавајућим условима. У Институту за психоанализу и ментална истраживања САД одавно су кандидатуру Черномирдина проучили и дошли до следећег закључка: коефицијент интелекта изнад просечног, властољубив, по потреби може бити добар и стрпљив преговарач, поштује наредбе, користољубив, прави дипломата, по потреби уме да буде груб. Како су показали каснији догађаји, психолози нису погрешили: Виктор Черномирдин је био у потпуно солидаран са ставом Беле куће, према којем ће се Слободан Милошевић одазвати само ако се са њим говори језиком силе.

После именовања Черномирдин је формулисао за себе приоритетне циљеве. Првим је сматрао да не сме да се допусти увлачење Русије у војна дејства, други је формулисао као очување целовитости Југославије. Остали задаци су се тицали преговарачког процеса и проистекли су из директних наредби Председника: осудити агресију, поштовати Повељу УН, међународно право, постићи широку аутномију за Косово у границама Југославије. Све исправно. Али био је још један врло важан указ који је допломата из неког разлога прећутао. Јељцин је инсистирао: прво треба да буде заустављено бомбардовање, а затим Србима треба да буду представљени услови мира. Упракси овај принцип је за непуних месец и по дана корак по корак изневерен од стране представника Русије.

Наговарајући Слободана Милошевића да прихвати план регулисања кризе, представник Русије је уверавао да ће прво бити прекинута ватра, а затим ће започети преговарачки процес. При томе Черномирдин је знао да нема шансе да се постигне прекид бомбардовања код НАТО-а. Зато је чинио све како би Срби без поговора прихватили ултиматум противника који се сводио на следеће: прво повући све српске снаге са Косова, а затим дозволити НАТО трупама да остану у покрајини. И тек тада ће бити обустављена војна дејства блока.

Тако се десило и са другим важним питањем — саставом међународних снага на Косову и лоцирањем руских трупа. Због попустљивости Черномирдина Американци нису издвојили Русији њен сектор, мада су руски војници усагласили са америчким колегама своје присуство у покрајини у посебном сектору. Како је цинично писао амерички дипломата и учесник преговарачког процеса Строуб Телбот, ултиматум је постао снажнија верзија оног што су покушали да потуре Милошевићу у Рамбујеу. Косово је у очима међународног законодавства остало у саставу Југославије, али сву догледну будућност остаје протекторат УН, поткрепљен НАТО снагама. То значи повлачење српских трупа из покрајине, постављање мировних снага под команду Блока и повратак избеглица и расељених лица кућама.

Вашингтон је инсистирао на тим условима стално, управо они су били основа захтева групе осам, резолуције СБ и на крају коначних захтева постављених Милошевићу почетком јуна, уз директно посредништво Черномирдина. При томе стално се понављало да Југославија на преговорима нема право да захтева према себи равноправни однос.

Стварајући план за Косово и Југославију, постављајући политичке фигуре, и чак планирајући НАТО акције, Вашингтон се ни са ким није саветовао. Какви савети, зашто? Како кажемо, тако ће и бити — објаснио је ситуацију Строуб Телбот.

Марти Ахтисари и Строуб Телбот, чланови преговарачке тројке, видели су свој задатак у отме да максимално приближе став Москве своме, односно НАТО ставу. Самоу том случају Виктор Черномирдин је могао да одигра улогу коју су од њега очекивали — улогу иструмента пристика на председника Србије.

Положај Слободана Милошевића није био лак. Поставили су му ултиматум, нису реаговали на његове уступке и узвратне гестове који су показивали добру вољу и флексибилност. Сфера његове делатности је била ограничена. Бранилаца није било, међународне организације су ћутале и од учешћа у решавању кризе су одустале. Осим тога, Међународни трибунал за бившу Југославију је издао налог за хапшење Милошевића на основу оптужби за злочине управо на Косову: тачније с правне тачке гледитша од тада су се преговори водили већ са међународним злочинцем. И како би притисак стекао коначни облик. САД су ојачале нападе, чинећи то већ и дању. Оне су уништавале војну технику, железничку пругу, путеве, мостове, бацале бомбе на насељене квартове, болнице, колоне избеглица. Број цивилних жртава је растао.

В сборнике приводится Рамочное соглашение между Македонией и Евро-атлантическим союзом, которое положило конец вооружённому столкновению в Македонии и наметило основные пути реформирования государства и изменения Конституции Македонии в направлении современного демократического государства, которое должно в полном объеме гарантировать права и потребности всех его граждан в соответствии с самыми высокими международными стандартами.

Борис Јељцин није се превише удубљивао у садржај споразума, њему су одговарали реферати Черномирдина, али он није престао да понавља о важној улози Русије у мировњаштву. Хтео је такође да постигне од САД и НАТО-а посебан статус за руске миротворце, што ће бити успех у признавању наше улоге. Председник је уверавао да ће лично контролисати то питање. При томе он је пожуривао Черномирдина и инсистирао на што скоријем завршетку преговорног процеса, на сажетијим роковима рада на усаглашавању предлога.

По мишљењу Черномирдина, узрок журбе био је економски притисак Запада, преговори о кредитима ММФ, разматрање реструктуризације дуга између Москве и Лондонског клуба. Према верзији Строуба Теболта, журба руског председника у достизању резултата преговора објашњава се сасвим другим разлозима: Пошто ваздушни напади нису слабили, а Милошевић није планирао да попусти, пред Јељцином је стајала непријатна перспектива: најкраће за 6 недеља, 18. јуна, требало је да се састане лицем у лице са Клинтоном, Шираком, Шредером и Блером у Келну, на наредном самиту Велике Осморке. Ако се то тада рат настави, Јељцин неће имати избора: или да бојкотује састанак или да припреди тамо сканал попут будимпештанског. Ни једна варијанта му није одговарала. Велика Осморка је дугоочекивани и тешко достигнут трофеј његовог председничког мандата. Претпостављало се да ће годишњи самит бити апотеоза новог руског угледа и личног Јељциновог престижа. Није хтео да изгледа у Келну као сувишни човек или бунтовник — хтео је да допутује тамо као миротворац, равноправан. А то је значило да мир треба направити што пре.

Преговарачки процес је завршио драматични сусрет тројке преговарача 2. јуна са председником Југославије Слободаном Милошевићем. На сто југословенског председника легли су предлози које су раније у Бону формулисале западне земље. Разговор је био тежак. Требало је објаснити Милошевићу зашто је садржај договора иземњен, зашто предложена варијанта више личи на капитулацију. Или не објашњавати, већ једноставно уплашити, не оставити избор и натерати на потписивање? Како пише Строуб Телбот, Черномирдин је добио од свог председника карт-бланш и управо зато је био тако сигуран у своја дејства, нагао и жесток. Главну улогу пресе која треба да натера Југославију на капитулацију преузео је на себе, ма како то било жалосно, руски представник. То је био вешт потез Американаца: Србима је увек тешко да одбију Русе, јер Срби им верују и надају се у подршку.

Черномирдин је одабрао овакву тактику: да хвали коначни документ, да покаже да он нема алтернативу, да се жали на тешкоће урађеног посла, затим да притисне и да не остави никакав излаз Милошевићу. Осим тога, Черномирдин је рачунао на претходни рад пресинга у више праваца на Милошевића. Швеђанин Петер Кастенфелд по задатку специјалних служби предао је Милошевићу поруку у којој су му саветовали да прихвати предлог Черномирдина и Ахтисарија и објаснили да Русија не може да помогне Југославији, зато бољу понуду неће добити.

Милошевић је неколико пута питао шта ће бити ако Југославија одбије да потпише овај капитулантски споразум? Тражио је да му се да савет како да поступи у таквом случају. Черномирдин је само плашио: Вас ће докрајчити, бомбардовати, заувек ћете изгубити Косово и неће бити никакве целовитости. Српска војска је питала Русе: да ли ћете нам помоћи ако не потпишемо ултиматум и почнемо да ратујемо са НАТО-ом? Наши генерали су спуштали главе и ћутећи одмахивали главама: не.

3. јуна 1999. године Милошевић је саопштио да се консултовао са свим политичким странкама и објавио да пошто су Срби остали сами, без подршке, донели су одлуку да прихвате документ: Прихватамо предлог као понуду за мир. Ми не смемо да одбацимо мировни предлог иза којег стоји председник Русије, говорио је Слободан Милошевић. Народна скупштина Републике Србије 3. јуна 1999. године је одобрила документ за постизање мира, који између осталог нико није видео.

НАТО је прослављао победу и настављао да бомбардује територију Југославије. Черномирдин није могао да постигне основни услов који је одредио председник Русије: прекидање бомбардовања као услов за почетак преговора. Европа се опраштала од система међународног права. Русија се правила да је успела да донесе мир на територију Југославије и покушала да врати УН претходну улогу у процесу регулисања међунационалних конфликата.

Последице споразума који је потисала Југославија под притиском Черномирдина су следеће:

Агресија је стекла закониту снагу, пошто није била осуђена. Југославија је проглашена за кривца због кризе на Косову. НАТО и његова политика су ојачали своје позиције, доказавши ефикасност ултиматума и казни.

У Москви Черномирдина није очекивао топли пријем. Да ли је Виктор Степанович имао састанак са председником у Кремљу не зна се, јер Јељцин није био задовољан радом Черномирдина и састанке са својим сада већ бившим специјалним представником је избегавао. А Алберт Гор је звао да захвали Черномирдину за све што је овај урадио. Черномирдин је обећао да посао неће пропасти.

Черномирдин је био задовољан тиме што Милошевић није поставио никакве захтеве, потписао је ултиматум за који је гласала Скупштина Југославије. Али да ли је могла да буде задовољна Русија која није успела у коначном документу да одрази ни један свој унапред постављени захтев?

Под притиском представника Русије Србија је била приморана да оде са Косова, и то је био почетак процеса губитка атономне покрајине.

Доктор исторических наук
Гуськова Елена Юрьевна

________
Опубликовано: http://serbian.ruvr.ru/2013_07_30/Jugoslavija-prinudivanje-na-mir-pod-bombama-koje-padaju/