Почетак > Радови > Из историје Југословена > 1997-jun

Видовдан

Драги моји пријатељи, честитам Вам и у вашем лицу целом српском народу, православном свештенству ВИДОВДАН вЂ” велики духовни празник.

Видовдан'97 други пут славимо у миру, часно и достојанствено чувајући и негујући најлепше традиције и обичаје српског народа и обнављајући сећање на светле тренутке његове историје. Овог дана славимо српско чојство и јунаштво, истински хероизам српског народа.

Косовска битка спада међу оне догађаје који су се у пуном смислу речи урезали у народно памћење. О њој су причали савременици, а затим и њихови потомци. Само мали део онога што се говорило и певало остао је записан и сачуван за каснија поколења. И до сада научнике и широку јавност интересују конкретне околности у којима је дошло до судара Срба и Турака Османлија. Занимљиво је трагати за личношћу онога ратника који је убио османлијског владара Мурата, још изазивније открити како су се мењале представе о њему, како се од витеза с краја XIV века претворио у митску личност натприродних моћи.

И данас вреди израз, да је косовска битка покривена „густом тамом неизвесности”. Тачно је познато да се битка десила на дан светог Вита, 15. јуна 1389. г. на Косову пољу. По десет хиљада коњаника је било на свакој страни. Историјски извори славе подвиг дванаесторице властеле, који су се везани узајамном заклетвом пробили до Муратовог шатора, где је један сјурио турском владару мач у грло. Смрт Муратова од Србина јунака, који је себе жртвовао да Мурата убије, тако је окупила духове савременика, да је одмах обавијена легендом. Српске народне песме певају о јунаштву Милошеву, „дивном и храбром младићу”. Растужени Срби, свикли на личне жртве за државу сачували су о Милошу класично једноставну писмену успомену, да је био врло благородан и веран, а народна традиција је узела његову светлу, херојску личност за подлогу да на њој изгради идеални српски тип, који ће Косово осветити. Српски народ после Милошевог херојства осећао да народ с оваквим синовима не може пропасти, да је то доказ српске племенитости.

Нико нема што Србин имаде,
Какав био такав и остаде...
Од Косова па све наовамо
Ми јунаке све редом имамо.
Србин има Милош Обилића,
Обилића, девет Југовића...

У најранијим историјским изворима се говорило о српској победи коју је „небо подарило”, преовлађује схватање да су Турци претрпели пораз. Текстови из каснијих времена без колебања говоре о турској победи и хришћанском поразу, у српској традицији је чак за тај пораз везана „пропаст царства српског”. Схватање да се бој на Косову завшио поразан по Србе образовало се прилично споро. Може се доста добро пратити еволуција у приказивању исхода боја од хришћанске победе, преко нерешености боја, до потпуне катастрофе. Та разлика заоштрава супротстављеност традиције и критичке историје и актуализује нека основна питања о методама мишљења и расправљања о историји.

У руском летописном своду XVI века испричана је повест о косовском боју. Нижу се епизоде о оптужби Лазаревог верног слуге Милоша Обилића, о почетку боја, о Муратовом убиству и Милошевој смрти, о навали српске војске, о проглашењу Бајазита за турског цара, као и заробљавању и погубљењу кнеза Лазара. Рукопис је датован у средину XVI века, у време када је руски цар Иван IV Грозни настојао да се прикаже наследником свих ранијих руских владара, истичући не само руске већ и своје стране претке, међу којима је и кнез Лазар добио веома важно место. Тако се култ кнеза Лазара ширио и у Русији тог времена.

Косовски бој је постао језгро, око које су окупљене српске легенде, у којима је српски народ оцртао оне своје карактерне особине, у којима је поставио и утврдио оне идеале, с којима је Косово осветио. Српски се народ вековима васпитавао на косовским типовима, угушујући и сатирући у себи особине оних, који су, по косовским легендама, криви поразу, и негујући родољубиве, пожртвоване и херојске идеале оних, који су на Косову барем славно пали, те дали сведоџбу о српској снази и пожртвовности, спасли бар српску славу, када већ нису могли државе од пораза одбранити.

Лепих дана је то било давно
Кад су срби изгинули славно.
На Косову изгубили главу,
Али српству сачували славу.

Српски се народ вековима само Косовом држао да у робовању не клоне. Оно му је испуњавало цели духовни живот и опредељивало сваки његов рад, у заједници подузет. Косово се утврдило као најчвршћа веза, која је сљубила цели српски народ у једну чврсту целину, хомогену, оријентирану у истом правцу, одушевљену истим идеалом.

Србин има четири слова права —
Само слога Србина спасава.
Једно другом окренуло леђа,
Тешко оном ко Србина вређа.

Косовски идеали остају. Под Турцима српски народ је сачувао дух родољубља и народног поноса славном српском историјом. У ратовима са Турском у XIX веку Србија је добила независност. Обједињавање српских земаља плаћено је многобројним жртвама, а у уједињењу југословенских народа Србија чак и изгубила име своје државе. Али остали су српски оптимизам, потпуна оданост високим идеалима читаве нације, безгранична пожртвовност за њихово остваривање, базирани на косовским традицијама.

Прослава Видовдана је важно сведочанство о снази и трајности историјске традиције код српског народа. Српски народ васпитан на историјским традицијама, које су добиле облик митолошке доминанте при формирању многих, чак и савремених, генерација Срба. Међу њима су:

  1. Историјски патриотизам, што значи да је неопходно гинути бранећи Отаџбину. У свести се учврстио тип идеалног Србина. То је, пре свега, херој на бојном пољу.
  2. Схватање историјске предодређености Србије као ујединитеља свих српских земаља.
  3. Спознаја, примљена с поносом, да је српски народ жртва. Срби су чак спремни да изгубе сопствену државност, због других југословенских народа.
  4. Тежња к јединству свих српских народа, као фактору независности и самосталности српске државе.

Од Косова постоји чврст континуитет у заједничким српским назорима о одвратним и идеалним народним и државним типовима, персонификацијама злих и добрих страна народног карактера — тај се континуитет не сме кидати. Видовдан мора остати симбол српског јединства, поноситости, родољубља, смелог идеализма.

Да не заборавимо да је Видовдан — Слава Војске Републике Српске. Мир, национална и духовна слобода, част и достојанство и Република Српска резултат су и дела четворогодишње борбе српског народа и његове Војске, јуначки и одважно вођене у неравноправном односу снага против вишеструког непријатеља. Одајем дужно поштовање погинулим за српску ствар, признање онима који су се часно борили у овим тешким околностима.

Морам речи да је данашњи мир нестабилан и несигуран. Можда још биће потребна ваша снага и вера у Босни, на Косову и другим деловима у одбрани слободе, српског интегритета и интереса српског народа. Желим вама трпељивост и храброст да издржите до краја тешке удараце судбине. Српски народ је миран народ али он зна ратовати, зна шта значи слобода.

Ој, Србијо Мати, немој туговати...
Зови, само зови,
Сви ће соколови за те живот дати...

Нека Вас у извршавању мирнодопских националних циљева надахнују дух Видовдана, православна вера и Светосавље, славна српска историја, част српског народа и његове традиције, другарство и поштено пријатељство, словенство и братство. Часни људи у целом свету су са српским народом. Ми подржавамо Вас у вашој тежњи ка миру и праведности. Нека наредне Видовдане прославимо што срећнији, задовољнији у мирној атмосфери !

Доктор историјских наука
Гускова Јелена Јурјевна

________
Лекција у Чикагу, 28. јуна 1997. г. на Видовданском празнику Српске Народне Одбране у Америци.