Начало > Работы > Из истории югославян > 2007-jun

Спољна политика Русије на Балкану: историјско испитивање

Стални интерес према историји односа Русије и југословенских народа данас је тесно везан за политичке процесе на Балкану, за проблем распада Југославије, за политичку расправу о посебној улози Русије у овом региону. Судбина Русије и југословенских народа биле су уско повезане у току свих последњих неколико столећа. Зато је природно да ми се питамо, како дефинисати стратегију развоја наших земаља у ХХI веку, које ће место заузети Русија у новом свету, чији сурови прагматизам већ данас не изазива сумњу? У многоме ће наша будућност зависити од оних односа, који ће се изградити са словенским земљама, где бих ја из потпуно разумљивих разлога издвојила Србију и Црну Гору.

Односи између Русије и јужних словена су се са разним земљама и народима развијали различито.

У односима између Русије и Црне Горе се током свих векова, почев од Повеље Петра Великог 1711 г., види релативна стабильност. Сарадња, која се нарочито активно формирала у ХIХ веку, се развијала у многим областима — војној, културној, религиозној, социјалној, државној. Међутим, ведри хоризонт руско-црногорских односа се понекад затамњивао тежњом Црне Горе да тражи покровитељство других држава (године владавине Данила Петровића) или не жељом руског двора да се одрекне својих интереса.

Односи између Русије и Србије су били још компликованији, развијали су се неравномерно, валовито — од сарадње, помоћи, слоге према захлађењу, што је у великој мери било повезано са унутрашњом политичком борбом између српске политичке елите, интересима других држава на Балкану и могућностима Русије, која се стално налазила у стању рата, борбе или дипломатске офанзиве.

Али је, чак у време захлађења односа између Русије и Србије Русија увек „била присутна” у Србији. Она је имала разгранату мрежу својих представника, дипломата, конзула, заузимала је одређени став по питањима економског развоја, неслагања међу странкама, узајамних односа између кнеза и опозиција и спроводила избалансирани курс, усмерен ка стабилизацији односа, како унутар друштва, тако и у спољној политици. Руска дипломатија је морала трајно и дуго да маневрише, да не би изгубила регион свог традиционалног утицаја. Заслуга руске дипломатије је несумњиво и то, што међудржавни односи са Србијом у то време нису били прекинути, мада су небројено пута долазили до границе прекида.

Јачање утицаја Русије на Балкану или њена победа у руско-турским ратовима су је повремено доводили до дипломатске изолације, међутим, Русија је увек изборила за свој приоритет на Балкану. Када је Русија имала намеру да брани словенске балканске народе западне државе су на све начине покушавале да је спрече, да не дозволе јачање утицаја Русије на Балкану, не желећи испуштање из руку контроле над балканским територијама.

ХХ век је донео, са једне стране, потврду наше сарадње, ојачану у заједничкој борби против фашизма, а са друге стране је нанео ненадокнадиву штету (1948 г.).

Савремени догађаји с почетка 90-х година, криза на територији Југославије настале су на крају дугог периода хлађења односа између СССР и Југославије и њихове делимичне стагнације. Период 1991—1995 гг. је био период потпуног узајамног неразумевања између руководства Југославије и Русије. Југославија се нашла у тешким условима и тражила је подршку Русије, а Русија је гледала на Запад и покуишавала да изгради нову спољну политику, да постане равноправни члан западног друштва, новог система међународних односа у Европи и свету. Русија је била економски и политички немоћна, а то су искористиле западне земље.

Истовремено, прва половина 90-х година доказује, да у народу постоји историјско сећање. У тешким тренуцима наше историје је историјска традиција, која тако дуго никоме није требала, обновила политичке и друштвене покрете руске јавности, родољубиви занос интелигенције, политичке манифестације законодавне власти, покрет добровољаца међу омладином, официрима и козацима. Догађаји на Балкану су узбуркали давно заборављене идеје словенства, духовне блискости, покушаје очувања и одбране своје духовне самосвојности. Данас већ сва Русија зна за оно, што се дешава на Балкану.


Спољна политика Русије према Балкану од почетка 90-х година прошла је кроз неколико етапа.

1.

Период неодређености у спољнополитичкој оријентацији после распада СССР (1991-1992).

После распада СССР-а, још задуго није постојала научно разрађена спољнополитичка концепција нове руске државе, због чега су се поједини политиики сегменти образовали спонтано, понекад и с неочекиваним обртима и наглим заокретима. Управо то се десило с балканском политиком Русије. Балкански проблем ступио је на сцену када је у земљи преовладало антикомунистиико расположење, када је дошло до одбацивања свих елемената спољне политике комунистиике прошлости, укљћујући ту и сфере утицаја, када су били одбачени сви савезници бившег СССР-а, а ни противника, уосталом, није више било. Русија, по мишљењу нових политичара, који су себе називали демократима, мора да постане део Европе и да одбаци своју ?неевропску? политику из прошлих времена. ?Балкански проблем? појавио се у тренутку када је млада дипломатија у изградњи система нових међународних односа негирала национални елеменат и тежила пријатељским односима с лидерима западних земаља избегавајући сукобљавања и конфликте.

У том периоду балкански смер налазио се у запећку спољне политике Русије, с једне стране због незахтевања Југославије, а с друге као неприоритетан за Москву. Кад је букнула национално-политичка криза у СФРЈ покренула се историјска свест и Југославија се са надом обратила Русији, као се то често дешавало у историји. У Југославији су очекивали потпуно другаћију позицију Русије у данашњем балканском конфликту. Чинило се да Русији не треба објашњавати ко је у праву а ко је крив. Чинило се су да Русију не треба убеђивати да заузме објективну позицију. Чинило се да Русија мора да сачува Југославију, јер се и сама налазила у сличној ситуацији.

Позиција Русије до краја изненадила Србију и Црну Гору. У одговору она је наишла на неразумевање, а такође и недоумицу поводом тога, зашто управо Русија треба да се залаже за Србе. Овај курс је био непромењив док је на челу руског МИПа био Андреј Козирев, до 1996 г., мада се могу уочити неке његове унутрашње ниансе. Узроци такве непромењивости била је политичка незрелост руског министра иностраних послова, његови планови о зближавању интереса Русије и САД, тежња Русије да заузме место СССР у међународним организацијама, а због тога жеља да се добије економска и политичка подршка Запада после распада СССР.

2.

Период покушаја да се укључи у систем европске безбедности у настајању, у светску заједницу у својству равноправне демократске државе (1992-1995). Ради тога у условума најтеже ситуације на Балкану Русија се одрекла самосталне политике, саглашавајући се у потпуности са путем који је Америка одабрала. Руска дипломатија обављала је дипломатску активност у границима које су јој биле дозволене, извршавајући улогу инструмента притиска на српску страну, када нико други није могао више да утиче на „некооперативне” Србе. Основна карактеристика тог периода била је потпуна несамосталност спољне политике Русије, њена зависност од водећих земаља, пре свега, Америке.

Спољну политику Русије до 1995. године одликовали су пасивност, недоследност, несамосталност, непрофесионалност и запостављање националних интереса Русије. Отуда су и настајали грешке, криве процене чак и порази у многим правцима, па и у балканском. Нажалост, службени руски кругови нису одредили приоритете спољне политике Русије, нису озбиљније анализирали ситуацију на Балкану, с посебним освртом на сваку републику бивше СФРЈ. Више месеци основни кључ спољне политике Русије на Балкану била је координација политике са Западом. Русија је подржавала све резолуције и предлоге међународних организација, чак и онда када је увиђала њихову једностраност. Карактеристична црта у деловању руске дипломатије била је лаж, лавирање између различитих политичких снага у земљи и посезање за искривљавањем чињеница ради умиривања јавности. Тврдње званичних руских кругова у Москви, Београду и Вашингтону битно су се разликовале.

За министра таква позиција представљала је ?искорак на демократску страну барикаде?. Одлучно руско ?да? западним плановима довело је, по његовим погрешним проценама, до већег уважавања велике Русије.

3.

Трећи период спољне политике Русије могао би се назвати периодом разочарења у брзу интеграцију у западни систем европске вредности (1996-1999). Велики утицај на промену спољнополитичке концепције имао је долазак на чело руског МИПа новог министра Јевгенија Примакова.

Руска дипломатија крајем 1995. године нашла се у крајње тешком положају. После „Козирјевљевске” спољне политике на Балкану, Русија је престала да буде фактор који одређује ток догађаја у том региону. Пољуљуао се и традиционални утицај Русије у Србији, Црној Гори и Македонији.

Са променом руководства МИП почињу да се обликују нови параметри спољне политике Русије. Од почетка још није било речи о стварању целовите концепције, али Јевгениј Примаков већ у марту 1996. године назначио правце измене политике. Основно је било то што је министар проговорио о вођењу рачуна о националним интересима Русије. Осим тога он је изјавио о „активној политици по свим азимутима” (1), о очувању целовитисти Русије, о томе да Русија треба да одигра улогу контрбаланаса оних негативних тенденција, који се испољавају у међународним односима, да покуша уравнотежити неповољни моменти који проистичу из водеће улоге само једне државе у светском међународном процесу. Он је био склон ићи чак и на несагласност са САД, али у оквирима партнерства, не клизајући ка конфронтацији. Министар је изразио и незадовољство са стварањем система водеће улоге једне државе у систему међународних односа, када право помиловања и кажњавања припада само једној држави. Нажалост Балкану у тој политици још није дато неко одређено место.

Биле су потребне две године да његов спољнополитички концепт постаје одређењији. У априлу 1998. године министар је формулисао програм политике као „рационални прагматизам”. Осим онога што је већ био означено (активност, вишевекторност, равнотежа) он је додао: конструктивне односе са свим субјектима међународних односа, тражећи оптимално место Русије у насталом систему европске безбедности. Циљ нових оријентира спољне политике Русије треба да постане, по речима Примакова, јачање територијалног интегритета земље. Учешће у Контакт групи, необходност праћења постдејтонског пространства, а такође нестабилност на Балкану, појава нових жаришта конфликата условили су појаву балканског правца међу приоритетима спољне политике Русије.

Нажалост та руска балканска политика није била доста убедљива да не говорим чврста. Она се изражавала у „посебном мишљењу” у Контакт групи по низу тачака без озбилног супростављења коначном решењу.

За време министра иностраних послова Ј. Примакова оствариване су промене у спољној политици Русије, чија би суштина могла да се сведе на следеће ставове:

  1. Више се није заступала тврдња о обавезности јединства чланова Савета безбедности и Контакт групе. Сада је Примаков тврдио да „наша реакција у Савету безбедности зависи од адекватности предложених мера оној ситуацији, која ће постојати у том моменту”(103).
  2. Руска дипломатија почела је да тежи да доноси политичке одлуке на основи оцена експерата, а не супротно томе. То је у корену мењало процес израде анализа догађаја и припремања одлука.
  3. Дипломатија Русије покушавала је да искаже примере самосталности, иницијативности и активности, што се испољило: у ирачкој кризи, при решавању проблема Косова, а исто тако у осуди бомбардовања Авганистана и Судана од стране САД, 20. августа 1998. године.
  4. Русија је категорички одбацила примену силе НАТО при решавању националних конфликта, као самосталног фактора без одобрења Савета безбедности, мада и није могла томе да се супротстави у марту 1999. године.
  5. Москва је покушала да учврсти међународне организације, такве као што су ОУН и ОЕБС и да ојача њихов значај у систему европске и светске безбедности.
  6. И још једна особеност, која се повезује са именом Примакова: он није био сагласан с тим да сви морају да се равнају према САД као једином полу утицаја.

Према томе, све горе набројане позиције негирају до тада постојећу стратегију и тактику његовог претходника А.Козирјева. Трансформација улоге Русије у међународним односима одвијала се истовремено с јачањем позиције самог министра. Њега су почели да сматрају за једног од најозбиљнијих фигура светске дипломатије.

Позиција Русије почиње да добија јасније контуре тек у јесен 1998. г., чему су умногоме допринели догађаји на Косову и позиција НАТО. Размишљања поводом планова и активности НАТО довели су руску дипломатију у посебну позицију по овом питању. Већ се не износе тврдње о обавезности јединства чланова КГ. Ј. Примаков тврди да ће „наша реакција у Савету Безбедности зависити од адекватности предложених мера и ситуације, која ће постојати у том моменту” (2). Русија је категорички одбацивала примену снага НАТО при решавању националних конфликата као самосталног фактора без одобрења Савета Безбедности. Али таква размишљања нису зауставили агресију Запада на Балкану.

27. августа МИД РФ припремио је Радни план о спречавању хуманитарне катастрофе на Косову, али је закључни и најдраматичнији период развитка догађаја на Косову већ био повезан са именом министра иностраних послова Игора Иванова, пошто је у септембру 1998. Ј. Примаков био именован за председника владе.

У децембру 1998. године Русија и Југославија потписале су протоколе о војно-техничкој и научно-техничкој сарадњи у области одбране. Али, одлуке НАТО и делатност САД обеснажили су све напоре Русије за политичко регулисање ситуације на Косову. Они су распиривали информативну галаму и активно су водили ствар према примени силе, уз потпуно игнорисање позиција Русије.

Русија је одлучно иступила против војних планова НАТО, изјавивши, да мешање у унутрашње ствари суверене државе захтева посебну процедуру проходности у Савету Безбедности за коју је једнодушност великих држава непобитан услов. Министар је по овом питању добио подршку свих инстанци власти у Русији. Настављајући да се залаже против примене оружја у косовском конфликту, руска дипломатија је инсистирала на решавању проблема мирним политичким средствима. Али није успела у томе.

24. марта, повредивши суверенитет независне Југославије, прекршивши норме међународног права, НАТО почиње са бомбардовањем земље. Русија се активно укључила у процес политичког и дипломатског регулисања кризе. Русија је првенствено подржала Југославију дипломатским средствима. 26. марта је на захтев Русије одржано званично заседање Савета безбедности. Русија захтева „хитно сазивање заседања Савета Безбедности ради разматрања ванредне ситуације, изазване једностраним војним акцијама НАТО против Савезне републике Југославије”. На њему је, како се истицало у саопштењу МИД, низ чланова СБ испољио „солидарност са НАТО”, те зато нацрт Русије и Индије, којим су осуђени грубо кршење Статута ОУН и агресија НАТО, није прошао. Мада је министар иностраних послова РФ И.Иванов био задовољан и тиме, што се успело да се покаже јединство земаља, као што су Русија, Кина и Индија, да се покаже да је, „незаконита војна авантура одбачена од стране више од половине становништва планете”. Ово, наравно, није зауставило агресоре, напротив, они су разумели да треба да наставе оно што су започели и без Савета безбедности.

Са своје стране руководство Русије је кренуло са низом озбиљних мера, које су се тицале односа РФ и НАТО. У првим данима агресије је Москва била активна и по први пут природна у свом понашању, у избору средстава, у покушају противљења НАТО-у:

А у то време читава руска јавност од председника до ученика је била узрујана због акција агресора и солидарности са српским народом. Б.Јељцин је оценио НАТО акције као „удар по целој међународној заједнициDRLB”, назвао акције Алијансе агресијом, ратном авантуром и позвао русе да се прикључе револту читаве Русије. Руси су се прикључили. И веома једнодушно. У свим градовима Русије су одржани митинзи протеста. Кемерово, Петрозаводск, Уфа, Казањ, Новгород, Волгоград, Новосибирск — су само неки од градова у којима су законодавна и извршна власт примале изјаве и обраћања, у којима су одржане акције протеста и спаљиване америчке заставе. У Москви су дано-ноћно демонстранти протествовали око свих амбасада земаља-чланица НАТО. Највише од свих је од јаја, мастила и камења страдала америчка амбасада. Московски студенти су делили летке следеће садржине: „Студенти! Предавања из политикологије ће бити одржана испред америчке амбасаде! Реци НЕ америчким фашистима!”. Озбиљне изјаве су дали Дума и Савет Федерације. Руски научници, читави научни колективи су слали у Југославију писма и телеграме подршке. Изјаве су давали духовни лидери традиционалних религиозних удружења Русије - православља, ислама, јудаизма и будизма. Ј. Лушков, градоначелник Москве је чак дошао на идеју да се оснују Словенски комитети за подршку српског народа, мада, ова идеја није реализована. У многим градовима су прављени спискови добровољаца, спремних да крену на Балкан да бране браћу-Србе.

Активну позицију је заузела руска православна црква. Свети Синод Руске православне цркве је издао Апел, којим је осуђено кровопролиће на српској земљи, Патријарх Алексиј II је 25. марта дао Изјаву, којом је позвао хришћане да живе у миру и изразио наду, да ће се „мач, наднет над за сада још увек слободним људима Југославије, зауставити” (106). Алексиј II је са Мисијом мира посетио 20. априла Београд и заједно са Патријархом Српским Павлом обавио литургију у храму Светог Саве. Руски парламентарци су усвојили неколико одлука, којима је осуђена агресија и којима се позива руководство Русије да предузме жешће мере у погледу агресора. Шефу државе и председнику владе је било предложено да пошаљу у СРЈ војну мисију. У Думи су више пута одржане расправе на тему Косова и Југославије.

Догађања на Балкану су руски војни кругови схватили и доживели врло озбиљно. Министар одбране маршал Сергејев, наступајући пред слушаоцима Војное академије је изјавио, да збивања на Балкану терају Русију да коригује своју војну доктрину. Пре свега, ослонац мора да постане „одржавање највишег степена борбене спремности снага нуклеарног одвраћања и развој војске противваздушне одбране” (107). Русија је изјавила да је могуће да са своје стране одговори „адекватним контра мерама војног карактера”. На Тихоокеанској флоти су одржане војне вежбе и стартовање ракета из надводног и подводног положаја, артиљеријска и торпедна гађања. Војни кругови су почели да разматрају могућност дислокације руског нуклеарног оружја, изласка из режима санкција ОУН. Командант Армије Далеко-источног војног округа Виктор Чечеватов је изјавио да је спреман да предводи сваку формацију руских добровољаца, или регуларне војске за помоћ Југославији. У писму, које је генерал-пуковник Чечеватов послао председнику РФ, између осталог је било речено: „Може се десити у најскоријој будућности да бомбардовање Југославије буде само генерална проба за аналогне ударе по Русији.”. Почетком априла турски Генералштаб добија обавештење од руског МИДа о проласку кроз мореуз Босфор од 8 до 15 априла одреда од осам бродова Црноморске флоте, који се упућује у Јадран. Они су морали да прикажу америчкој флоти, дислоцираној на обалама Црне Горе, присутство Русије на Балкану. Али, руска војска је чекала политичку одлуку председника. Пријава је била продужена за период од 15 до 22 априла. Политичка одлука није уследила. У Јадранско море је стигао само руски брод-извиђач „Лиман”. То је био почетак краја супротстављања политике Русије и НАТО.

Такве акције Русије су у извесној мери заплашиле земље Алијансе, али нису могле да зауставе агресију која је већ била почела. Убрзо се Запад одлучио да разматра варијанте утицаја на Русију, уместо варијанти заустављања агресије.

Још увек нема докумената, који би могли да осветле процес доношења одлуке о промени руске политике, те зато морамо само да констатујемо, да су две недеље после почетка агресије против Југославије руска СМИ променила тон и правац информација, у Москви и другим градовима забрањени су митинзи испред амбасада западних земаља, све активније се почела уграђивати у мозгове руса идеја о томе, да Русија не сме бити увучена у рат у који покушавају да увуку патриоте и Југославија. Читава активност руске дипломатије је била прожета вапајима да се криза регулише политичким средствима и да хитно престану напади НАТО авијације на територију суверене Југославије. Али, ове вапаје нико није чуо, а конкретних акција од стране Русије није било. На крају се испоставило да је руски став у целини и поново био попустљив. Она није могла да се супротстави НАТО-у, а самим тим је и своју сопствену безбедност учинила прилично несигурном и слабом.

14 априла је председник Русије поставио за свог представника за сређивање ситуације око СРЈ Виктора Черномирдина. Новина „Коммерсант” је писала: „Ово није само потврда незадовољства Јељцина балканском политиком владе и МИДа. Председник је ставио на знање, да му је намера да прекине курс конфронтације са Западом”. А уочи овога је председник строго укорио министра одбране Игора Сергејева, начелника генералштаба Анатолија Квашњина и његовог заменика Јурија Балујевског за прекомерно ратоборне изјаве официра. Промену односа председника је на својој кожи осетио и премијер Јевгениј Примаков. Председник је одабрао В. Черномирдина, вероватно зато, што је његова кандидатура одговарала Западу: он је био против тога, да Москва „звецка оружјем”, и сагласио се да буде посредник, „да би се зауставио овај крвави процес”. Добивши постављење, В. Черномирдин је ставио до знања, да ће основни дијалог бити вођен не са Београдом, већ са Вашингтоном. Али, испало је ипак тако, да на уступке не иде САД, већ Београд, коме В. Черномирдин, као и сви остали почиње да поставља ултиматуме.

Постављање В. С. Черномирдина за представника председника за регулисање ситуације око СРЈ је ишло на руку НАТО и САД, будући да је означавало: потискивање професионалне дипломатије у други план; реализацију циља разбијања јединства напора свих руских структура власти; коришћење фактора времена: НАТО је, захваљујући отезању и развлачењу процеса преговора, могао да реализује већи део свог плана наношења удара из ваздуха. Јер, В. Черномирдину би било потребно много времена, да би могао, по његовим сопственим речима, „дубоко да продре у проблем, да мисли, да се саветује...”. И, најзад, ово постављење је показало Америци, да се Русија неће супротстављати плановима НАТО.

Виктор Степанович се добро снашао у улози коју је добио - он је објаснио Србима да се Русија неће свађати са Западом због Југославије, те да не треба да очекују помоћ, а обећао је учешће у миротворењу... И, издржавши 72 дана бомбардовања, резултат кога су хиљаде жртава и разарања вредна милијарди, Слободан Милошевић је сагласио са „Принципима за садејство у регулисању кризе на Косову (план мирног регулисања)”, које су предложили Председник Финске Марти Ахтисари, у име Европске Уније, и Виктор Черномирдин...

Значи, за време 90-х улога Русије на Балкану сроза до нивоа минимума, захваљујући одсутству јединства код руководства земље, недоследности у доношењу одлука, сталном праћењу реакција САД приликом израде тактике и стратегије.

4.

Нови четврти период спољне политике Русије повезан је са именом новог председника државе Владимира Путина.

Како се уклапа балканска политика у контекст кључних праваца спољне политике Русије на почетку новог столећа? Руководство наше земље сматра, да је наступила нова фаза у односима између Русије и земаља Централне и Југо-Источне Европе — подвучена је црта испод фазе захлађења, праћене елементима русофобије и конфронтирања и периодом пропуштених повољних могућности у области економске сарадње. Одржава се редовни политички дијалог, активизирају се контакти међу органима извршне власти, по парламентарној линији.

Мада Балкански регион захтева посебну пажњу због сличности процеса на територији вишенационалных држава, он прилично дуго није спадао у приоритетне правце спољне политике Русије. Москва је гледала на Балкан првих година ХХ века, полазећи од општих принципа међународних односа - безусловно поштовање неповредљивости граница, поштовање суверенитета и територијалног интегритета држава, обезбеђење права мањина према највишим међународним стандардима, развој билатералне и мултилатералне регионалне сарадње, одбијање употребе силе ради постизања политичких циљева, одлучна осуда насиља и вођење бескомпромисне борбе са појавама тероризма. Али, Русији је било веома тешко да се за ово избори због грешака у претходном периоду. Управо зато је Москва извела своје батаљоне из БиХ и КиМ, дозволила изградњу војних база на Балкану, пристајала на све понужене одлуке својих међународних партнера за Косово.

Промене у спољној политици Русије су изразито видљиве тек у последње време — у догађајима у вези са Косовом и Метохијом, нарочито када је на чело МИДа дошао Сергеј Лавров. Он је први отворено рекао о геноциду неалбанског становништва 17. марта 2004 г., о расту албанског екстремизма. Русија је одлучно осудила бујицу албанског насиља у покрајини, пружила хуманитарну помоћ српским избеглицама, постављањем два шаторска насеља, где је сваки шатор предвиђен за прихват по 1000 људи. На Косово су отпремљене намирнице, лекови, мобилни агрегати за струју, опрема за пољске кухиње. У покрајину су допремљене 102 монтажне куће. Укупна вредност хуманитарне операције је изнела преко 1 млн. америчких долара.

Међутим, тек је 2006 г. Русија могла, не само да укаже, већ и да се бори за своје виђење решења проблема на Балкану. Тренутком преокрета постаје разматрање питања будућности Косова и Метохије. Пред завршетак преговора између Приштине и Београда, крајем 2006 г. Москва заузима тврђи став, противљењем наметању решења и иступањем за наставак преговарачког процеса, што је изазивало оштру критику и неодобравање Запада. Стратешки интерес Русије је очување јединства територије Србије, да случај отцепљења аутономије од федерације не постане преседан и за друге државе, укључујући и Русију.

Значај (вредност) оваквог корака је у томе, што Русија кида ланац шеме, која је деловала на кризном балканском простору од 1991 г., када су лако и уз потпуно одобравање Русије међународне организације доносиле једностране и необјективне одлуке. Предлози Русије морају да ће се преговарачки процес пренети на ниво међународног права.

Овакав став Русије такође означава, да је њена спољна политика дошла до прекретнице. У резултату јачања економске позиције земље се у Русији развија нова доктрина спољне политике (претходне концепције –1992 и 2000 гг.), која се већ делимично обелодањује преко излагања министра иностраних послова (3) и преседника В. В. Путина. Базу спољнополитичке доктрине чине — ванблоковски став, тежња ка дијалогу међу цивилизацијама, успостављање међународне равнотеже, не само борба за своје националне интересе, већ и жеља да се интереси одбране, могућност да земље и народи бирају вредносне оријентире и моделе развоја, ненарушавање спонтаног тока историјског процеса, ширење економиског и хуманитарног узајамног деловања између земаља, а у целини — жеља Москве да се поштује њена појачана улога у оквиру партнерског вектора односа са Западом. Први корак практичне реализације ове улоге постаје Косово.

Од тога, како ће бити решено косовско питање, зависи показатељ „оздрављења” не само Русије, већ и зрелости наше цивилизације, степен промена од једнополарног према вишеполарном свету. Опет се, баш на Балкану поставља фундамент новог уређења света.


Проучавајући историју српског народа прилично дуго, кризу, која га је задесила последњих већ скоро 20 година, услове, у којима се народ данас налази, делатност међународних организација, видевши све патње, које је поднео и подноси српски народ, веома желим да кажем, да срби не треба да се стиде своје историје и својих поступака 90-их година ХХ в. — првих десет година ХХI века. Срби су — једини народ на свету, који се супротставио насиљу и безакоњу, покушају владања светом из истог центра, наметању своје воље и визији демократије од стране других држава. Управо је Србија 17 година бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности пружања отпора овим негативним појавама. Управо су се у годинама кризе испољиле све основне црте српског карактера - хуманост, племенитост, идеализам, бескомпромисност, нада на бољитак, високо разумевање части, врлина, храброст, хероизам, тежња ка слободи, солидарност, одговорност за друге, животна снага у условима сиромаштва и несрећа. Једина црта, које срби треба да се стиде је непостојање талента за пропаганду у своју корист, нити талента за међународне интриге, за јединство које им никако не полази за руком.; осим тога, могу бити прекорени и за бригу о општим интересима на штету сопствених.

Веома желим, да се све ове позитивне црте оваплоте у једном човеку, који би могао да се нађе на челу модерне Србије, који би био мудар и прозорљив, јер србима и русима још предстоји борба за своје интересе, територију и веру.

________

1) Известия. — М., 1996. — 6 март.

2) Независимая газета. — М., 1998. — 30 мая. — С. 6.

3) Выступление Министра иностранных дел России С. В. Лаврова на XV Ассамблее Совета по внешней и оборонной политике 17 марта 2007 г. — Режим доступа: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/

Јелена Гускова
Инострани члан САНУ

________
Приступна беседа у САНУ 22 јуна 2007 г. (Поводом пријема у инострани чланови САНУ)